Građanska neposlušnost u vreme rata: Ko su Izraelci koji su odbili da idu u operaciju “Zaštitna ivica”?

Povezani članci

• Manipulacije sve, „dok trava naraste“
• Srbi, jebo vas Mladić!
• Gospa od Sedam Watti
• Viktor Ivančić: PROTUVIRUSNI ŠOVINIZAM
• Kratki priručnik za (r)evolucionare
• 和平与反共!

Vojnici i rezervisti imaju drugu opciju: građansku neposlušnost, odbijanje učešća u ratu. Reč je o velikom tabuu. Ideja izbegavanja službe u IDF, u društvu čiji je mitski narativ zaštita od egzistencijalnog uništenja, je anatema čak i u normalnim vremenima.

U subotu uveče održane su još jedne antiratne demonstracije u Tel Avivu. Nekoliko stotina ljudi je marširalo, skandiralo i nadalo se da su glasine o povlačenju tačne.

U minimalnom broju i jednako takvoj pažnji javnosti, demonstranti nisu imali veliki uticaj na događaje, ali izgleda da ne postoji ništa više što protivnici rata mogu da urade.

Vojnici i rezervisti imaju drugu opciju: građansku neposlušnost, odbijanje učešća u ratu. Reč je o velikom tabuu. Ideja izbegavanja službe u IDF, u društvu čiji je mitski narativ zaštita od egzistencijalnog uništenja, je anatema čak i u normalnim vremenima.

Odbiti službu u vreme rata u praksi izgleda kao podmetanje požara. Kada sam postavila status na Facebooku tražeći kontakte ljudi koji su odbili vojnu službu, prijatelj je odgovorio: “Zašto bi to neko odbio?”

ODBIJANJE NEKAD I SAD

Osvrćući se na 2005. godinu, kada su neki vojnici odbili službu kako ne bi učestvovali u iseljavanjima u Gazi, razmišljala sam o tome kad je to legitimno.

Da biste efikasno koristili potencijalno eksplozivno sredstvo odbijanja, i napravili najmanju štetu, neki uslovi treba da budu ispunjeni. Odbijanje osporava legitimitet demokratskih institucija. Oni koji odbijaju službu treba da pokažu odanost tim institucijama u svim drugim stvarima da očuvaju svoj legitimitet. Dalje, oni koji odbijaju službu  treba da preuzmu punu odgovornost za svoje postupke – prođu kroz duboko lični proces donošenja odluka koji bi trebao da budu slobodan i nezavisan maksimalno koliko je to moguće.

Ponovo sam razmotrila te reči da bi shvatila kako je razmišljalo nekoliko osoba koji su odbili da učestvuju u akciji “Zaštitna ivica”. Tražili su da se detalji o njima izmene kao uslov da bi uopšte radili intervju. Promenila sam njihova imena.

Izraelski vojnici sa zarobljenim Palestincima (foto: Activestills.org)

‘NE MOŽEŠ PROMENITI STVARI IZNUTRA’

Tamir ima 28 godina. Služio je u borbenoj jedinici i kao rezervni oficir. Borio se u prethodnom ratu sa Gazom, u operaciji koju je Izrael nazvao “Stub odbrane”, u 2012. godini. Sumnje su počele još u vreme njegovog regularnog vojnog roka. “Nisam bio politički aktivan dok me nisu regrutovali. Smatrao sam da okupacija nije dobra, ali sam isto tako mislio da moramo da kontrolišemo Palestince da ne bi raznosili naše autobuse. Vojska me učinila političnim, kad sam se suočio sa okupacijom Zapadne obale, kao i kad sam služio u Gazi i video šta se tamo dešava. “

Mislio je da je važno biti rezervista kako bi menjao stvari iznutra. Međutim: “Malo po malo sam shvatio da nije važno. Ne možeš menjati stvari iznutra, jedino spolja, glasanjem ili demonstriranjem. A onda sam shvatio da ni to ne funkcioniše.”

Od “Stuba odbrane” suočen je sa velikim raskolom između onoga što je predstavljeno kao vojna misija, i realnosti: “Mediji nisu opisivali realnost. Šta je ‘legitimna Hamasova meta’? To može biti bilo šta što IDF odluči da raznese: kuća, voćnjak, raskrsnica… Kažu, bacićemo letke o naseljima, tako da kada uđete, možete da pucate svuda, a mi možemo bombardovati naselja”.

Kada je pozvan u operaciju “Zaštitna ivica”, Tamir je rekao svom šefu da neće da ide i rekao je zašto. Spakovao je stvari za zatvor, ali su ga jednostavno pustili. Tamir se pitao na koji način se oni nose sa problemom. “Propituju sebe. Šta ćemo raditi u Gazi? U njihovoj krvi je da ispunjavaju naredbe, ali mislim da shvataju”. Kaže da nije jedini, čuo je za još četvoricu ili petoricu vojnika koji su odbili da služe. Računajući i odbijanja desničara, misli da su njegovi pretpostavljeni do sada upoznati sa ovim pitanjem.

Zeev nije prošao tako glatko. Tridesetdvogodišnji rezervista je odslužio vojni rok u vreme Druge Intifade – “moja jedinica je bila svuda po Zapadnoj obali.” Odslužio je i kao rezervista u akciji “Liveno olovo”. Godine 2012. odlučio je da se odupre učešću u operaciji “Stub odbrane”, ali nije mobilisan. Za njega je odbijanje lični politički stav, ne stvaranje javnog simbola ili pokreta. “To je kao da ste vegetarijnac, znate da ne idete da spasavate životinje, to je jednostavno politička izjava. Moja odluka neće promeniti ništa.”

Osvrnuo se i na kontra argument koji je čuo među levicom, da je bolje služiti kako bi okupirani Palestinci imali bolji tretman. ”Na kraju krajeva, nije važna ličnost vojnika, nego ceo obrazac oko njega.”

Ipak, Zeev objedinjuje stav javnosti i potpuno lični izbor. Hteo je da se oseća bolje u budućnosti. Pojasnio je: “Kada sam otišao u operaciju ‘Liveno olovo’, rekao sam vojsci svoje sumnje. Sada kada kažem ljudima da sam učestvovao u toj akciji, sram me je.”

Proces razmišljanja je za njega bio tranzicioni.

“To je odskočna daska za introspekciju. Sebe vidim kao građanina koji poštuje zakone. Učešće građana u formiranju vlasti i zakona je ključno. Na kraju krajeva, to je ipak demokratski izabrana vlada koja je odraz trenutnog raspoloženja u Izraelu i kao neko ko je posvećen demokratiji, moram to da poštujem. Bio sam zabezeknut sopstvenim radikalizmom. Pogledao sam se u ogledalo i rekao: “Vou, zaista sam to učinio”. To je potpuno suprotno stavovima u kojima sam vaspitavan i u koje sam verovao.

Zeev ima porodicu i dvogodišnje dete. Znao je da vojska može ili da ga uhapsi ili da ga ignoriše. Nakon pet dana komuniciranja sa vojskom, njegovi pretpostavljeni su mu rekli da treba da se pojavi u jedinici za sat vremena. Umesto toga, spakovao je kofere i otišao u Evropu. Kada je IDF došao da ga traži kući, više ga nije bilo.

Razgovarala sam sa trećim dezerterom, Ronijem, nakon što je posle tri nedelje pušten iz zatvora.

Roni ima 31 godinu i bio je u borbenoj jedinici u vreme služenja vojnog roka. Tokom godina je shvatio da ne želi da bude deo tog sistema. Nije bilo posebnog incidenta niti prekretnice. “Cela stvar je nasilje, besmisleno nasilje protiv civilnog stanovništva. “

Za njega su lični razlozi deo društvene odgovornosti.

Kada je primio poziv za “Zaštitnu ivicu”, prijavio se samo da bi rekao da ne želi da učestvuje u tome. Njegov nadređeni mu je rekao: “Ako si ovde treba da ideš”. Rekao sam da neću. Odgovorio mi je “Ti znaš šta to znači”.

Roni je osuđen na 20 dana i smešten je u zatvor sa još 15 ljudi iz svoje jedinice koji su tu bili iz raznih razloga, ali ne ideoloških ili političkih.

Zatvorsko osoblje je znalo zašto je tu, ali mimo njih, to je čuvao za sebe: “Drugi zatvorenici nisu znali zašto sam tu. Shvatio sam u hodu da ako već treba da sedim sa 15 vojnika u službi, da se neću izvući. Nisam hteo da ulazim u sve te militarističke priče. Oni kažu u potpunom ubeđenju da treba da ubijemo žene i decu, i bilo je jasno da ovo nisam mogao da podelim s njima.”

Osim iskustva hapšenja, poniženja, manjka slobode i čišćenja toaleta, Ronija je gušio i mentalitet.

“Bilo je to očajno iskustvo. Dobijali smo samo ‘Israel Hayom’ (besplatne desničarske novine op.a.).Vojnici su znali samo izraelsku stranu priče. To je bila najmilitarističkija, najagresivnija, rasistička priča sa kojom sam se u životu sukobio. Čitamo komentare na internetu i na Facebooku i pitamo se da li odražavaju mišljenja ljudi…. Izašao sam iz zatvora ozbiljno zabrinut.”

Zvuči tužnije od druge dvojice kada pojašnjava društvenu izolaciju ili odbijanje. Njegova porodica je puna ljudi koji su časno služili u vojsci – od dede do njegovog brata. Prihvatili su sva njegova politička ubeđenja, sem ovog. Sukobio se sa starijim bratom: “Jedna stvar je biti dobar Izraelac, ali da bi bio dobar član familije, moraš da ideš. To je osnovna stvar!”

LEVICA I ZAKON

Drugim levičarima ovi argumenti nisu dobri. Neko ko je kritičar izraelske politike i čak joj se aktivno suprotstavlja, ne veruje u odbijanje poziva za vojsku u vreme rata, ili bilo kada. Nemaju problem da se s tim potpuno identifikuju.

Yariv Oppenheimer, direktor “Mir sada”, vojnik borbene jednice i rezervista (iako nije pozvan ovaj put) mi je rekao da postoji nekoliko razloga zašto oni koji kritikuju Izrael treba da idu u vojsku. Prvi je jednostavan – kao što je i Zeev ukazao – u demokratskim društvima, ljudi moraju da ispunjavaju svoje obaveze. Takvo učešće daje levičarima legitimitet protiv odbijanja desničara.

 “Vlada je suverena. Kao što mi nekada tražimo od vojske i vojnika da evakuišu naselja ili teritorije, tako i ovo moramo da uradimo. Način da utičemo na politiku nije kroz odbijanje. U demokratiji, izabrani donose odluke.”

On vjeruje kako kritičari pojedinci u službi trebaju biti protivteža ponašanju vojske.

“Vojnici imaju veoma značajnu ulogu u postavljanju pitanja o naredbama, ne ispunjavaju nelegalna naređenja i utiču na to kako su ona izvršena. Ako odlučimo da nam ne odgovara, odemo i ostavimo bojno polje za one sa drugačijim stavovima, možda će biti lakši na obaraču i počiniti teže zločine”.

Šta više,  Oppenheimer je zabrinut da odbijanje ne bi generisalo političku promenu i da bi imalo zapravo suprotan efekat. “Na kraju krajeva, moramo da shvatimo da politička promena neće doći odbijanjem. Upravo suprotno: mislim da bi je učinila irelevantnom. Promena može doći samo iz glasačkih kutija i javnih rasprava oko i tokom operacija”.

Uri Zaki, 39, je bio aktivan član leve partije Meretz skoro deceniju. Posvetio je svoj život političkom aktivizmu – bio je vođa omladine stranke i deseti na listi kandidata za izbore. Proveo je četiri godine kao predstavnik izraelske grupe za ljudska prava B’Tselem u Vašingtonu. Bori se da pomiri užasne okolnosti rata i duboke probleme koje vidi u odbijanju.

“Veoma sam potresen i nadam se da će Izrael provesti istragu protiv svojih… zbog meta, privatnih kuća i napada na škole i bolnice, kao i medijskog izveštavanja. Međutim, ipak govorimo i o napadu na Izrael koji ne možemo ignorisati. Ne mislim da je Izrael u situaciji da se odrekne IDF – odbrambenog dela. Ne možete ignorisati pravo Izraela da se brani kada je gađan projektilima. Ne možemo samo okrenuti drugi obraz”.

U njegovim očima rat i dugogodišnja okupacija su odvojene stvari. “Zapadna obala nije stvar odbrane, bez obzira koliko pokušavali to tako da nam prodaju”, kaže. “Možda je do nekog nivoa odbrana naselja, i naravno, građani u tim naseljima zaslužuju zaštitu. Ali to otvara mnoga druga pitanja, da li služiiti, da li održavati opasnost broj jedan za državu Izrael.”

Verovatno najfascinantniji deo Urijeve priče i njegove lične borbe, jeste o tome kako ga je redovno služenje vojnog roka promenilo. Kad je dobio poziv, nije samo bio desničar, nego i član Likud partije. Tokom službe: “Zaista sam služio okupaciji”. Radio je u zatvoru u kojem su bili smešteni Palestinci osuđeni za “lakše sigurnosne prekršaje” poput bacanja kamenja i članstva u Hamasu. “Shvatio sam da smo zapravo okupatori i da sam deo mašinerije čija je jedina uloga da uguši legalne zahteve za slobodu. Kao cionist, koji veruje u pravo na samoodređenje, shvatio sam da sam deo represivnog sistema i na dnevnom i na državnom nivou.”

Zajednička nit koja povezuje iskustva ovih ljudi jeste da ih je služba u vojsci dovela do zaključaka i kritike prema zvaničnoj politici koja ih je i dovela u vojsku, iako imaju različite odgovore kako to promeniti. Ali nema jednostavnog zaključka u ovom istraživanju. Uri kaže:

“Da ti kažem da treba da služiš okupaciji kako bi promenio svoja politička ubeđenja? Ne nužno. Neko postaje veći militarista, krenu kao levičari, ali postanu skeptični, i više u desno. Ako bi me zvali da služim na Zapadnoj obali danas, pretpostavljam da bih ostavio po strani lične obaveze prema sistemu, ali nisam siguran. Imao bih mnogo nedoumica. Ne mogu reći definitivno. A obično sam vrlo odlučna osoba.”

NEPOZNATI GRAĐANI

Jasno je da je broj odbijanja veoma mali. Izgleda da je W. H. Auden’s u “Nepoznatom građaninu” – Kad je mir, on je bio za mir – kad je rat, išao je u rat” tačno opisao građane – vojnike Izraela. Oni koji ne odlaze ostaju daleko manje poznati.

 Prevela Žarka Radoja