Endemska pamet ili sakupljači sekundarnih sirovina

Povezani članci

• O očuvanju vlastitog jezika. Mržnje
• Katalonija na Balinovcu
• Azra Nezirić: Ne dam svoje ja ideale…
• Klasikov lirski testament
• Spašavaj se ko može
• Bilježnica Robija K.: Sedam ujutro

“Nakon ubistva Zorana Đinđića, na delu je tiha
 restauracija antievropske politike. Zato je toliko
 neuspešna reforma sudstva, zato vojni vrhovnik iz
 Miloševićevog vremena, inače miljenik Vojislava
 Koštunice, osumnjičen za sudelovanje u organizaciji
atentata na Đinđića, po drugi put dobija ne samo spor,
već i zamašnu odštetu za pretrpljenu duševnu bol.
 Demokratije je u Srbiji taman toliko koliko je
potrebno za kamuflažu pred evropskim
komisijama i fondovima.”

Vest da Srbija 9. decembra nije u Briselu dobila status kandidata, kao da nije zabrinula njene građane. Moguće da se takav utisak stiče zbog pretprazničkog raspoloženja, zbog ukrasa i svetiljki koji se već kače po centru Beograda. Stižu jelke i ulični prodavci čestitki. Dva Božića i dve Nove Godine su pred vratima. Evropa može da sačeka.

Prolongiranje izlaska Srbije na trim stazu EU svakako ide na ruku antievropljanima, koje od milja zovu evroskepticima. To će oslabiti zanos onog dela srpskog društva, nedvosmisleno opredeljenog za evropske vrednosti. Međutim…

Međutim, da li je interes većine građana Srbije da njihova zemlja postane član EU? Verujem da jeste, ali oni o tome ne odlučuju. O tome odlučuju neki drugi, oni koji se osećaju ugroženi pred evropskim vrednostima, a to je vesela skupina sasvim različitih tipova ujedinjenih u čvrstu antievropsku armaturu. Jer, ulaskom u EU klub, koji ima veoma jasna i stroga pravila ponašanja, dobar deo građana Srbije ostaje uskraćen za egzistenciju? Nemojmo se zavaravati, tih građana je mnogo više nego što to na prvi pogled izgleda, mnogo više nego što pokazuju istraživanja i statistike, mnogo više nego što korumpirani, licemerni i nesposobni političari hoće i mogu da priznaju.

Dovoljno je proći Beogradom u večernjim satima i videti sav onaj glamur balkanskog džet seta. Na pojedinim mestima u centru grada ne može se ni pešice proći između gustih konvoja džipova i limuzina sa tamnim staklima. Jesu kafane u koje zalazi sirotinja poluprazne, ali su zato fensi restorani i klubovi puni, danju i noću. Trešti muzika na splavovima. Butici i trgovine sa luksuznom robom, vinoteke sa arhivskim vinima i agencije za poslovnu pratnju. Praonice novca na sve strane. Kako je moguće da u zemlji u kojoj pola fabrika ne radi, a pola fingira nekakvu proizvodnju, i gde sudeći po reklamama dobro posluju samo davaoci usluga, od mobilne telefonije do salona za negu lepote, uopšte postoji tržište? Ko su korisnici tog tržišta? I odakle im novac?

Čitava jedna armija parazita i ljudi sa one strane zakona lagodno živi od reketa, šverca i utaje poreza. U toj piramidi umreženi su krupni bosovi i sitni krimosi. Siva ekonomija diktira državi svoja pravila. Veliki procenat potencijalnog biračkog tela nalazi se u toj sivoj zoni. O njihovim interesima država vodi više računa nego o ćutljivoj većini. Postojeća vlada po cenu pukog opstanka na vlasti pravi paktove sa onima koje bi trebalo da sankcioniše. Otužno je kako se u Srbiji uteruje porez od sirotinje. A tajkuni ostaju nedodirljivi. Predsednik države i dalje promoviše mehaničkog zeca, obećavajući građanima boljitak uvek kroz dve godine.

Moćna je u Srbiji siva ekonomija. Isuviše je jakih igrača čiji je vitalni interes da zemlja što duže ostane pred zatvorenim šalterom EU; da se i dalje održava status quo. A to uopšte nije problem, jer je na delu savršena podela rada. Dobro uhodani teatar koji na repertoaru ima predstave za svačiji ukus, za svačiji džep. Jedini problem je što Evropa ne prihvata taj repertoar. Međutim, vladajućoj garnituri u Srbiji Evropa i nije primarni cilj. Oni se zbog Evrope neće odreći loše beskonačnosti koju su dobili u nasledstvo od svojih prethodnika, i koju će održavati kao logorsku vatru, jer im omogućava sigurnu egzistenciju. Loša beskonačnost je srpski brend. Naravno, sa Kosovom kao džokerom koji zamenjuje svaku kartu u srpskoj politici. Zdrav razum, ponajviše.

Spustimo se za kratko u suteren srpskog društva. Kakav se život tamo vodi, kakvi se poslovi prave? Dovoljno je prelistati dnevne novine i videti kako funkcioniše to alternativno tržište čiji proizvodi uglavnom završavaju na otpadima i otkupnim stanicama sekundarnih sirovina.

Pre nekoliko dana, u spomen parku Šumarice u Kragujevcu, ukraden je gorionik od mesinga sa postolja Večitog plamena. Ukradeni gorionik nije samo simbol Kragujevca, već i umetničko delo poznatog vajara, koje će završiti na crnom tržištu.

Ili, još nadrealnija priča koja govori o načinu krađe na železnici. Lopovi odvaljuju prugu, pa pljačkaju vozove u pokretu. Nedavno su odvrnuli 3.600 tirfona, specijalnih čeličnih šrafova koji učvršćuju šine sa podlogom, na delu pruge od Subotice do granice sa Mađarskom. Na deonicama gde su vozovi usporavali na 10 kilometara na sat, lopovi su uskakali u teretne vagone i iz njih izbacivali robu, čak i belu tehniku.

Ali, ne kradu se samo čelični tirfoni, već i metalni tegovi sa električne mreže. Sa pruga se krade bukvalno sve što može da se pretopi ili proda. Odnose se šine, kablovi, žičani vodovi koji služe za međustaničnu komunikaciju, skretnice, pa čak i zaštitni stubovi. Jedno vreme su lopovi čekićima razbijali betonske elemente, kako bi iz njih vadili uređaje za kontrolu kretanja vozova u kojima ima bakra.

Prestupnici prolaze sa malim kaznama, ukoliko uopšte bivaju uhvaćeni. Jer, mnogo ih je, pa su važan deo glasačkog tela Srbije o čemu postojeća vlast mora da vodi računa. Sem prazne priče nema šta da im ponudi. I zato ne sme da im se zameri. Kao što se ne zamera ni hordama huligana koje u Srbiji od milja zovu fudbalski navijači, i koji su plaćenička vojska “patriotskih” stranaka.

Nakon ubistva Zorana Đinđića, na delu je tiha restauracija antievropske politike. Zato je toliko neuspešna reforma sudstva, zato vojni vrhovnik iz Miloševićevog vremena, inače miljenik Vojislava Koštunice, osumnjičen za sudelovanje u organizaciji atentata na Đinđića, po drugi put dobija ne samo spor, već i zamašnu odštetu za pretrpljenu duševnu bol. Demokratije je u Srbiji taman toliko koliko je potrebno za kamuflažu pred evropskim komisijama i fondovima.

Ne bi trebalo zaboraviti da je ubistvo premijera Zorana Đinđića osmislila i realizovala koalicija krimogenih struktura i pripadnika službi bezbednosti, uz blagoslov “patriotskog” bloka. Te snage nisu poražene, već su samo mutirale u suptilniji i opasniji oblik. One čekaju svoj trenutak. Slaba i neodlučna vlast njihov je najzahvalniji saveznik.