Dugovi

Povezani članci

• Basara: Dragi gost svake proseravaonice
• Predrag Lucić: Hrvatski registar jugo-brakova
• POLITIKA I LJUDI
• Marinko Čulić: Mostar je grad u kojem je lako biti zločinac
• U toplom paklu sve puno ljubavi prema domovini
• Danas se održava 13. Zagreb Pride: Na pravoj strani povijesti!

Ne mislim na spoljni dug Srbije, niti na unutrašnje dugove naroda prema komunalnim preduzećima, RTS-u i jednih drugima. Mislim na nešto što me već godinama svrbi kao nejasna slutnja, ama nikako da ga formulišem kako treba. Probaću.

Pitanje bi glasilo: zašto su naše dične demokratske i kapitalističke, je li, države – Srbija i Hrvatska, to jest, za Slovence ne znam – svoje omiljene restitucije i rehabilitacije odredile počev od oslobođenja od okupatora i njegovih slugu (1944. i 1945.), a ne od 6. aprila 1941? Neko pametniji od mene okanio bi se daljeg pisanja posle tog upitnika, jer je pitanje već dovoljno neprijatno. Mene, međutim, progoni jedna gorka ispovest koju moram da prenesem.

Izvesna zagrebačka gospođa ispričala mi je davno kako se desilo da umalo popije partijsku kaznu, svim svojim zaslugama u NOB uprkos. Prvoborac sa spomenicom, partizanski major i sve, ta lepa i pametna cura dobila je, jer ju je formacijski zapalo, pristup u čuveni diplomatski magazin. Pošto se retko ko toga seća: to su bila skladišta u kojima je tadašnja narodna vlast čuvala imovinu zaplenjenu od okupatora, njegovih saradnika, razvlašćene buržoazije i klasnog neprijatelja. Tamo se mogla dobiti i roba koja nije bila za obične radnike, seljake, poštenu inteligenciju i ostale narodne mase: prehrambeni proizvodi od UNRA, cipele i slične retkosti za koje se sa „tačkicama“ (bonovi za snabdevanje) inače čekalo mesecima. Tumarajući ushićena kroz tu Ali Babinu pećinu koju joj je otvorio partijski sezam, naša cura naleti na odeljenje sa ženskim haljinama. Prebirajući po haljinama, smrzla se na mestu: naišla je na haljinu svoje gimnazijske drugarice, Jevrejke koja je nestala na liniji Zagreb – Jasenovac – Aušvic. Znate već kako devojke pamte haljine svojih drugarica… Okrenula se i otišla plačući; legitimaciju za diplomatski magazin je vratila i izjavila da više nikada tamo neće ući, a za prnje će se snaći na crnoj berzi. Optužili su je za „socijalnu demagogiju“: je li to ona bolje od drugih drugarica i drugova? Umalo da izleti iz KP.

Kužite na šta ciljam? Zašto se „restitucije“ imovine i „rehabilitacije“ žrtava ne računaju od 6. aprila 1941, nego tek od oslobođenja? Kada je krenula eksproprijacija? Kada su krenule egzekucije – sa ili bez sudskih presuda – onih Drugih i prirodna zaplena njihove imovine?

Da preskočimo nekoliko decenija: u Zagrebu živi, maze je i paze, Višnja, kćer Ante Pavelića koja ga svako malo hvali kao srce od čoveka i divnu dušu. Živi u velikom stanu u centru koji je njen tatica oteo od jevrejske porodice koja je „otišla na odžak“, što kažu u Novom Sadu. Nije jedina. Sada će neko reći da je dug Jevrejima bio namiren koliko i kako se moglo; da naslednika, na žalost, nema, pa shodno tome… Uostalom, jevrejske opštine i sinagoge dobile su državnu pomoć. U Zagrebu se, doduše, još čeka nova sinagoga u Praškoj, ali tamo je skup parking… Uostalom, premijerka Kosoruša živi u stanu otetom od dva srpska siročeta; Đurđa, udovica Šušak, takođe. Takvih primera ima koliko hoćete – u Hrvata i u nas. U zemunskom stanu Barbalića i dalje stanuje neka radikalska (ako nije prešla naprednjacima) sojka, a sudija koja je Barbaliće lišila stana stigla je do Kasacionog suda.

Da se odmah razumemo: ja sam za restituciju – ali da počnemo od 6. aprila 1941. i da završimo s 5. oktobrom 2000. Pa da vidimo šta je oteto Jevrejima, šta Srbima, šta antifašistima, šta panonskim Nemcima, šta Mađarima, šta Italijanima, šta „buržujima“ i „kulacima“, šta informbirovcima, šta opet Srbima, pa Hrvatima, pa Bošnjacima itd. Prve su se namirile crkve, jer su u službi Cezara, a ne Hristovoj. Svi ostali će sačekati.

Sačekaće i oni koji su celog života plaćali stambene doprinose, ali nisu dobili priliku da stan otkupe kao ogromna većina, jer da je stan privatno vlasništvo i spada pod restituciju – na kraju krajeva. Sačekaće i svi kojima su vlasti i država dužni: seljaci, radnici, poštena inteligencija, porodice nevinih žrtava, „humano preseljeni“.

Nadam se da je sada malo jasnije zašto osećam određenu nelagodu kad se pomenu „restitucija“ i „rehabilitacija“. Jevreji i druge žrtve okupatora i domaćih izdajnika 1941-1945. ne računaju se; njihova je imovina završila po principu krađe i prekrađe, tako da sad te neke „restitucije“ deluju musavo i stidno ako se to ne uzme u obzir. Ako se ne krene od 6. aprila 1941, time se kvislinškim režimima u Hrvatskoj i u Srbiji prećutno daje jedan sramni i lažni legitimitet. Neka neki Parivodić stane „mirno!“ i neka kaže da je njegov Milan Nedić Jevreje iz Srbije poslao na odžak i onda zaplenio njihovu imovinu; biće mi lakše, barem meni. Neka ovi što sada hoće da rehabilituju Dražu Mihajlovića kažu šta bi s njim bilo da je kojim slučajem kraljevska vlada iz Londona došla na vlast u zemlji.

Nadam se da je sada jasnije zašto mi ta prokleta haljina nikako ne izlazi iz glave.

tekst prenosimo sa prijateljskog portala danas.rs