Falsifikovano glasanje u SAP Kosovo 1989. godine

Autor/ica 👤Dr. Husnija Bitić 3.1.2022. u 11:50

Povezani članci

Foto: Gazimestan/Reuters

Raspad SFRJ-a nije se dogodio iznenada jednim političkim ili nasilničkim aktom, ona se raspala zbog metastaze nacionalizma. A, kada se protiv kancera (rak) pravovremeno ne reaguje odgovarajućom terapijom – on se razmnožava geometrijskom progresijom. Metastaza će obuhvatiti veću površinu, a kada se to dogodi oboleloj osobi više ne pomaže bilo kakav lek. Nažalost, našu državnu zajednicu SFRJ, zbog neodlučnih mera državnih i partijskih organa na početku razaranja, kada je „metastaza“ obuhvatila veći deo teritorije i da su donete bilo kakve ozbiljne mere, nije se mogao očekivati bilo kakav pozitivni rezultat.

SFRJ su srušili nacionalizmi raznih boja, među kojima je vrlo često vladao antagonizam, ali zajednički cilj im je bio rušiti Jugoslaviju.

Dok su SFRJ uglavnom vodili kadrovi koji su podigli ustanak, vodili narod u borbu za oslobođenje od okupatora i revolucionarne društvene promene, nacionalizam je bio potisnut na marginama života. Ma u kom delu zemlje gde su se pojavile nacionalističke tendencije odlučnim akcijama SKJ-a bi iste bile udarane po glavi, koje se za dugo, dugo vremena nisu mogle oporaviti.

Jedna od akcija rušenja SFRJ-a počela je u Skupštini Socijalističke Srbije, inicijativom za promenu Ustava putem Ustavnih amandmana. Predloženo je XLVI Ustavnih amandmana, za koje se vodila dugomesečna javna diskusija širom Srbije, Kosova i Vojvodine. Na svim skupovima održanim na Kosovu, gde je albanska narodnost bila u većini (preko 85%), amandmani nisu prihvaćeni.

Kada je zasedala Skupština Kosova, 23. marta 1989. godine, tadašnji Predsednik Skupštine SAP Kosova Vukašin Jokanović, jednim čistim falsifikatom proglasio je ustavne amandmane usvojenim, iako gledano sa pravnog aspekta, ne samo što se to dogodilo, već je trebao Jokanović da se izvede pred sud, jer je učinio teško krivično delo. Na samom početku zasedanja uvrstio je na dnevni red i Amandman XLVII koji uopšte nije bio u javnoj raspravi. Predloženim amandmanima autonomija Kosova i Vojvodine se grubim ili kozmetičkim mjerama sužavala, ali ovim XLVII amandmanom praktično je ukinuta autonomija. Po tom amandmanu, ako Skupštine Autonomnih pokrajina ubuduće ne budu dale saglasnost za ustavne promene republičkog Ustava, Skupština Srbije posle isteka vremena od šest meseci usvaja ustav bez njihove saglasnost.

Na dan glasanja predloženih amandmana, kada se glasalo u Skupštini SAP Kosovo, delegati nealbanci podigli su ruku i glasali „ZA“, a među njima bio je i direktor Okružnog zatvora u Kosovskoj Mitrovici, koji je bio pozvan kao gost. Među mnogobrojnim pozvanim gostima najveći broj njih su bili zaposlenici u Službi državne bezbednosti. Sutradan je podignuta ruka Mehmeta Ajetija lapidarno objavljena na prvim stranicama kosovske štampe i u onim koje su se štampale u zapadnim republikama (Hrvatske i Slovenije). Ali ne samo što su glasali i gosti koji nikako nisu smeli, već je jednim čistim falsifikatom Vukašin Jokanović zloupotrebio funkciju u kojoj se nalazio. Lažno je prikazivao rezultate glasanja.

Kada je video da je mali broj delegata podigao ruku „ZA” on je pitao: “A, ko je protiv?” Nažalost, ovom falsifikatu pomogli su i albanski delegati, koji nisu imali hrabrosti da brane interese svojih glasača koji su ih izabrali. Da glasaju protiv kao što je baza na javnoj diskusiji odlučila. Većina njih je „ćutala kao riba“. Nisu glasali ni „ZA“ niti „NE.“ Od preko 115-120 prisutnih delegata Albanaca, svega njih dvanaest (12) glasalo je protiv. Predsedavajući nije postavljao pitanje: “KO JE SUZDRŽAN“, a po zakonu to se mora konstatovati. Jokanović kao predsedavajući, ne diktira u zapisnik, koliko je „ZA“, koliko „NE“ i koliko je suzdržanih, već konstatuje da je većinom glasova predloženi amandman usvojen većinom glasova. Gledajući sa aspekta pravne nauke može se slobodno govoriti da se falsifikatom donio Ustav Republike Srbije 1989. godine, jer da bi se donela jedna pravno valjana odluka bilo je potrebno da 2/3 od ukupnih delegate glasaju “ZA”.

Istini na volju, većina delegate Albanaca se uplašila kad su videli veliki broj radnika Službe državne bezbednosti u sali skupštine, jer se tih dana na stotine intelektualaca interniralo sa Kosova po srpskim zatvorima, Vranje, Leskovac, Šabac u tzv. izolaciju, jer su se javno protivili predloženim amandmanima. Strah je biološka pojava, ali to nikako ne opravdava tako neodgovorno ponašanje, jer su na kraju krajeva trebali da znaju da svako odgovorno mesto u društvu je suočeno i sa izvesnim rizicima. Strah i privatni interesi prestaju kada se uđe u skupštinsku salu za odlučivanje.

Dvadeset godina kasnije, nekadašnji član Predsedništva SFRJ i Predsednik Komisije za ustavne promene u Srbiji, Borisav Jović se hvalio kako je bez znanja Slobodana Miloševića, na dan glasanja u Skupštini Kosova dopisao i Amandman XLVII koji nije bio na javnoj diskusiji.

Ja sam u to vreme na svakom organizovanom skupu za javnu diskusiju o predloženim ustavnim amandmanima održanim u Beogradu, učestvovao i oštro kritikovao predložene ustavne promene. Protivio sam se jer ne može u jednoj saveznoj državi republički Ustav, tj. akt koji je na nižoj lestvici pravne hijerarhije, da derigira viši pravni akt, savezni Ustav. Ako se republičkim Ustavom ukidaju pokrajine, kako one mogu biti predstavljene u saveznoj Skupštini, jer to im omogućava Ustav federacije? Međutim, nacionalizam je dostigao kulminaciju, nije diktirao razum, već ulična sila galamdžija, podržana od strane tadašnjeg rukovodstva Srbije, radilo se po onoj narodnoj poslovici: “Sila boga ne pita”, tako da i u ovom slučaju to se obistinilo.

U nastavku prenosimo jednu moju diskusiju sa skupa kojeg je organizovala organizacija Saveza pravnika Srbije, održana u sali Skupštine Srbije, 07. aprila 1988. godine.

Šaljemo vam transkript Vaše rasprave o oceni ustavnih promjena, održane u Skupštini Republike Srbije u organizaciji Saveza pravnika RS.

Molimo Vas da autorizujete tekst i vratite ga što pre, kako bismo ga objavili u tematskom broju časopisa „Pravni život“, koji izlazi početkom juna.

Srdačno Vas pozdravljamo,

Urednici,

Dragoslav Dzekić

Diskusija: HUSNIJA BITIĆ

Današnje diskusije nisu me navele da učestvujem u raspravi, ali s obzirom da u poslednje dve godine čujemo na raznim skupovima i tribinama, u štampi i na političkim sastancima o pitanju funkcionisanja Republike Srbije, i ova današnja potpuno se uklapa u sve dosadašnje rasprave održane u Beogradu, a kojima sam i ja učestvovao.

Najveći greh se pripisuje Ustavu iz 1974. godine, ko da je ranije sve bilo u redu, kao da su problemi počeli 1974. godine. Mislim da je to bez ikakvog pravnog osnova i da se pogrešno tumači Ustav. Odnosi u Srbiji su komplikovani od 1945. godine, od njenog konstituisanja kao republike. U zavisnosti od odnosa političkih snaga i nekih uticajnih ljudi, tokom proteklog vremena su se usklađivala nekada u većoj, ponekad u manjoj meri. Međutim, vrlo je jasno da je Republika Srbija imala određenih problema u funkcionisanju od 1945. godine. Od samog nastanka, nove Jugoslavije, Srbija nije predstavljala autonomne pokrajine u Federaciji, već su autonomne jedinice bile zastupljene u Ustavotvornoj Skupštini 1945., i Ustavom iz 1946., i predstavljane sa svojim delegatima – poslanicima. Zatim i sa Ustavnim zakonom iz 1953. godine, te Ustavom SFRJ iz 1963. godine. Istini na volju nekad u manjoj, a nekada u većoj formi, ali su dve autonomne pokrajine uvek bile direktno zastupljene i u federacijskim organima.

Dakle, Srbija nije dovedena u neravnopravan položaj Ustavom iz 1974. Ona je uvek bila na tom položaju, od svog konstituisanja, u jesen 1944. Ne može se prihvatiti da su do 1974. odnosi u Srbiji bili idilični, a problemi počinju sa ovim Ustavom.

Čini mi se da sadašnji problemi nemaju izvor u Ustavu i drugim zakonskim aktima, već problemi proizilaze iz političkih struktura. Onog momenta kada se političke strukture dogovore, šta god ustavni akt sadrži, stvari se postave na svoje mesto. To potvrđuje i činjenica da, od proglašenja Ustava 1974. do 1985. godine nijedan pravni akt – zakon nije usvojen, a koji bi se primenjivao na celoj teritoriji, odnosno na užoj teritoriji Srbije i obe pokrajine. Međutim, u međuvremenu u Ustavu ništa nije promenjeno, ali sada je postignut dogovor političkih struktura, Srbije i pokrajina tako da, u kratkom roku samo od 1985. godine do sada, doneto je oko 50-55 akata (prema nekim informacijama iz štampe), koji se primenjuju u celoj Republici.

Kao što se vidi, Ustav nije promenjen, ali je promenjeno mišljenje ljudi, odnosno političkih struktura. Ako se ljudi ne predomisle, ako iza sebe ne ostavimo balkanski plemenski mentalitet, nećemo moći da promenimo niti Ustav niti druge akte. Mislim da je primedba profesora Jovičića preoštra. Iako izuzetno cijenim profesora Jovičića, mislim da je riječ genocid neumesna. Reč genocid vrlo često se upotrebljava i gde uopšte ne može biti reči o genocidu. Tu trebamo biti vrlo umereni i precizni. Konstatacija da se na Kosovu dešava genocid prema Srbima i Crnogorcima je prestroga reč. Ne kažem da cenim profesora Jovičića što je tu, da mu laskam, nego govorim kako mislim. Međutim, reč genocid može se prihvatiti samo uslovno. Koliko sam razumeo, on je rekao da se na Kosovu sprovodi genocid jer Republika Srbija nema mogućnost da rešava probleme na celoj teritoriji.

Rekao sam da je reč genocid suviše oštra. Teška je ta reč, međutim rekao sam uslovno prihvatam, ali sadašnja situacija na Kosovu je slična onoj na jugu Srbije, gde nije konstituisana nikakva društveno-politička zajednica. Na toj teritoriji imamo samo tri opštine, imamo iste probleme. Zašto se ovi problemi ne rešavaju na užoj teritoriji, gde Republika Srbija ima potpuno vlast – punu nadležnosti (Milan Čukuković: opet su uzroci isti). Dalje, u Makedoniji nije konstituisana nijedna pokrajina ali i tamo postoje isti problemi. Ako se očekuje da će problemi u Srbiji nestati sa proširenjem njene nadležnosti na celoj teritoriji Srbije i da će se problemi lakše rešavati, kako onda objasniti probleme koji su mnogo vidljiviji i veći u Makedoniji, užoj Srbiji i Crnoj Gori? Zašto su problemi i u tim republikama bez pokrajina?

Ako pogledamo u prošlost (u Kraljevini SHS – Kraljevina Jugoslavija), videćemo da Kosovo nije bilo konstituisano ni u obliku današnje lokalne zajednice, ali je bilo problema – genocida (genocid uslovno prihvatam). Imali smo jak Kačački pokret, tako da je jedno vreme postojala i neutralna teritorija, rezervisana samo za Kačake. Ta teritorija je postojala do 1924. godine. Ovo naglašavam jer se mnogo napada na Ustav iz 1974. godine, iako tu ima mnogo nedorečenih stvari, to je jedan od najobimnijih ustava posle indijskog (koliko sam mogao da vidim u literaturi). Ovo je najveći ustav, ali nije jedini krivac naše situacije. Problem je u narodu, u političkim strukturama, ne u Ustavu. Bez obzira kakav ustav da donesemo, ako se ne predomislimo, problemi će ostati. Oni će biti rešeni kada mi i naše političke strukture promenimo stavove. Onog trenutka kada se političari slože, biće donesen ustav. Po mom mišljenju, imamo više problema zbog nesprovođenja Ustava nego problema koji iz njega proizilaze. Takođe je nemoguće sprovesti tako obimniji ustav, kada želimo da odredimo sve pore života, ustavom, da regulišemo i one stvari koje ne treba da se uređuju najvišim aktom države. Kada bi svaka treća odredba ostala u ustavu, mislim da bi naš ustav imao bi oko 200 članova i bio bi dobar ustav, temeljan i sasvim potpun.

Mislim da u ovoj situaciji, šta god da promenimo, nećemo imati mnogo uspeha. Ako promenimo nešto što neće biti prihvatljivo za sve, naći ćemo se u istoj poziciji kao sada kada se to ne sprovodi, o čemu smo se dogovorili. Ne treba nam to.

Samo još nekoliko reči (Drašković: pa koji je izlaz?). Rekao sam da je izlaz da političke strukture promene način shvatanja nekih političkih pitanja i promeni mišljenje svih nas. Otarasimo se balkanskog mentaliteta, rodbinskih veza i plemenskog duha, koji i dalje ostaju vrlo jake društvene norme. Čini mi se da vrlo često menjamo ustav, često i nepotrebno. Svaka društvena kriza u našoj zemlji, koje nažalost nisu retkost, pokušava se rešiti promenom Ustava. Proglašavamo Ustav krivim i hajde da ga menjamo. Aktuelne promene su devete po redu, uključujući i prvi Ustav. Zaista suvišne. Razmišljajući o dosadašnjim raspravama o ustavnim promenama, setio sam se Engleza i rekao sebi: kako su čudni ovi Englezi. Kako oni izađu iz krize, kada Ustav ne mogu da promene, jer nemaju kao kodifikovan pravni akt. Englezi nisu smatrali za shodno ni da kodifikuju Ustav. Dakle, pitanje problema je u narodu, a ne u Ustavu. Nije reč da samo želim da negiram profesoru Jovičiću, već da, argumentima dokazujem suprotno od onog što on reče: Srbija ne može da reši kosovske probleme, jer nema nadležnosti u celoj teritoriji Republike. To nije dovoljno argumentovano. Problemi na jugu Srbije, u Makedoniji i u Crnoj Gori, pobijaju ovo tvrdnju. Evo toliko, da završim moju diskusiju: Ako separatističke snage ojačaju, Kosovo će se otcepiti od Jugoslavije bez obzira na to kakav ustav imamo, ili nemamo ga uopšte.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem se druže Bitiću. Dozvolite mi, to nakon diskusije.

MILAN ČUKOVIĆ: Samo jedno pitanje, kada kažete ljudi, da li mislite na mene i vas, kao obične ljude, ili mislite na ljude koji su u centrima uticaja. Govorite o ljudima. Verujte, nisam ja kriv zašto je to tako. Verujem niste ni vi.

BITIĆ: Rekao sam, pre svega svi politički problemi imaju svoj izvor u političkim centrima političkog uticaja, u ljudima sa političkim uticajem. Da, i mi možemo dati svoju pomoć, mada mislim da se naša reč neće baš mnogo uvažavati. Koliko god da govorim: Ustav nije dobar, uticajni ljudi neće da nas slušaju, kako je malopre govorio profesor Lukić. Rekao je da je i 1971. bilo ljudi koji su govorili da nam ovaj Ustav neće doneti ništa dobro, postoje nedostaci, ali je ipak usvojen kako su mislili političari-političke strukture. Mislim da se i danas može praviti kompromis između političkih struktura, da ne kažem da mlatimo praznu vodu, ali zaista trošimo se, trošimo višak energije, što neće biti plodonosno, jer smo na navikli na to.

PREDSEDAVAJUĆI: Zahvaljujem se, reč ima Miodrag Kragović. On je naveo da će pre svega govoriti o amandmanu 30, što ne znači da će se fokusirati samo na to.

PREDSEDAVAJUĆI: Drug Husnija, želi nešto da kaže.

HUSNIJA: Nemojte me pogrešno razumeti. Nisam konzervativan, da ne prihvatam potrebne promene, jer ustavne promene nekada su neophodne. Međutim, skeptičan sam i ne nadam se da ćemo uspeti da nešto poboljšamo političku situaciju, s obzirom na dosadašnje promene koje nisu uvek dale rezultate. Ako se u ovom društvu ništa politički ne promeni, neće biti od koristi samo promenom ustava. Ustav je veoma važan za društvo, ali nije svemoguć. Ovo sam hteo da kažem.