Genocidnost palanke

Povezani članci

• Hrvatska Branimira Bilića je Džamahirija
• Slučaj Ovčara: 14 godina čekanja pravde
• Jovanka Broz između birokratske samovolje i nostalgičnog sećanja
• Slom poretka humanosti i pravde: Antinacist Efraim Zuroff negira genocid u Bosni
• Palmer: Dodikovi stavovi su antidejtonski, ilegalni, neustavni i opasni
• Koga briga za djecu s invaliditetom, važno je obnoviti Vladin vozni park!

Dobar kulturni antropolog, filosof ili humorist, a Smoje je svakako bio dobar, tačno zna kad je dovoljno preterao. Ovo, međutim, nisu ni Dvorniković ni Konstantinović ni Krleža, nije ovo ni Njegoš, a kamoli Smoje, već je ovo stvarni život, ovo je Republika Srpska. A stvarni život u Republici Srpskoj baš ne zna kad je dosta

Piše: Boris Dežulović

Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše kad joj rebra puču – piše Šenđer vezir Selim vladiki crnogorskom Danilu, svi znamo te slavne stihove iz “Gorskog vijenca” velikog Petra II Petrovića. A svaka mu ka u Njegoša: “I da raji uzdu popritegnem, e je raja ka ostala marva.” To turski vezir, učili smo u školi, uči vladiku kako je puk dobar u duši samo dok mu je duša sapeta u uzde. A nema bolje uzde za popritezanje marve, nema boljeg načina da pučini rebra puču, no da joj se duša u rebrima sva nadme od ponosa. To smo, doduše, naučili nešto kasnije.

U kultnoj televizijskoj seriji Miljenka Smojeta “Naše malo misto” iz 1969. godine ima, recimo, ona genijalna scena sa partijskim sekretarom Floćunom. “Zabava, šampanjac i fokstrot bili su privilegija izrabljivača koji su živili na grbači radnoga naroda!” kaže drug Floćun otvarajući malomeštanski sindikalni ples, a legendarni Roko Prč povede malomeštane u sveopšte klicanje: “Tako je! Živila grbača radnoga naroda!”

Malo je, međutim, dalmatinskom njegošu bilo da otvoreno zajebava ponosnu radnu pučinu sa sve popritegnutom mu grbačom, nego je na bini dodao i veliki fikus što druga sekretara celo vreme škaklja po nosu, sve dok ovaj naposletku bučno ne kine. Neko od meštana onda po našim lepim običajima učtivo dobaci “živija!”, na što cela dvorana frenetično ponovi: “Živija!”

Ono za što su Njegošu trebale tri hiljade stihova, Radomiru Konstantinoviću četiri stotine stranica “Filosofije Maloga mista”, Vladimiru Dvornikoviću u “Karakterologiji Jugoslovena” još lepih hiljadu, a Miroslavu Krleži u “Zastavama” i cele dve hiljade stranica u sve šest tomova, Miljenko Smoje namestio je, eto, u jedan slapstik geg sa fikusom. Šta kažete, “Zastave” imaju samo pet tomova? To je, naravno, tačno. Te 1969., videvši scenu sa sekretarom Floćunom, Krleža je batalio “Zastave” na petom svesku i do kraja života više ni reči nije napisao.

Jedina razlika između Krležinog bildungsromana i Smojetova skeča jeste u tome što su “Zastave” fikcija. Ako, naime, i ne verujete da je Miljenko Smoje samo daktilografski vešto zapisivao život pučine pod zastavama, čak i kad je tako nešto realno slabo verovatno, evo vam jedna takva realno neverovatna epizoda iz Hronike naše male palanke od prošle nedelje – retkom istorijskom srećom dokumentovana kamerom – prema kojoj scena iz “Malog mista” izgleda kao introspekcijska drama sa Vanjom Drahom.

Na nečemu nazvanom “Narodni skup Sloboda” u Banjaluci se tako pod srpskim zastavama okupilo nekoliko hiljada učesnika iz svih krajeva i početaka Republike Srpske, a među govornicima na Trgu Krajine obreo se i profesor prava Radomir Lukić, odani pretorijanac Radovana Karadžića. “Ovaj skup nije organizovan da vam se kaže šta trebate da radite, nego da nam vi kažete šta treba da radimo za vas. To trebaju da čuju zapadne vlade! Zbog toga ću vam postaviti nekoliko pitanja, a od snage vašeg odgovora zavisiće da li će da čuju oni koji treba da čuju. Zato ću vas pitati…”, najavio je Lukić uz glasno odobravanje, pa dramatično pogledom zaokružio prepun trg: “Jeste li vi genocidan narod?”

Na što mu je nekoliko hiljada Srbalja na sav uglas složno odgovorilo: “Jesmo!”

Tu sam doživeo blaži moždani udar. U obe uši zakleo bih se, naime, da je okupljena svetina na pitanje da li je genocidna odgovorila potvrdno, pa sam vratio snimak da proverim. Kad ono, zaista: čovek je glasno i razgovetno, “da čuju zapadne vlade”, pitao pučinu “jeste li vi genocidan narod?”, a stoka jedna grdna – kao da ju je Smoje pisao, a ne Njegoš – još mu glasnije i razgovetnije odgovorila: “Jesmo!”

Da je ovo, eto, fikcija, da je bildungsroman, ep ili vic – ako već ne kulturnoantropološka ili filosofska studija – tu bi stvar stala, jer shvatili bismo poentu. Dobar kulturni antropolog, filosof ili humorist, a Smoje je svakako bio dobar, tačno zna kad je dovoljno preterao. Ovo, međutim, nisu ni Dvorniković ni Konstantinović ni Krleža, nije ovo ni Njegoš, a kamoli Smoje, već je ovo stvarni život, ovo je Republika Srpska. A stvarni život u Republici Srpskoj baš ne zna kad je dosta.

Stvarni je dakle život u Republici Srpskoj, u tom životu veliki narodni skup u Banjaluci, na skupu profesor pita okupljene Srbe jesu li oni genocidan narod, pučina sa zastavama profesoru veselo odgovara “jesmo!”, a on već skače na sledeće pitanje: “Je li Republika Srpska genocidna tvorevina?”

Na što nekoliko hiljada Srbalja, razume se, odgovara: “Je!”

Na ovom mestu pažljivije oko moglo je da uoči i veći broj onih koji su kasno shvatili da su se zajebali, dok je pažljivije uvo moglo da čuje i manji broj onih koji su zajeb shvatili na vreme, pa hrabro ponudili odgovor: “Nije!” Lep se haos, ukratko, zametnuo na trgu, pa je profesor, očajnički domišljajući pitanje na koje bi naučen potvrdni odgovor “je!” konačno bio tačan, zaurlao: “Je li Republika Srpska rezultat borbe Srba za slobodu?”

Na šta su, jasno – nepogrešivo prepoznavši profesorovo trik pitanje – i prvi i drugi uglas odgovorili: “Nije!”

Čak ni to, međutim, nije bio kraj: ovo je, podsećam, stvarni život u Srpskoj, a stvarni život u Srpskoj nema poente. Ili barem ne tamo gde je čovek očekuje. Sad već i sam pomeren s mesta, profesor Lukić u magnovenju je izvukao poslednje pitanje – “Jeste li spremni da predate Republiku Srpsku bilo kome?” – a nekoliko hiljada Srbalja, shvativši da su se maločas epski zajebali, ovaj put spremno je i jednoglasno odgovorilo: “Jesmo!”

Da li je barem tu bilo gotovo? Molim te, reci da jeste. Dabome da nije. Za svaki slučaj – jer “od snage odgovora zavisiće da li će čuti oni koji treba da čuju” – profesor je povikao “jače!”, na što je nekoliko hiljada Srbalja, sad već samouvereno do jaja, za isti svaki slučaj još jače ponovilo: “Jesmo!!!” I kad je posve sjebani profesor na kraju u bunilu opet promenio ispitivačku tehniku, pa pitao “jeste li ponosni na svoju srpsku vojsku?”, potpuno iscrpljena pučina nemoćno se predala, i sa ogluvelog trga čulo se jedva desetak “jesmoa” i “nismoa”.

Nedugo posle toga neko je u publici glasno kinuo, ili sam barem ja tako razumeo, jer rastrojeni profesor dospeo je još samo da podvikne “Živeli!”, nakon čega su ga konačno evakuisali sa pozornice i mikrofon tutnuli predsedniku nekakve boračke organizacije da spase stvar dok je na vreme. Svakako, pre nego genocidni narod svoju genocidnu tvorevinu preda nekome, “bilo kome”, zapadnim vladama ili ko je već to trebao da čuje.

E sad. O tome da li je Republika Srpska genocidna tvorevina možda bi i moglo da se razgovara – ja se, recimo, oko toga ne bih preterano sporio sa učesnicima časnog skupa – ali teza da su Srbi genocidan narod odviše je smela čak i za takav intelektualni kajmak kakav se prošle nedelje okupio u Banjaluci. Znači li to da potvrdan odgovor na pitanje “jeste li vi genocidan narod?” ipak nije tačan? Naravno da ne znači. Netačni odgovori postoje samo u tačnom i odgovornom svetu, a ovde je reč o Smojetovom Malom mestu, Konstantinovićevoj palanci i Njegoševoj marvi, dakle Republici Srpskoj. U našim stočarskim kulturama nema netačnih odgovora, već samo netačnih pitanja.

Gde je dakle profesor pogrešio? Evo gde: pučini se nikada ne postavlja pitanje na koje se kao tačan očekuje odrečan, negativan odgovor. Jer šta? Na sopstvenim skupovima narod se okuplja da čuje samo ono šta želi da čuje, i s vremena na vreme poviče “tako je!”. Famozni “oni koji to treba da čuju” nisu “zapadne vlade”, već sama pučina: čuti ono šta “treba da čuju oni koji to treba da čuju” naš narod voli više nego leba da jede.

Na svako “jeste li…?” pučina tako i pre kraja pitanja odgovara “jesmo!” jer sav je njen smisao da jeste ono šta joj se kaže. I sve da je profesor povikao, nemam pojma, “jeste li vi genocidan narod?”, oni bi mu kao jedan odgovorili… no dobro, to ih je u stvari i pitao, razumeli ste šta sam hteo da kažem. Narodu na mitingu, ukratko, govori se isključivo ono na šta može da se viče “tako je!”. Sve šta nije “tako je”, već je “nije”, za stočni fond Republike Srpske previše je komplikovano, i već do kraja pitanja, videli smo, može da izazove ozbiljnu krizu entiteta. Poenta ovog skeča – to su dobro znali i Šenđer vezir Selim i drug sekretar Floćun – nije u tome da “čuju oni koji to treba da čuju”, nego da kažu oni koji to treba da kažu.

Kad je pak to najzad shvatio i profesor Floćun, pa – sve da se Vlasi ne dosete – u očaju priupitao “je li Srpska rezultat borbe Srba za slobodu?”, bilo je dockan. Ubeđen da je reč o borbi za slobodu, popritegnuti narod dobre duše, nadutih prsiju i napuklih rebara – kako smo naučili na ovom lepom primeru greške u manipulaciji – već je, avaj, postao genocidan.

I sad mu ti objasni da nije i da ne može da bude.

“Jesmo!”

portalnovosti.com