Dražina rehabilitacija vraća Srbiju u mitsku prošlost

Autor/ica 15.5.2012. u 10:24

Povezani članci

Rehabilitacija bi osim kvarenja odnosa sa Evropskom unijom i susedima oživela stara vrenja i stare podele u Srbiji, vratilo bi je u istorijski ponor mitske prošlosti piše u svom tekstu o rehabilitaciji Draže Mihailovića ugledni beogradski intelktualac Milenko Marković

Predsednik Državne komisije za tajne grobnice streljanih posle drugog svetskog rata dr Slobodan Marković tvrdi u „Politici“ 24. marta o.g. kako „nema dokaza da je general Dragoljub Draža Mihajlović na bilo koji način i u bilo koje vreme sarađivao s Nemcima“. I tu tvrdnju, da ne kažem laž, zasniva na prilozima nekoliko dokumenata iz britanske ambasade u Vašingtonu! Drugim dokumentima o borbenim aktivnostima četnika ne raspolaže, ali dodaje da su saznanja njegove komisije da je ta dokumentacija uništena nakon Brionskog plenuma kao i većina dokumenata u vezi sa streljanjem Mihailovića. Međutim, ništa ne govori o tome šta on i njegova komisija misle, koji bi mogli da budu razlozi za uništenje tih dokumenata o četnicima iz vremena rata. Sa drugom tezom, da su partuzani i četnici podjednako činili zločine( Slobodan Homen) dovršava se smena „antifašizma anti-antifašizmom“ i postiže se da se Draža Mihailović ne samo rehabilituje već učini i „nacionalnom ikonom u srpskoj javnosti“ (Zündhausen).

Zapad je priznao legitimitet suđenja Mihailoviću

Istorijski je verodostojno da zapadne sile, uprkos okolnostima hladnog rata, i bez obzira što su imale određene zamerke na način suđenja, uopšte nisu osporile legitimnost presude Draži Mihailoviću. Zapadni svet je očigledno bio upoznat šta je Draža Mihailović radio tokom Drugog svetskog rata i uveren da on treba da bude osuđen za kolaboracionizam sa okupatorom. I teško da bi ga bilo koji sud na Zapadu drukčije tretirao. Istorijski je takođe poznato da je jugoslovenska vlada u Londonu, na pritisak engleske vlade i posebno Čerčila,učinila dve važne stvari: oduzela je resor ministarstva odbrane Draži, a potom je kralj

Petar naredio Draži da se njegove oružane snage stave pod komandu Narodnooslobodilačke vojske maršala Tita. Draža, medjutim, nije izvršio kraljevo naredjenje, već je nastavio borbu protiv partizana i nove jugoslovenske vlasti, u nadi da će Zapad krenuti protiv jugoslovenskog komunizma. On osuđuje Čerčilovu i odluku „Velike trojke“ u Teheranu 1943. godine da se prekine svaka vojna pomoć četnicima i ubuduće da se ona šalje isključivo partizanima. Zašto aktuelni pobornici Dražine rehabilitacije to prećutkuju ili minimiziraju? Njihove su ambicije da menjaju svetsku istoriju, na što zvaničnici bivše antihitlerovske
		Željka Momirov (bronza – 15x8x12cm)

koalicije nisu spremni, na čemu se inače naši istoričari veoma trude.
Doista nije zanemarljiv broj savremenih srpskih istoričara koji naglašeno ističu da se izmedju 1941. i 1945. godine vodio isključivo građanski rat, a ne prevashodno Narodnooslobodilaćki antifašistički rat.To im je, čini se, potrebno da bi zataškali činjenicu da se četnici nisu borili, već su sarađivali sa okupatorima (Nemcima, Italijanima, pa i sa ustašama). Zato smatramo da se Slobodan Marković, Bojan Dimitrijević i drugi istoričari ogrešuju o istorijsku nauku kad tvrde da Draža Mihailović nije uopšte sarađivao sa nemačkim i drugim okupatorima. Da su se na Sutjesci i Neretvi i drugde protiv partizana zajedno borili Nemci i četnici, opšte je poznato. Tu se dogodio i vojnički krah četnika od kojeg se nikad više nisu oporavili. O toj četničkoj saradnji sa Nemcima mogu i lično da svedočim. Kada su Nemci osvajali Užičku republiku 1941. godine, četnici su, prateći Nemce, fizički čistili teren od civila simpatizera partizana. Izveli su i moju majku na streljanje, to prvi put javno kazujem, zato što je bila žena poginulog partizana. Spasila ju je garancija predratnog poslanika Čvrkića iz Čačka, da neće štetiti četničkom pokretu ako ostane živa.
Nesporna je činjenica da su četnici vodili pravi, vrući rat protiv partizana u saradnji sa Nemcima. Oni to nisu činili kao profašisti, jer formalno nisu to bili,već kao ostrašćeni antikomunisti.Tu je nađen zajednički jezik sa Nemcima, iako su jedni druge smatrali neprijateljima… Nijedna respektabilna zapadna istoriografija ne osporava činjenicu četničke kolaboracije sa okupatorima. Pa ne moramo citirati istoričare iz Titovog vremena. Naši savremeni istoričari „rehabilitaši“, ako su u stanju da dokažu Dražinu nesaradnju sa okupatorima, zaslužuju da ih sve akademije u svetu uključe u svoje članstvo.
Ali smatram da je krajnje vreme da se naša država oslobodi balasta neočetništva. Ona ne treba da nosi taj teret na sebi i da time, uz poslednji međuetnički rat otežava sebi ulazak u sistem demokratskih država.

Zar je Dražin grob državno pitanje?

Postavimo najzad i pitanje: kakve obaveze može imati aktuelna srpska država prema četničkom pokretu iz Drugog svetskog rata? Zašto se traganje za Dražinim grobom pretvara u „državno pitanje“? To može da bude dobrovoljna obaveza privatnih i nevladinih organizacija, a ne države. Šta znači funkcija predsednika Državne komisije za tajne grobnice koju obavlja istoričar Slobodan Marković? Ko je instalirao „tajne grobnice“. I može li se neodgovorno tvrditi da je u njima sahranjeno izmedju 40.000 i 80.000 hiljada posle rata streljanih žrtava „komunističkog terora“. Partizani jesu posle rata vršili streljanja i bez formalnih sudskih procesa. I to svakako treba ispraviti, ali nikako na način da se rehabilituju i stvarni krivci. Medjutim, treba imati u vidu i činjenicu da su jugoslovenske vlasti, pisao je o tome Desimir Tošić, bile mnogo blaže prema saradnicima okupatora, nego što je bila vlast Šarla De Gola prema francuskim izdajnicimma.
Da li je prirodno da Slobodan Homen, državni sekretar za pravosudje, sa pristrasnošću traga za grobom Draže Mihailovića, a potom odlazi u Brisel kao član delegacije gde pregovara o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.O tome je trebalo da razmisli i doskorašnji predsednik Boris Tadić kome nije smelo da bude svejedno ko su mu savetnici za događanja u bliskoj istorijskoj prošlosti. Preporučljivo bi bilo da savetnici budućeg, novoizbaranog predsednika Srbije za ta pitanja budu antifašisti u evropskom smislu.

Ima li Srbija neku obavezu prema četnicima?

Ako Srbija nema obaveze prema drugoj Jugoslaviji koju je ceo svet ne samo priznavao već i uvažavao, zašto bi imala neke obaveze prema četničkom pokretu Draže Mihailovića? Četnička ideologija nije ideologija savremene srpske države. Nova demokratska država koja se rukovodi ideologijom Evropske unije slobodna je da uzima od svoje tradicije onoliko koliko smatra da joj može koristiti za demokratske reforme. Srbija nije u stanju da usmerava svoj pogled napred,dok god je prošlost vuče nazad. Kolaboracija i antifašizam su dve međusobno suprotstavljene stvari u savremenoj Evropi, pa ni Srbija ne treba da je u tom pogledu izuzetak. Jelko Kacin potpuno je u pravu kad kaže da je posleratna Evropa izgrađena na antifašističkim vrednostima, dok rehabilitacija Draže Mihailovića ide u suprotnom smeru. Kacin je i te kako u pravu kad kaže da je u najboljem interesu Srbije „da gradi mostove prema svojim susedima“, umesto što stvara „posebno negativne odnose sa susednim državama koje su u prošlosti bile žrtve četničke ideologije“ i četnićkih zločina. Rehabilitacija bi osim kvarenja odnosa sa Evropskom unijom i susedima oživela stara vrenja i stare podele u Srbiji, vratilo bi je u istorijski ponor mitske prošlosti.

Tagovi: Beograd