Frankfurtska linija

Frankfurtska linija je tokom tri poslednje decenije 18. veka bila granica do koje je stigla kafomanija, šireći se Evropom ritmom zaraze, nakon turske opsade Beča. Kako se ritual ispijanja kafe praktikovao uglavnom u društvu, predstavljao je opasnost za ustaljeni poredak tadašnjih evropskih gradova, posebno u Nemačkoj. Prevratničke ideje, koje će izazvati Francusku revoluciju, već su se osećale u vazduhu Evrope.

U Darmštatu, pored Frankfurta, 12. septembra 1766. godine zvanično je donet Edikt o kafi, kojim je siromašnim slojevima zabranjeno da piju kafu. Za nepoštovanje tog zakona pretila je jednomesečna zatvorska kazna i prisilni rad. Vlasti nemačkih gradova uspele su da frankfurtskom linijom za neko vreme sačuvaju mir i zaštite se od revolucionarnih gibanja koja su se širila Evropom, posebno nakon Francuske revolucije.

Već skoro pet meseci na www.maribor2012.info u rubrici Perspektive i refleksije svakoga dana osvane tekst nekog stanovnika našeg regiona. Teme su različite. Uglovi neobični. Stvorio sam naviku da pre jutarnjeg pregleda štampe na internetu, prvo zavirim na mariborski sajt, gde me po pravilu čeka zanimljiv tekst. Tokom kratkog perioda formirala se jedna virtuelna teritorija čije postojanje doživljavam u sasvim konkretnim dimenzijama. Podseća na naftnu platformu, parče veštačkog kopna u bezmerju okeana, gde se mentalnim naporom iz dubina mozgovlja izvlače objašnjenja i tumačenja za mnoge pojave, događaje, enigme i fenomene koji predstavljaju zajednički imenitelj stvarnosti našeg regiona, i šire. Kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti. Toliko autora različitih generacija na okupu, formiranih na različitim kulturološkim matricama. Svima im je zajedničko da dumaju pod tendom tolerancije. Kakva tranfuzija pameti u sumorne svakodnevice. Kakva promocija normalnosti. Kakvo kritičko mišljenje koje ne ostavlja ni pedalj stvarnosti nepokriven, tamo gde korumpirani političari izvode mađioničarske predstave, nažalost, vrlo uspešno. A uspevaju zato što je danas globalni trend povlađivanje najnižim prohtevima podanika, zaglupljivanje, a sve na tragu udvaranja masama čijim glasovima produžavaju mandate. I sasvim je svejedno, barem u Srbiji, ali i još ponegde u regionu, ko će sutra doći na vlast, jer generalno političari su danas amorfna bića, bezbojna poput čovečije ribice, bez krvne grupe, samoživi, lišeni bilo kakve vizije, usredsređeni isključivo na materijalnu dobit.

Toliko lucidnih tekstova i zapažanja na sajtu Perspektive i refleksije, toliko preciznih dijagnoza o bolestima koje su razorile organizam zemlje u kojoj je većina autora rođena, nameću pitanje kako je bilo moguće da ti glasovi – a mnogi su se kontinuirano čuli i tokom raspada Jugoslavije – nisu mogli da spreče sve one tragedije koje su se dogodile?

Kako je moguće da se glupost tako dobro drži na okupu, da je tako ubedljiva, da uvek pruži sigurni štit zlu, kada ono krene kao lavina padinama Istorije? Nema te frankfurtske linije koja može zaustaviti sile razaranja i uništenja ma koliko se edikta o miru proglasilo. Iskustvo nas uči da je u takvim situacijama razum nemoćan. Pamet je izolovana. Normalnost se preko noći povuče iz javnog života. A počinje se, uvek i svuda, istom recepturom: progranjanjem drugog i drugačijeg. Svejedno da li su u objektivu Jevreji, komunisti, pripadnici LGBT populacije ili Romi. Kada se taj mehanizam pokrene, breša puca i čitava jedna industrija nastaje. Industrija udvorišta, laži i stereotipa, relativizacija moralnih načela i etičkih principa. Dežurni serviseri, raspoređeni u državnim institucijama, od univerziteta do raznih instituta, opravdavaju postupke vlasti u ime sumnjivih vrednosti. Redovno je na meniju slavna prošlost koju valja osvojiti. Korumpirani novinari vrše selekciju navodno aktuelnih tema po porudžbinama centara moći i zaglupljuju auditorijum.

Podiže se bedem, neprobojna frankfurtska linija prema zdravom razumu. Zbunjeni i uplašeni pojedinac se osvrće, traži pogledom neku čvrstu tačku izvan ludila stvarnosti, tačku u kojoj je sačuvano ustrojstvo dojučerašnjeg sveta. Takva vremena, koja su uvek i svuda moguća, preživljavaju se lakše i sa manje tragičnih posledica ukoliko u okruženju postoji izvor normalnosti. Mesto gde pamet nije presahnula.

Međutim, uz malo preterivanja možemo da zamislimo kako izvesni holandski istoričar početkom 23. veka, stručnjak za sajtove u Evropi na prelazu iz drugog u treći milenijum, otkriva da je pre skoro dve stotine godina postojao jedan slovenački sajt, registrovan u Mariboru, gde su se okupljali umetnici i intelektualci iz regiona i javno ispovedali toleranciju, jednakost, pacifizam. Analizirajući taj sajt, njegov utopistički karakter u kontekstu razvoja tadašnje Evrope, holandski istoričar naglašava kako su evropskim društvima bila potrebna još dva veka da dosegnu svest o neizbežnosti diktature kao najpravednije i najuspešnije forme društvenog uređenja. Fenomen slovenačkog sajta sa početka 21. veka nazvao je mariborske fantazije.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)