ENG
Dr Srećko Đukić: Zauvek prestati sa osporavanjem i svojatanjem pojedinih naroda
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
Izdvajamo
- “Srbija u Jugoslaviji i drugi u njoj nisu zavisili od diktata i volje Moskve, Beča, Pariza i Londona. Svoju sudbinu držali su u svojim jugoslovenskim rukama, a zajednička država bila je važan svetski faktor. I još nešto važno. Mali narodi i male države upravo zbog tog negativnog istorijskog iskustva sa velikim silama posle Drugog svetskog rata traže način da se zaštite od velikosilne politike duplih standarda. Traže i nalaze rešenje u međusobnom udruživanju. Evropska unija je taj okvir malih država i naroda, bez potkosurnih moneta, najviši mirovni projekat sveta. Tu je mesto Srbije, BiH i drugih bivših jugorepublika. Rezervisano, na dohvat ruke ako postoji politička volja".
Povezani članci
Diplomata u penziji i bivši ambasador Srbije u Belorusiji i Bugarskoj dr Srećko Đukić u razgovoru za naš portal o istorijskom kontekstu odnosa Srbije prema Bosni i Hercegovini i sadašnjem trenutku na tim relacijama – Jedini pravi spasilac Srba i srpske istorije bio je Tito 1948. godine, kaže naš sagovornik.
Sa znatiželjom dostojnom njegovom ugledu bivšeg diplomate, teoretičara međunarodnih odnosa, pisca brojnih knjiga iz ove oblasti i publiciste, rado viđenog u medijima, dr Srećko Đukić, član Evropskog pokreta u Srbiji, prokomentarisao je članak “Ludilo nacionalizma: Bošnjaci – narod stvoren u balkanskoj laboratoriji”. Objavljen 17. maja na portalu Tacno.net, u kategorijima Novosti, Naši gradovi, Beograd. U elektronskoj prepisci sa Slobodanom Đukićem, autorom teksta, posvećenog zaključcima Naučne konferencije “Problemi konstrukcije identiteta u post-sovjetskom i post-jugoslovenskom prostoru”, on će primetiti da ova tema “Ne može bez istorije”. Komentarišući zaključak dr Miše Đurkovića, direktora Evropskog instituta u Beogradu da su Bošnjaci proizvod balkanske laboratorije, Đukić dodaje da Đurković ne želi da kaže, a morao bi da zna, kad toliko svojataju Bosnu i Hercegovinu i kad im je stalo da je “popiju u čaši vode”, da su upravo Rusi, u više navrata, svojom politikom podele i trgovine na Balkanu, uskratili Srbima tu mogućnost.
U navedenoj prepisci sa nama Srećko Đukić daće još nekoliko ocena na tragu istorije srpsko – bošnjačkih odnosa, tragu koji, rekli bi, dobrim delom tvori i sadašnji odnos ove dve bivše jugoslovenske republike, primećujući, da su Srbi Rusima uvek bili moneta za potkosurivanje. I još: “Sto puta sam to javno rekao, da je jedini pravi spasilac Srba i srpske istorije bio Tito 1948. godine”.Ovaj diplomata i nekadašnji ambasador Srbije u Belorusiji i Bugarskoj, akademsko obrazovanje stekao je, između ostalog, i na beogradskom Ekonomskom fakultetu, zajedno sa dr Jelenom Minić, Sonjom Biserko, dr Mihajlom Crnobrnjom, Srđanom Kerimom. Kasnije takođe, diplomatama visokog ranga.. Rado se odazvao našem pozivu da šire objasni svoje viđenje rečenih odnosa između Srbije i BiH, Srbije i Rusije, i istorijskih dešavanja na prostoru Balkana i Jugoslavije. Pristajući na razgovor kroz razmenu elektronskih poruka, dr Srećko Đukić reći će da to čini i kao dužnik generacijskim kolegama iz BiH poput dr Živane Olbine, dr Žarka Papića, dr Anta Domazeta, mr Ešrefa Zaimbegovića i drugih.
Osvrćući se na zaključak srpsko-ruskog skupa o Bošnjacima kao narodu iz balkanske epruvete, dr Đukić piše: “Jednom, zauvek, trebalo bi prestati sa svojatanjem i osporavanjem postojanja pojedinih naroda, njihovog imena, datuma u krštenici… kad su rođeni. To su lična prava čoveka, naroda.. Niko nije autorizovan da osporava osnovne atribute jednog naroda. Još je upitnije kad osporavanje dolazi iz redova naroda ‘najstarijeg na svetu’. ‘Najstariji zna’ kad je ko rođen, kako se oseća, kako je ispravno njegovo ime. Ali, pazite! ima i starijih od ‘najstarijeg’. Trebalo bi da gajimo ambijent gde je sve obrnuto, civilizacijsko, nikako retrogradno, jer ovde su od iskona živeli najbliži narodi.”
Primjer koji sledi rečito govori o nama, primećuje naš sagovornik. “Za Srbe Makedonci nisu ‘novi’ i osporavani narod. Nedavno su im dali i crkvu. Ali za Bugare, skoro bez izuzetka, oni su ‘izmišljeni’ narod, rezultat ‘ujdurme Beograda i, naravno, Tita posle ‚1945’, Crnogorci i Bošnjaci, pak, kod Srba i srpske ‘nauke’ i politike i dalje imaju težu ‘građu’ od Makedonaca. Bugari, opet, nemaju nikakvih problema sa postojanjem ta dva naroda. Balkanski atavizmi. Žalosno je da kod nas, malo koja od dve svemoguće društvene poluge – nauke i prosvećivanja – politike i budućnosti – nešto radi da se ti atavizmi prevaziđu.”
Starije generacije neka se podsete, a mlađe upute na vladajuće načelo u SFRJ, dok je “radilo”, dok se primenjivalo garantovalo je zavidne međunacionalne odnose. Naime, republike i narodi su se, pre svega, u svojim redovima, u svom dvorištu, borili protiv nacionalizma i semena mržnje prema drugom narodu. I sve dok su te političke snage nadjačavale održavani su stabilni međunacionalni odnosi. A, kad su počele da nadvladavaju snage nacionalizma i šovinizma, otvoren je put u propast i krvoproliće. To načelo iz naše prethodne države, uz sve njene minuse na nekim drugim poljima od kapitalnog je značaja i danas za odnose između izrazito bliskih država i naroda na tlu Jugoslavije. Postavlja se pitanje ko ima moralno pravo da upire prst u drugoga, u druge nacionalnosti, dok u njegovom dvorištu nacionalizam buja nesmanjenom žestinom? Ta pogubna politika devedesetih kad tad se vraća sa kamatom – naglašava dr Srećko Đukić.
Komentarišući odnos Beograda prema Moskvi kroz istoriju i danas, on kaže da ogromna većina u Srbiji, naročito dok traje rat u Ukrajini Rusiju uzdiže na pijedestal svemogućeg. Nije to racionalan nego emotivan, tačnije inadžijski odnos. Prema tim očekivanjima Rusi bi trebalo da istuku NATO, Ameriku i Englesku, jer su oni tukli Srbe. Tako nešto se neće desiti i uslediće im još jedno gorko razočarenje. Međunarodni odnosi nisu zasnovani na emotivnim, nego na racionalnim principima. Pod uticajem teledirigovanih medija aktuelnog srpskog režima, kakav je većinom srpski medijski prostor, nacionalistički “rezultati” ne izostaju. Tako srpska politika obilato seje iluzije, očekujući od Rusije čuda. (Kosovo, sankcije, svetski poredak) kojih neće biti. Faktički, to i jeste suština aktuelnih srpsko-ruskih odnosa.
“Srbija nekako uvek očekuje više od Rusije, ne spoznajući interese te zemlje. Kao najpoučniji primer poslužiti 1878., kad su Rusi zbog sklopljenog mira sa Turcima u San Stefanu trećeg marta, zaustavili srpsku vojsku da oslobodi Kosovo. Ali ni to nije sve. Rusi su tražili da Srbi Bugarima predaju skoro sve oslobođene teritorije u tom ratu. Ruski cilj bio je stvaranje velike Bugarske ‘na pet mora’, tj. placdarm za kasnije zauzimanje Carigrada. Tu Srbija nije igrala nikakvu ulogu. U toj igri velikih Evropa spašava Srbiju. Na Berlinskom kongresu, zahvaljujući Pešti, Beču.. Srbija dobija najviše što može, nezavisnost i većinu novooslobođenih teritorija. Na srpski upit i protest; rusko Ministarstvo inostranih poslova tada je ovako odgovorilo: ‘Najpre idu ruski interesi, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski, a ima i prilika u kojima bugarski interes stoji na ravnoj nozi sa ruskim.’”
“Ali Berlinski kongres važan je i za zemlje sa druge strane Drine. Kao rezultat sporazuma ruskog cara Aleksandra Drugog i austrijskog Franca Jozefa u Rajštatu, Rusi su Srbima poručili: ‘Bosnu nećete dobiti’. Rusija je tada Austriji ustupila Bosnu i Hercegovinu, nudeći Beču odmah aneksiju, a ne samo okupaciju. Srbija se vekovima bori da se potpuno integriše u Evropu. Prvi srpski ustanak 1804. godine, evropsko je delo, evropska inspiracija, kao i ceo taj vek, srpska inteligencija se formira u Evropi, ne u Rusiji. Srbija je i u velikoj Jugoslaviji, bila kao i ostale republike, bar jednom nogom u Evropi. Udaljavanje Srbije od Evrope kojem svedočimo, od devedesetih godina dostiže svoju kulminaciju.”
Odgovarajući na pitanje kakvi su odnosi Srbije prema Bosni i Hercegovini, Đukić nalazi da oni “deluju statično, nema dinamike, ni duha, ni života, sve se umotava u neke oveštale fraze. Vrti se godinama u krug, ništa se ne rešava, otvorena pitanja ostaju otvorena, svi odnosi se propuštaju kroz optiku Republike Srpske. Ne postoji politička volja, ni sposobnost lidera da se odnosi izvedu na novu ravan. Puno je kalkulacija i retrospektive. Zbog stagnatnih odnosa niko nije amnestiran. Aktuelna vlast u Srbiji nije ta koja može te odnose na izvede iz začaranog kruga.”
Na kraju razgovora za portal Tacno.net dr Srećko Đukić ocenjuje još kako “mali narodi koji se politički nisu emancipovali i profilisali, koji ne znaju šta hoće i ne poznaju tokove svetskih kretanja, služe kao potkosurna moneta velikim silama. Takav primer je sa Srbijom i Bosnom, sa Srbima s obe strane Drine, ali i sa drugim narodima u BiH, videli smo na primeru istorijske 1878. Na našem tlu tu politiku potkosurne monete velikih sila najbolje je shvatio Josip Broz Tito i najuspešnije se suprostavio. Šta je bio Titov otpor sovjetskoj hegemoniji u 1948. godine nego nepristajanje na diktat, odbijanje da Jugoslavija služi kao potkosurna moneta SSSR-u. Zahvaljujući Titu i otporu jugoslovenskih naroda, mi nismo osetili sovjetsku čizmu i sovjetski diktat. Ta čizma po SFRJ-u nije gazila, niti Jugosloveni imaju to negativno iskustvo koje su decenijama trpeli drugi narodi u sovjetskom lageru. A, kad se lager raspao, nastala je prava bežanija od Moskve su bežali kao djavo od krsta.”
Na kraju dodaje: “Srbija u Jugoslaviji i drugi u njoj nisu zavisili od diktata i volje Moskve, Beča, Pariza i Londona. Svoju sudbinu držali su u svojim jugoslovenskim rukama, a zajednička država bila je važan svetski faktor. I još nešto važno. Mali narodi i male države upravo zbog tog negativnog istorijskog iskustva sa velikim silama posle Drugog svetskog rata traže način da se zaštite od velikosilne politike duplih standarda. Traže i nalaze rešenje u međusobnom udruživanju. Evropska unija je taj okvir malih država i naroda, bez potkosurnih moneta, najviši mirovni projekat sveta. Tu je mesto Srbije, BiH i drugih bivših jugorepublika. Rezervisano, na dohvat ruke ako postoji politička volja”.
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
