Elitno ponašanje

Izdvajamo

• “Izabrani” su i ovaj put omanuli. Dajući podršku starim igračima uspeli su da produže njihovu agoniju, ali i da raščiste put prolaska novoj opoziciji. Njihovo kamenovanje novih igrača otvorilo je perspektivu stvaranja jedne nove i bolje Srbije. Sada ti novi igrači moraju da naprave jasan otklon od kvazielite.

Povezani članci

• TUĐMAN, I POSLIJE TUĐMANA (IV.dio)
• Tako je govorio Izet Sarajlić
• Sasvim osobno
• LOKALNI IZBORI NA KOSOVU
  Predstava je završena, zavesa još nije spuštena
• Dobitnik nagrade ICIP-a Graditelji mira za 2013. godinu Jovan Divjak za Tačno.net: Mir je ono za šta se svi trebamo boriti
• Predrag Koraksić, karikaturista: „Koliko sam bogu skrivio da moram da se bavim ovim šljamom“

Srbiji je potrebna nova i mlađa  intelektualna elita. Neprimereno je čekati da joj neko napravi put. Taj put mora sama sebi da stvori, neoslanjajući se na prirodu i njenu selekciju. Da li ne može da se progura pored matoraca ili se ne trudi previše, ostaje da vidimo.

I ovoga puta “izabrani” su podbacili. Nije im prvi put, a nažalost izgleda ni poslednji. Cvet društva, odavno uveo, nema ko da skloni. Zreli za penziju hramaju političkom scenom Srbije poput živih mrtvaka. Vedre i oblače. Nema razlike između njih i politikanata unutar političkih organizacija. Svojim delovanjem doprinose održavanju nakaradnog sistema vrednosti koji vlada Srbijom. Od njih se ništa dobro ne može očekivati. Ipak, ispušene lule su u jednom trenutku bile deo elite, ali ne znaju da prepoznaju kada je dosta. Takva je naša “političko-intelektualna” elita.

Od uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji naovamo, “politička” elita je dominirala među ostalim elitama. Njen sastavni deo bili su intelektualci, bivši komunisti, ali i protivnici komunizma iz vremena prošlog, onog Titovog. Da ne bude zbune, komunistička intelektualna elita je zaista bila elita, imajući u vidu sistem vrednosti u komunizmu, gde se, recimo, kao nagrada dobijala knjiga, a ne novac, mobilni telefon ili krpice. Ako uzmemo u obzir i način obrazovanja po školama, gde se učilo za znanje, a ne za bodove, jasno je da je komunistička elita bila upravo to – elita. Intelektualci Miloševićevog doba na značaju dobijaju nakon raspada Jugoslavije postajući lideri i uticajni članovi opozicionih stranaka, nevladinih udruženja, članovi akademoja… Često kontradiktorni, izlizanog kredibiliteta, više od dve decenije deluju na ovim prostorima bez vidljive volje i dobre namere da se povuku. Obično sa političke scene odlaze “nogama napred”. Ako možemo da kažemo da je vlast upravo onakva kakav joj je narod kojim vlada, onda to isto važi i za intelektualnu elitu tog naroda.

Ponovo smo kao društvo došli u situaciju da nam predavanja pre i posle izbora drže likovi kao što su Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Branka Prpa, Matija Bećković, Latinka Perović, Srbijanka Turajlić, sumnjiva lica Miloševićevog doba. Njega nema, ali njegova elita i te kako je prisutna. Više od dve decenije, hodajući putem popločanim dobrim namerama, oni povlače dosta loših poteza. Kao nosioci promena na krilima bunta petooktobarske revolucije, izneverili su očekivanja novog talasa gradeći istrošeno i razočarano društvo. Ako intelektualci ne mogu da shvate da se sve menja i da njihove nekad delotvorne ideje sad više nemaju nikakav smisao, da u vreme onlajn kupovine ne može da se razmišlja kao u vreme kad subotom i nedeljom nisu radile prodavnice, onda i ne čudi što narod u Vučiću vidi boga. Lica devedesetih svojom demagogijom izgrađenom na temeljima filozofije davnih dana održavala su sistem u kojem jedino mogu da opstanu i budu uvaženi. Tako stvoren “humus” omogućavao je opstanak nakaradnog sistema u kojem je nastao vladajući SNS, ojačala nereformisana Miloševićeva stranka i oslabila Đinđićeva stranka. Izrevoltirani njihovim upucavanjem političkoj eliti i kontra-eliti nastali su novi igrači na političkoj sceni Srbije. Međutim, ni oni nisu napravili jasan otklon od kvaziintelektualne elite Miloševićevog doba.

Nakon odlaska Tadićevih demokrata sa vlasti 2012. godine, ponašanje intelektualne elite Srbije postaje konfuzno, zabrinjavajuće i krajnje perverzno. Tako na primer, Vesna Pešić nije krila svoje simpatije prema novom imidžu Aleksandra Vučića. Na predsedničkim izborima 2012. godine podržala je Tomislava Nikolića za predsednika Republike pod izgovorom da želi da spreči “slepljivanje predsedničke funkcije s partijskom funkcijom i sa Vladom”. Zajedno sa Srbijankom Turajlić je podržala novoosnovanu stranku Zorana Živkovića, Novu stranku. Godinu dana kasnije, opet zajedno sa Srbijankom Turajlić, podržala je pokret Dosta je bilo, Saše Radulovića. Kasnije se, jačanjem ovog pokreta, pridružila “ekipi” koja ga je “kamenovala” tokom izborne kampanje za Parlament 2016. godine stajući na stranu Pajtićeve Demokratske stranke. Sličan scenario se dogodio i sa liderom Levice Srbije, Borkom Stefanovićem. Srbijanka Turajlić je najpre svojim potpisom podržala ovaj pokret da bi kasnije javno pozvala birače da na izborima glasaju za Demokratsku stranku i stranke d.o.o. okupljene oko nje. Izgleda da Pešićka, iako je pisala na temu manjeg zla, zajedno sa Turajlićkom nije najbolje razumela ono što nam je svima još 2008. objasnio Srđa Popović.

Ovih dana u eteru se našla i nekadašnja narodna poslanica Aida Ćorović. Iako nije dala značajan doprinos u radu Parlamenta, veoma konstruktivno je opisala stanje u kojem se nalazi društvo, pozicija i opozicija. Za razliku od Turajlićke i Pešićke, Ćorovićka je svesna situacije na političkoj sceni, a pre svega one koja već godinama vlada u nekadašnjem stožeru demokratije, Demokratskoj stranci. Njen optimistički stav je, reklo bi se, više projekcija njene želje za oporavkom DS nego realnosti. Ne treba gubiti iz vida da je Ćorovićka podržala demokrate u trenutku kada je stranka imala mogućnost da se oporavi, u trenutku kada ju je vodio Dragan Đilas.

“Izabrani” su i ovaj put omanuli. Dajući podršku starim igračima uspeli su da produže njihovu agoniju, ali i da raščiste put prolaska novoj opoziciji. Njihovo kamenovanje novih igrača otvorilo je perspektivu stvaranja jedne nove i bolje Srbije. Sada ti novi igrači moraju da naprave jasan otklon od kvazielite. Jedino tako će započeti valjanu demontažu nakaradnog sistema vrednosti koji vlada Srbijom. Sa druge strane, došlo je vreme za hrabrost. Srbiji je potrebna nova i mlađa  intelektualna elita. Neprimereno je čekati da joj neko napravi put. Taj put mora sama sebi da stvori, neoslanjajući se na prirodu i njenu selekciju. Da li ne može da se progura pored matoraca ili se ne trudi previše, ostaje da vidimo.

Mr Željko Pavićević

analitičar