DOBRODOŠLI U 2084.

Povezani članci

• Što nam podizanje opskurnog spomenika Miri Barešiću govori o desnici i HDZ-u?
• Napast katoličke nedužnosti
• “To se samo svici igraju”
• Bosna i Hercegovina – ili čega se moramo odreći
• PAKAO JE BILA PRETVORBA, A NE SAMOUPRAVLJANJE
• SUMMER DANCE CAMP VRANJE 2016.

Konačno, znači li to da “2084” donosi i ukidanje kafana, klubova, splavova, prohibiciju (a znamo iz američke istorije gde je to otišlo)? Idemo li u susret skrivenim pecarama? Hoće li Kaponeov čukununuk doći na svoje?

Dobar dan, da li ste zarazno oboleli? – pita vozač tramvaja putnika, sredovečnog muškarca koji se upravo penje uz stepenice, držeči u zubima Bus Plus* (smart) karticu, ne bi li je odmah “validirao”, jer kad se zatvore vrata tramvaja, “validator” (čitač) se deaktivira.

Zblanuti putnik (namernik) čije su ruke zauzete cegerima i kesama – očigledno na putu kući iz kupovine – mumlajući, ako otvori usta ispašće mu kartica, odmahuje glavom i nedugo potom pokušava da je namesti (glavu) tako da čitač može da registruje njegovu karticu.

Sumnjičavi vozač tramvaja, međutim, traži mu “crno na belo” da nije zarazno oboleo inače nema ulaska u vozilo. Snužden, naš junak (putnik) spušta se niz stepenice tramvaja, izlazi, spušta cegere i zaustavlja taksi.

Kolikogod zvučala fantastično, ova je priča od nedavno vrlo moguća u prestonici Srbije, jer, “izmenama Odluke o javnom linijskom prevozu putnika na teritoriji grada Beograda, ulazak u vozilo javnog prevoza nije dozvoljen ni licu obolelom od zarazne bolesti, kao ni licu mlađem od šest godina starosti, ukoliko nije u pratnji odrasle osobe”, objavljeno je početkom ove godine u medijima, nakon svih zastrašivanja pred “srećnu Novu godinu”. Taksisti, na sreću, nisu u takvoj zakonskoj obavezi – bar zasad. Kad je reč o maloj deci (do šest godina), možete li poverovati da bi ih neko izbacio iz vozila samo zato što su, možda, izgubili svoje roditelje, ili oni njih (setite se filma “Home Alone”).

Na pitanje kako će vozači znati koga treba da prime u vozilo, a koga ne, u Direkciji za javni prevoz grada Beograda kažu da vozači neće “pregledati” putnike, ali će vidno bolesne osobe zamoliti da napuste vozilo. Nije šija nego vrat.

A, ukupan broj prijavljenih lica obolelih od zaraznih bolesti u Srbiji u 2010. godini bio je 354.018 (prethodine godine bilo ih je 18 odsto više), stoji u izveštaju Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”. To bi bilo oko pet (5) odsto populacije u Srbiji ili, aproksimativno, blizu dva (2) odsto stanovnika Beograda, što će reći njih više od (čak) 20 hiljada! Kakvu samo gužvu oni mogu izazvati ako se, nedaj bože, samoorganizuju. Javni gradski prevoz bi tada najmanje pretrpeo.

Ali, ima još “dobrih” vesti. Osim osobama obolelim od zaraznih bolesti, ni licima u alkoholisanom stanju nije dozvoljen ulazak u vozilo javnog prevoza (što i nije neka vest), ali, sada po odluci državnih vlasti, pijanci neće moći ni ulicama (širom Srbije) da šetaju.

Pešaku u pijanom stanju koji se tetura idući kolovozom, leži na putu, prelazi ulicu van pešačkog prelaza ili na crveno svetlo, ili na bilo koji način ometa saobraćaj, sledi kazna od 15.000 do 30.000 dinara (150 do 300 evra). Ako policajac uoči pešaka “pod gasom”, ima sva prava da ga alkotestira i da ga privede u stanicu na trežnjenje, a onaj ko odbije alko-test, može da bude kažnjen sa 15.000 do 30.000 dinara, navodi se u zakonu.

E, sad, znači li to da je 2084. već stigla pa će pešaci (a takvih je i dalje najviše) morati da polažu za “pešačku dozvolu”? Jer, to je najsigurnija (birokratska) varijanta za slučaj da vas neki ljuti policajac (od ranije, zbog nečega) ne sačekuje svako malo na ulici. On vama alko-test, vi njemu “pešačku dozvolu”. Ili su, možda, “staze za pijance” budućnost niskogradnje?

Elem, birokratija (u Srbiji i šire) najbolje se snalazi kad je sve regulisano “u sitna crevca” – ništa njima ne znače moralne društvene norme, filozofska, sociološka, psihološka i ina seciranja običajnog prava… ništa njima, u krajnjem, ne znači kategorija ljudskih prava. A, nije li ljudsko pravo i da se napijete, ali da pritom ne vređate, ne maltretirate… To bi bila dužnost, a to već ide u moralne norme i tu nikakvi zakonski okviri nisu potrebni. Za izgrednike, zna se. Uostalom, nisu samo pijanci prgavi (ima i onih “ko lebac”). Trezvenjaci mogu biti i gori, u zavisnosti od toga kolika im je vlast.

U tom kontekstu, stvari su i dosad bile jasne, i bez birokratskog truda. Javni red i mir podrazumeva – pijan ili trezan, svako ko maltretira okolinu, na ulici ili javnom prevozu prekršajno se goni. Krivično delo je krivično delo i pravosuđu je potpuno svejedno u kakvom stanju je prekršaj počinjen.

Konačno, znači li to da “2084” donosi i ukidanje kafana, klubova, splavova, prohibiciju (a znamo iz američke istorije gde je to otišlo)? Idemo li u susret skrivenim pecarama? Hoće li Kaponeov čukununuk doći na svoje?

Zamislite, na kraju, klinca mlađeg od šest godine, pijanog i skrhanog zaraznom bolešću. Ko će njemu pružiti ruku? Policajac, vozač ili birokrata?

Opomba:

*Bus Plus je novi sistem naplata karata u Gradskom saobraćajnom preduzeću “Beograd”, stratovao 1. februara 2012, još uvek neuhodan i ne zna se dokle će.

Maribor 2012 – zivljenjenadotik