ENG
Idi mi – dođeš mi
Autor/ica 👤Željko Pavićević
Povezani članci
Foto: Nacional
Koja politička opcija, program, poziv ili koalicija imaju najveće šanse da animiraju, iz godine u godinu, sve veći broj apstinenata, a da ga pri tome ne uvećaju? Činjenica je da osiromašena i mnogo puta prevarena Srbija više neće birati između dva zla. Ili će političari shvatiti da lično nije ispred opšteg dobra ili nam nema spasa.
Pišu: Željko Pavićević i Aleksandar Radovanović
Premijer je odlučio. Idemo na izbore. On zna šta mu je činiti. Zna li i opozicija? Razjedinjeni i razbacani levo, desno i po centru, opozicionari nakon osvetljavanja Srbije žele da je odbrane i sačuvaju… za sebe, reklo bi se. Jedini cilj i ideja su da se Vučić i naprednjački režim obore na izborima. I dok poslednji voz polako odlazi, neki ukazuju na potrebu za ulazak u njega, neki bi da mese pitu, a neki na ćevape.
Osam godina od potpisivanja „Deklaracije o pomirenju“ sa Socijalističkom partijom Srbije i nastanka Srpske napredne stranke, Boris Tadić i Čedomir Jovanović, umorni od iščekivanja da ih premijer iz predvorja uvede u radnu sobu, proevropskim opozicionim strankama nude „Sporazum o savezu“ u nadi da će zajedno, poput DOS-a nekada, tu sobu osvojiti… a onda mrmot uvije čokoladu u foliju.
„Ponovo radi bioskop“
Boris Tadić možda jeste srbijanski Džordž Kluni među političarima, ali je i jedan od najkontroverznijih političara na političkoj sceni Srbije. Devedesetih je bio tihi stranački organizacioni aktivista privržen logistici i razvoju stranke. Početkom 2000. godine postaje potpredsednik stranke, dobija na značaju, vozi taksi B92 i upada u baraž za raznorazna ministarska mesta koja i dobija. Sudbina mu se osmehnula atentatom na premijera. Naš narod bi rekao: „Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. Godinu dana nakon atentata na premijera Srbije, Tadić postaje najpre predsednik Demokratske stranke, a zatim i predsedik Srbije.
Unutarstranačku bitku za fotelju predsednika vodio je iz fotelje ministra odbrane u Savetu ministara SCG. Uspeo je da vaskrsne sve one likove koji su devedesetih bili protiv politike Zorana Đinđića i da se reši onih koji su tu politiku podržavali, npr. Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića. Novim personalnim rešenjima uz odličan marketing vođen od strane „idola“, kreirao je novi imidž stranke u javnosti. Uglačani intelektualac, omiljen među ženama, postaje brend koji svojim pakovanjem mami potrošače. Ipak, proizvod neodređenog kvaliteta dobro upakovan nije bilo moguće prodati u prvom krugu predsedničkih izbora. Politički dogovor sa Vojislavom Koštunicom doneo mu je pobedu nad protivkandidatom, Tomislavom Nikolićem, u drugom krugu. Cena tog uspeha bila je kohabitacija sa destruktivnom politikom truta. Tokom svog prvog predsedničkog mandata Tadić je bio mlak, slab i jedva primećen. Tadašnji lagodan položaj predsednika i njegove Demokratske stranke kasnije će skupo koštati Srbiju.
Slabljenje institucija mlade demokratije, promocija neutralnosti uz nejasan stav Srbije prema evropskim integracijama, kao i jednostrano proglašavanje nezavisnosti Kosova i Metohije palo je na leđa „reformatora“, Koštunice. Tadić, poput kakvog podmuklog pilićara, borca bez junačkih rana, izbija iz budoara u prvi plan kao „ujedinitelj“ opozicije i političar evroreformskog opredeljenja spreman da gine „Za evropsku Srbiju“. Njegov drugi uspeh Srbiji će doneti paletu novih neuspeha.
Formiranju slabe koalicione vlade Mirka Cvetkovića prethodili su politički korektni razgovori. Nekoliko meseci nakon njenog formiranja, Dačić i Tadić potpisali su ispred slike pokojnog premijera „Deklaraciju o političkom pomirenju i zajedničkoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske, slobodne, celovite, ekonomske i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje“. Međutim, do „pomirenja“ je , kako reče Čedomir Jovanović onomad, došlo mnogo pre potpisivanja Deklaracije, „kada su se dogovorili o podeli vlasti“. U senci pomirenja nastala je napredna politička snaga iznikla iz radikalnog gnezda srbijanske političke scene. Nastali su oni protiv kojih se danas udružuju „opozicionari“ snimajući neki drugi film.
Tokom svog drugog mandata, u ambijentu koji su karakterisale slaba koaliciona vlada i „glasački“ parlament, Boris Tadić je viđen kao neko ko svojim delovanjem dovodi do debalansiranja ustavno uspostavljene ravnoteže u funkcionisanju institucija. Nekada se opravdano (kao u slučaju gasne krize), a nekada neopravdano (pretnje smenama u Vladi) mešao u ingerencije premijera Cvetkovića preuzimajući na sebe ulogu koja mu Ustavom nije bila dozvoljena. Tako ga je u svom intervjuu iz avgusta 2014. godine, Zoran Živković okarakterisao kao svestranog političara. Govoreći o Vučiću, Živković je naveo da se samo Tadić pre aktuelnog premijera u sve razumeo, sve kontrolisao i komentarisao, mešao u sve i svašta. Dakle, stiče se utisak da nekadašnji potpredsednik DS-a i socijaldemokrata, a današnji liberal i lider Nove stranke takođe smatra da je Boris Tadić inspirisao Aleksandra Vučića ostavljajući mu mantru političkog ponašanja i delovanja.
Treći put ga je Toma omlatio. Tadić gubi izbornu trku, ali i kompas. Biva sklonjen sa mesta predsednika DS postajući njen počasni predsednik. Međutim, i to mu je bilo nedovoljno. Rezigniran i razočaran, Boris posle 24 godine aktivnog učešća u radu napušta gnezdo i odlazi u Telenor. Kasnije osniva Novu demokratsku stranku (NDS) koju će ubrzo preimenovati u Socijal-demokratsku stranku (SDS). Nakon vanrednih parlamentarnih izbora 2014. godine, Tadićev NDS je zajedno sa „Ligom“ Nenada Čanka i „Zajedno za Srbiju“ Dušana Petrovića imao apsolutnu saglasnost sa Vučićem o ključnim problemima društva i načinu njihovog rešavanja. Nije uspeo da uđe u Vladu, ali je dugo nakon toga sedeo u predvorju čekajući poziv. Boris Tadić je u dva svoja mandata pokazao šta i koliko zna.
Tadić će ostati zapamćen kao potpisnik Deklaraciju o miru na Balkanu sa Silajdžićem i Gülom, kao jedan od prisutnih prilikom potpisivanja ugovora o prodaji NIS-a ruskom Gaspromnjeftu, po pretpostavci povezanosti njegovog kabineta s mahinacijama u Galenici, po čučnju na Beogradskom maratonu i neko zbog koga je Zoran Živković napustio DS i zbog koga je, 20 godina kasnije, on napustio DS.
Kofa leda sa malo „slobode“
S druge strane Čedomir Jovanović je imao potpuno drugačiji put. Počeo je kao jedan od studentskih lidera, razdrljene kožne jakne i musavih farmerki, monarhista sa podignuta tri prsta, s puno poštovanja za crkvu i tradiciju, u demonstracijama devedesetih postavši, kao potpuno iznenađenje, čovek od poverenja premijera Đinđića.
Nakon pogibije svog političkog oca, on se ne snalazi u borbi za DS. Prvo osniva Liberalno demokratsku frakciju koja se vrlo brzo izdvaja u nezavisnu stranku uzimajući deo legata pokojnog premijera i promovišući sebe kao naslednika njegove politike. Svoj imidž Liberalno demokratska partija (LDP) počinje da gradi, sa jedne strane, okupljanjem „popularne elite“ poput Branislava Lečića, Biljane Srbljanović, Vlade Divljana, Bore Todorovića, Nenada Prokića i Nikole Samardžića, a sa druge napadom na investicionog maga brokerskog mentaliteta, Miroslava Miškovića, udarajući u temelje tajkunizovane Srbije. Ovaj marketinški potez doneo mu je rast rejtinga, ali i državno obezbeđenje od mogućih atentatora. Kasnije će se ispostaviti da je sve to bila divna predstava za privlačenje glasača.
Postaje prepoznatljiv kao nepomirljivi društveni liberal modernog looka i britkog jezika. Njegova stranka okuplja ljude koji smatraju da je Kosovo nezavisna država, a put Srbije u EU po svaku cenu jedini moguć. Na prvim parlamentarnim izborima na kojima je učestvovao, 2007. godine, na listi sa Građanskim savezom Srbije, Socijaldemokratskom unijom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine ulazi u Parlament. To je vreme proglašenja nezavisnosti Kosova gde jedino poslanici ove koalicije odbijaju da glasaju za rezolucije koje su imale za cilj da na neki samo Koštunici, Tadiću i Nikoliću poznat način spreče kosovske Albance u njihovoj zamisli.
Do sledećih izbora, naredne 2008., GSS Vesne Pešić se utapa u LDP i na te izbore izlaze u koaliciji sa SDU, ali i Demohrišćanskom strankom Srbije koja nije imala mnogo zajedničkog u programu sa ostalim partijama koalicije. Osvojili su gotovo isti broj glasova i ponovo ušli u Parlament.
Vladu je formirala DS sa SPS-om, ali je LDP imao svoju ulogu. Iako vrlo često oštar kritičar vlasti, kada DS nije mogla da ubedi poslanike vladajuće većine da podrže neki zakon, poslanici LDP-a bi glasali za. To je naročito bilo uočljivo kod glasanja za Zakon o informisanju, koji su udruženja novinara OEBS, pa i neki ambasadori država EU proglašavali za loš, antievropski, i koji je na kraju oborio Ustavni sud Srbije. Socijalisti su odbili da glasaju, a umesto njih LDP je podržao Zakon (izuzev Koraća i Pešićke koji su to odbili).
LDP će kroz ulogu Dejana Ranđića ostati zapamćen i po aktivnostima u vezi sa privatizacijom Luke Beograd. Tadašnja predsednica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, Verica Barać, je samo u jednoj rečenici opisala ono što se dešavalo tada, a u vezi je sa privatizacijam u Srbiji, između ostalog, i Luke Beograd: “Ako postoji dobar primer za spregu krupnog kapitala, kriminala i političkih stranaka – to je Luka Beograd”.
Na izborima 2012. godine LDP je otišao dalje u neprincipijelnim koalicijama. Ovaj put se na njihovoj listi našao i Srpski pokret obnove, konzervativna stranka Vuka Draškovića, sa kojom su jedine dodirne tačke u tom trenutku bile odnos prema Kosovu i Evropskoj uniji. Pored ove dve stranke u toj koaliciji bile su i marginalne SDU, Bogata Srbija, Vojvođanska partija, Demokratska partija Sandžaka, Zelena partija i Partija Bugara Srbije. Uprkos ovakvom “preokretu” u koaliciji rezultat se nije bitno promenio, skupljeno je dovoljno glasova kako bi se ušlo u Parlament. Nakon ulaska koalicija se vrlo brzo raspala, a poslanici SPO su se priključili vladajućoj koaliciji Srpske napredne stranke.
Nakon kratke vlade Ivice Dačića u kojoj je glavna figura bio PPV Aleksandar Vučić, došli smo do novih izbora 2014. godine. Tada je Čedomir Jovanović svoj LDP uvukao u valjda najneprincipijelniju koaliciju koju je Srbija ikada videla, koaliciju sa Bošnjačkom demokratskom zajednicom Sandžaka iza koje je stajao novopazarski muftija Zukorlić, poznat po konzervativnosti, demagogiji, podbunjivanju Bošnjaka u Sandžaku protiv Srbije.
Ovog puta birači nisu mogli da pređu preko ovakvog poteza i kaznili su ovu čudnu skupinu koja je osvojila duplo manje glasova nego što je ikada do tada Čedomir Jovanović osvojio. Naročito je bilo mučno slušati Čedomira koji se nudi na tacni Aleksandru Vučiću za kog je smatrao da nema sa kim da gradi Srbiju. Takvim udvorništvom i lošim koalicionim partnerima oterao je praktično najčvršće jezgro sopstvenih birača koji su shvatali koliko je priča SNS-a prazna, i koji nisu hteli da daju podršku za savez sa njom. U ovom burnom političkom bitisanju LDP, stranku su napustili Branislav Lečić, Nikola Samardžić, Nenad Prokić, Bojan Đurić i Zoran Ostojić.
Vanparlamentarni LDP postao je nevidljiv na političkoj sceni Srbije. Njihova glavna snaga bili su govori u Skupštini. Uprkos tome, Čedomir je još neko vreme govorio o tome kako bi on voleo da pomogne Vučiću, te da ne može da ide protiv njegove politike jer to jeste politika LDP koju on zagovara više od jedne decenije. Ipak, na kraju okreće list i pravi koaliciju sa onim zbog koga je prvo i napustio svoju matičnu stranku.
Čedomir Jovanović će ostati zapamćen kao golišavi političar na skijama sa sunčanih i snegom prekrivenih planina, izazivač sa tetovažom poliven kofom leda na ulicama Beograda, kao suvlasnik Fidelinke, što ga sa nekadašnjim partijskim drugom, Zoranom Živkovićem, svrstava u red „uspešnih“ biznismena Srbije, predsednik skupštinskog Odbora za zaštitu životne sredine tokom akcije seče beogradskih platana…
Vežite se, slećemo, a možda i nećemo
Bitka za stožera opozicije traje skoro godinu dana, a pobednik se ne nazire.
Iako se „lomio“, Bojan Pajtić je odbacio bojkot izbora kao opciju i takođe ponudio „papir“. Ne odustajući od svog sna, funkcije premijera Srbije, niti od uloge stožera opozicije, legat prošlosti i nasleđe Demokratske stranke on pokušava da upotrebi u svoju korist i korist svojih koalicionih partnera. Međutim, kao premijer Vojvodine i „vlade u senci“, sa željom iz 2008. godine da postane i premijer Srbije, Pajtić je imao dovoljno vremena da pokaže šta znači vođenje jedne transparentne politike na primeru Pokrajine. Kako mu je jedini cilj obaranje Vučića, predsednik demokrata bi mogao napraviti sporazum sa Tadićem i Jovanovićem.
Dušan Petrović bi bio spreman da potpiše „papir“ ukoliko ga potpiše Pajtić, a možda i pre njega. Nekadašnji potpredsednik DS, a sada lider Zajedno za Srbiju kao ministar pravde je pokazao kako se transformiše pravosuđe u Srbiji, sprovodi giljotina propisa i bori protiv korupcije, ali i kako se unapređuje jedna od strategijskih grana srbijanske privrede, poljoprivreda Srbije, dok je obavljao funkciju ministra poljoprivrede. Petrović je DS napustio zbog nesuglasica sa Draganom Đilasom, koji je po preuzimanju stranke zatražio da svi koji su bili ministri u prethodnoj vladi vrate mandate Demokratskoj stranci. Većina je pristala na takav uslov, sem Petrovića i Vuka Jeremića koji je u to vreme predsedavao Skupštinom UN. Nakon izlaska osnovao je svoju stranku koja se na izborima 2014. našla na listi sa Borisom Tadićem, Nenadom Čankom i Zelenima Srbije i ušla u Parlament. Nakon razilaženja sa Tadićem, sa Pajtićem i Živkovićem radi na „osvetljavanju“ Srbije.
Papir će možda, ali samo možda zarad viših ciljeva, da potpiše i Zoran Živković. Njemu nikada nije bio problem gutanje velikih žaba. Biznismen u politici, javnosti postaje poznat kao gradonačelnik Niša koji je posle petooktobarskih promena postao ministar unutrašnjih poslova SCG, a nakon atentata na premijera, v. d. premijera Srbije za čijeg mandata je sprovedena akcija „Sablja“ (u ovoj akciji učestvovao je i tadašnji ministar odbrane SCG, Boris Tadić). Nakon izbornog fijaska, na XI Skupštini stranke se povlači iz politike DS i postaje vinogradar. Stranku napušta tek nakon izbornog poraza koji je DS doživela 2012. godine kada osniva sopstvenu, Novu stranku, gde mu je zamenik bivši kadar LDP, Vladimir Pavićević. Razlog napuštanja je bio kompromis između Đilasa i Tadića: “Demokratska stranka već više od osam godina nije demokratska, a od danas više nije ni stranka… To su razlozi…“. Međutim, već na prvim narednim izborima Živković i njegova stranka našli su se upravo na listi tada Đilasove DS, iz koje je u međuvremenu izašao Boris Tadić navodno upravo zbog saradnje sa Živkovićem. Nekadašnji tajkun, kako ga je i nazivao, postao je svetlo na kraju tunela političke karijere Živkovića. Ova koalicija je bila u suprotnosti sa programskim načelima Nove, s obzirom na to da se Živković zalagao za stepenasti cenzus predstavljajući Novu kao stranku koja neće u koalicije jer one nikada nisu donosile dobro narodu Srbije, već političarima. Nakon katastrofalnih rezultata te koalicije, odlaska Đilasa i dolaska Pajtića na čelo, čini se da koalicija nikad nije bila jača, te birači u velikoj meri neupućeni u politički život, nisu ni primetili da je Zoran ikad otišao.
Ako potpišu svi, potpisaće i on, bivši zamenik šefa poslaničkog kluba SDS, Janko Veselinović, nepoznat široj javnosti, baš kao i njegov pokret Preokret. Razlog Veselinovićevog razlaza sa Tadićem je bio taj što SDS tada nije imala jasnu politiku i pravac kojim bi se suprotstavila vlasti valdajuće koalicije, kao što „ima“ danas u savezu sa Jovanovićem. Ovaj razlog, iako suviše providan, Veselinoviću je omogućio približavanje Pajtićevom „demokratskom frontu“.
Sa druge strane, dok čekaju Čanka, Tadić i Jovanović su spremni da „ispotpisuju“ ono što Pajtić nudi na „masnom papiru“ onima koji sebe nazivaju opozicijom. Dogovor da nisu i neće sa naprednjacima može biti uvek potpisan kao što su bili potpisani i mnogi pređašnji papiri među kojima je najinteresantniji „Program za demokratsku Srbiju“. I tada su potpisnici obećavali kako će sa radikalnim promenama početi od sebe samih. I još su se obavezali sa punom odgovornošću da će obnoviti poverenje građana u državu, iskoreniti korupciju u upravnim organima i javnim ustanovama, i zajedno krenuti u sveobuhvatne reforme sa ciljem ponovnog zauzimanja ravnopravnog mesta Srbije u zajednici evropskih država. Jedan metak od ispaljena dva ubio je Đinđića. Drugi je simbolično ubio ideju moderne Srbije. Danas, trinaest godina od atentata na premijera oni bi ponovo da se ujedine u borbi za… za vlast.
Ispošćena lica devedesetih, lideri izgubljene reputacije i ugleda sa velikim diskontinuitetom u vođenju politike, spremni na bilo kakav dogovor zarad vlasti, predstavljaju temelj vladavine naprednjaka Aleksandra Vučića. Opozicija iz vremena prošlih ne odustaje od scenarija rušenja Miloševićevog režima iako se pokazalo da rezultat tog i takvog scenarija nije doneo dobro sve siromašnijim i konfuznijim građanima Srbije. To i takvo ponašanje „lidera“ izrodilo je „novu opoziciju“.
Pokret Dosta je bilo bivšeg Dačićevog ministra privrede, Saše Radulovića, je „materijal“ koji je zarad ostvarenja opšteg dobra ušao u političko blato Srbije. Levica Srbije dojučerašnjeg potpredsednika i šefa poslaničke grupe Demokratske stranke Borka Stefanovića je opcija koja pod teretom svega onoga što je donela ekonomija moralnog hazarda promoviše društvenu solidarnost, empatiju, jednakost i poštenje.
Kako stvari stoje, Dosta je bilo Saše Radulovića ne želi sporazum sa „lažnom opozicijom“. Radulović se u javnosti Srbije pojavio kao bloger na sajtu B92 gde je u tekstovima oštro kritikovao vlade DS-a i SNS-a. Bio je jedan od retkih koji su gostovali u programu CNN, sarađivao je sa Vericom Barać koja je razotkrivala korupciju u Srbiji, obučavao je policiju za otkrivanje korupcije, a radio je i kao stečajni upravnik u nekoliko preduzeća. Bilo je veliko iznenađenje kada ga je Aleksandar Vučić predstavio kao novog ministra privrede u rekonstruisanoj vladi Ivice Dačića. Čim je preuzeo mesto ministra, naložio je da sva državna preduzeća moraju napraviti svoje lične karte koje će odrediti njihovu dalju sudbinu. Ostao je zabeležen njegov brifing sa tada direktorom „14. oktobra“ iz Kruševca, a sada gradonačelnikom tog grada Dragim Nestorovićem, koji je pokazao svu suštinu problema preduzeća u restrukturiranju. Međutim, očigledna je bila slaba podrška ostatka Vlade, zakoni koje je pisao ostali su u pisarnici Skupštine, a zakon o radu koji je on podržao nikada dotle nije ni stigao. Podneo je ostavku na mesto ministra, a dan kasnije pala je i vlada, jer je Aleksandar Vučić odlučio da ide na izbore. Brzo je sa grupom prijatelja i entuzijasta organizovao pokret Dosta je bilo, koji je na tim izborima samo dva meseca kasnije osvojio 70 000 glasova, što je uz blokadu u medijima, loš imidž formiran od strane drugih stranaka, i političku neprepoznatljivost bio veliki uspeh. U prethodne dve godine istakao se kao najoštriji u kritikovanju kako vlasti tako i opozicije, koje zajedno čine poseban sloj građana koji živi od partokratije. Govorio je o štetnostima tajnih ugovora, naročito onih velikih sa Fijatom i Etihadom, a kasnije i Beogradom na vodi. Uoči raspisivanja izbora, sa idejom hvatanja poslednjeg voza, izašao je sa predlogom okupljanja “nove opozicije” u koju je pored sebe uvrstio stranke/pokrete levice i desnice.
Baš kao što nije Radulović, ni Borko Stefanović nije spreman da potpiše „sporazum“ sa Tadićem i Jovanovićem. Novosadski roker, građanske opcije u mladosti, u godini atentata na premijera postaje član Demokratske stranke. Stefanoviću se, kako od vlasti tako i od jalove opozicije, na leđa stavlja politički bagaž: barikade na Kosovu, prodaja NIS i afera oko pasoša Miladinu Kovačeviću, kako bi se osujetila njegova politička ideja i doveo u pitanje njegov politički kredibilitet. Sve ovo nije bilo problem dok se nije odmetnuo od “nešto obrazovanijih parazita i lovaca na plen”, kako ih je nazvao doskorašnji njegov saradnik Jovo Bakić. Stefanovićeva unutarstranačka borba za otklon od politike kompromisa i one koju je, nasledivši je od Borisa Tadića i njegove „marketinške agencije“ koja je lepo pakovala robu kako bi se bolje prodala, vodio Pajtić, bila je nemoguća. Krajem 2015. godine, Stefanović napušta DS i formira Levicu Srbije.
Potpis na “papir” po svemu sudeći neće staviti ni predstavnici desnice, Demokratska stranka Srbije i Srpski pokret Dveri. Demokratska stranka Srbije prešla je put od kombi-stranke preko najmoćnije snage u državi do stranke ispod cenzusa. Njen osnivač Vojislav Koštunica, koji je učestvovao i u stvaranju Demokratske stranke, pobedio je diktatora Slobodana Miloševića i na talasu te pobede došao do natpolovične podrške među građanima. Međutim, tu podršku nikada nije pretvorio u izborni rezultat, što je škola koju je premijer u ostavci Aleksandar Vučić dobro naučio. Do 2004. godine, kada je prvi put bez ostatka DOS-a izašao na izbore, ta prednost je duplo splasla. Optuživao je DS za loše vođenje akcije Sablja, te je to uticalo da vladu pravi sa Srpskim pokretom obnove, G17 i Novom Srbijom uz podršku Socijalističke partije Srbije, koja nije imala svoje ministre. To je prvi put da je ta stranka nakon sloma 5. oktobra učestvovala u vlasti.
Vlada je trajala do 2007. godine, kada su zbog promene Ustava održani parlamentarni izbori. Nakon tih izbora postižu dogovor sa DS-om i G17 sa kojima formiraju vrlo kratkotrajnu vladu. Ostaće upamćeno da su na tri dana izabrali za predsednika Parlamenta sadašnjeg predsednika države, Tomislava Nikolića, što je bio manevarski pokušaj da se dobije više od te koalicije. Početkom 2008. godine Kosovo proglašava nezavisnost, a DSS sa radikalima i drugim „patriotskim“ pokretima organizuje proteste širom Srbije, koji se pretvaraju u nasilje i u kojima su zapaljene ambasada SAD i Bajrakli džamija. Zbog ove političke krize koalicija se rastaje, i raspisuju se izbori na svim nivoima, na kojima DSS sa tradicionalnim partnerom Veljom Ilićem, osvaja 30 mandata, ali ostaje van nove vlade DS-SPS. Od stranke koja je bila konzervativna, ali okrenuta integracijama u EU, postaje jaka evroskeptična stranka koja se u periodu 2008-2012. godine protivila svim sporazumima Srbije sa ovom organizacijom država. U tom periodu se otkrivaju i brojne malverzacije iz vremena njene vlade, naročito u 24 privatizacije, Kolubari, Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, i počinje da je bije glas partije oko koje su se svi sem njenog vrha obogatili. Na izbore 2012. godine izlazi samostalno, prelazi cenzus, ali u Parlamentu gubi oštricu koja ju je ranije krasila. Tokom 2013. i 2014. godine pomogla je SNS da obori sve lokalne parlamente gde su mogli da naprave većinu, među kojima i Grad Beograd. Izbori 2014. dočekuju ih nespremne, stranka je potpuno nevidljiva u kampanji i pada ispod cenzusa. Koštunica odlučuje da se ne kandiduje na stranačkim izborima na kojima pobeđuje Sanda Rašković-Ivić. Posle njene pobede stranka se osipa, napušta je i sam Koštunica, a pored njega i Slobodan Samardžić i Nenad Popović koji osnivaju sopstvene pokrete. Još jedna podela se dogodila kada je predsednica odlučila da DSS izlazi iz svih koalicija sa SNS zbog katastrofalne vlade. Deo Beogradskog odbora izašao je iz DSS-a i ostao u koaliciji sa SNS. Sada su formirali koaliciju sa Pokretom Dveri koji ima gotovo identičnu nacionalnu politiku.
Ovom savezu su prethodile turbulencije u pokretu Dveri, koje su za rezultat imale dolazak modernije verzije “srbijanskog nacionaliste”, Boška Obradovića, dok je Vladan Glišić skrajnut na margine pokreta. Zahvalnost za stečenu popularnost, pokret Dveri duguje ponajviše LGBT zajednici. Promocija porodičnih vrednosti i uloge crkve kulminirala je uvek oko Parade ponosa.
U politici ništa ne treba da iznenađuje. Posledično, kalkulacije, kombinatorika i želja za participiranjem u vlasti mogu dovesti do raznoraznih rešenja, spajanja nespojivog, presipanja iz šupljeg u prazno. Sporazum Tadića i Jovanovića je samo jedan u nizu koji su ponudile ili će ponuditi političke opcije u Srbiji u periodu ispred nas, a do vanrednih parlamentarnih izbora. Tako se u etru već nalaze Pajtićev poziv za okupljanje onih koji nisu i neće u savez sa naprednjacima, iako su do juče DS i SNS jako lepo sarađivali na lokalnom nivou u “interesu građana”… pojedinih. Takođe, tu je i “poziv” Saše Radulovića u 20 tačaka onoga što je potrebno uraditi (autori veruju da će biti sažete u nekih pet tačaka), kao i poziv Levice Srbije za one koji vide Srbiju bez Vučića na vlasti. Naposletku, postavlja se pitanje koja politička opcija, program, poziv ili koalicija imaju najveće šanse da animiraju, iz godine u godinu, sve veći broj apstinenata, a da ga pri tome ne uvećaju? Činjenica je da osiromašena i mnogo puta prevarena Srbija više neće birati između dva zla. Ili će političari shvatiti da lično nije ispred opšteg dobra ili nam nema spasa.
Autor/ica 👤Željko Pavićević
