Dobrica Ćosić-Ponavljač

Povezani članci

• Nijedan univerzitet iz BiH nije priznat u Evropi
• Zlatko Jelisavac: Kad lišće pada
• Žena ni za kakva ozbiljna vremena
• Intervju Milorad Dodik: Nema zajedničke države ako je ljudi ne doživljavaju tako
• Obilježena 31. godišnjica masakra na Korićanskim stijenama
• VJERSKI FANATIZAM ILI EKONOMSKI INTERES: Sve pogubniji uticaj duhovnih influensera u online prostoru

Istorija je zaista nepravična prema malim kulturama: sekretari Vinstona Čerčila sakupe dnevne izjave pa i žrvljotine, vojni i politički vođa dopiše ponešto retoričkih cvetića na najboljem engleskom, i eto odmah Nobelove nagrade. Govorimo samo o predsedničkom nivou. Neki, stalno pod sumnjom da su kočijaši većih, uspeju: primera radi, Tomaž Masarik, ujedinitelj i osnivač Čehoslovačke, uistinu kočijašev sin, humanista, racionalista, demokrata, borac protiv nacionalizma i antisemitizma, još i danas jedan od najzanimljivijih teoretičara o sudbini malih naroda. Pa Vaclav Havel, nekadašnji zatvorenik: ima još neograničen kredit za spoticanja i greške na osnovu svoga života i rada, ali nije iskoristio te mogućnosti. Otkako više nije predsednik, posvetio se slučajevima represije i žrtvama državne represije. Obojica pisali, nijedan nije dobio Nobelovu nagradu. Nepravda! A tek kada pomislimo na nekadašnjeg i kratko vladajućeg “prvog” predsednika nečega što se zvalo Federativna Republika Jugoslavija, nesuđenog nobelovca Dobricu Ćosića! Tu, sem istorijske nepravde, stoje i neki drugi elementi, koje bih se usudila nazvati kulturnom pravdom. Kakav narod, takav mu i otac naroda. Ipak sam poslednja koja bih se mogla pretvarati da o ovoj temi govorim ozbiljno: moj prvi prilog o školskom neznanju Dobrice Ćosića čekao je kod urednika Vremena nekih šest meseci. Pa sam odgovorila na njegov izazov da će platiti 100.000 US $ ko nađe nacionalistički stav u njegovome pisanju negde 1992, pa sam našla bez napora, pa nije platio mirovnim organizacijama koje sam navela kao korisnike. Pa su me 1994. izbacili iz Udruženja književnika Srbije jer sam pisala negativne kritike na Ćosićeva dela – a pročitala sam ih, što bi morala biti kvalifikacija za ulazak u UKS sa takvim stavovima! Pa sam imala muke sa prijateljima napolju, jer nisu verovali da mu je Dejan Ilić, tada još u sklopu B 92, izdao knjigu razgovora u kojima je ponovio izbor svojih laži. Pa sam se zabavljala pišući parodiju na njegovu “istorijsku” prozu, ali nije se moglo dugo izdržati. Pa sam se zaustavila na sažetku:

Sintaksa – nikada nije savladao, veruje da srpski jezik ističe iz nekog organskog/prirodnog izvora.
Stilistika – potpuno neznanje, sumnjivi kič uzori metafora i opisa.
Književna veština – osrednja, koliko za kratku moralističku prozu druge polovine 19. veka. Romani usiljeni i tehnički traljavi, sa izmenjenim imenima likova koje je usput zaboravio.
Književni likovi – da je bar bolje čitao Gorkoga, Gladkova, Ostrovskoga, Šolohova… neki od izvesno najsmešnijih ljubavnih opisa na srpskom.
Književna kultura – nikada pročitao osnovnu biblioteku svetske književnosti.
Retorika – loš izgovor, bazična konstrukcija, fraze i stereotipi, nepoznavanje formalne logike, nesposobnost konstruisanja argumenta: očito naviknut na šaputanje i kafansko-slavske formule govora.
Istorija – nepoznavanje evropske i svetske istorije, fragmentarno i površno poznavanje srpske istorije.
Duhovitost, lakoća, erudicija, elegancija, lični šarm, ubedljivost – ne postoje ni u tragovima.

Uz dobru ekipu i saradnike, sve bi to moglo biti popravljeno do pristojnoga pisma, ali nije. Neću spekulisati da li je to od škrtosti ili nadutosti. No sad o nepopravljivom, čak i da je imao ekipu:

Etika – nikad nije rizikovao ništa više od jednog perioda nemilosti, u kojem je izgubio samo nešto vlasti, inače uvek na strani većine, kao sluga višima i vlast nad nižima, korisnik privilegija. Naknadno samovrednovanje bez dokaza, ponižavanje bednih (golootočana posebno), neprekinuto služenje lažima. Verovanje u moć iz pozadine. Bio ključan u uništavanju ugleda SANU.

Politika – ne razume nijedno od mnogih značenja demokratije. Ne poznaje nijedan aspekt ni praksu tolerancije. Kompromis razume kao uvod u prevaru, ako mu ne uspe pušta srpski jauk. Lik oca mu ne ide od ruke. Multikulturalizam, kao i sve što je povezano sa drugim jezicima, uopšte ne razume. Nesposoban za pravo liderstvo, administrativno uređivanje, planiranje.

Sada je ponavljač iz svih predmeta dodao još jedan – račun. Bio mu je potreban za veliki cilj – da dokaže kako srpske vojne i paravojne grupe nisu izvele genocid u Srebrenici, nego su njihovi neprijatelji imali normalne ratne žrtve. Podelio nešto između sedam i osam hiljada, izvadio drugi i treći koren, pomnožio sa izmišljenim podacima, i eto rezultata za kec k’o vrata – 493 žrtve u Srebrenici, po Ćosiću. Pustimo po strani bolesnu aritmetiku, uvek omiljenu među braniteljima zločinaca; pustimo po strani razumljivu želju Ćosića da izbegne svaki kontakt sa krivičnim zakonom (čak i srpskim), i to što bi u nekim drugim zakonskim okolnostima, recimo u SAD, mogao na osnovu nekog prethodnog slučaja odgovarati za laž o predstavljanju genocida; ali ne puštajmo po strani jedno pitanje iz aritmetike: da li je Dobrica Ćosić u “pravi” broj uračunao žrtve Škorpiona, koje su snimljene, ubijene, ostaci im nađeni na mestu ubistva, a počinioci suđeni i kažnjeni, i to u Srbiji? Ako nije, Ćosić je falsifikovao čak i svoj “pravi broj”, a ako jeste, falsifikovao je podatke “američkih tajnih službi”. Samo da još narod siročadi dođe sebi.

Peščanik.net