ENG
Demokratski mrak
Autor/ica
Povezani članci
“To je odlična priča o zloupotrebi moći”, kaže Dejvis za Associated Press. “To je ono što svi novinari žele da otkriju, zar ne? Zloupotrebu moći”. (E-novine, 14.07.2011.)
Ove gore navedene reči engleskog novinara Nik Dejvisa nam govore o težnji ‘pravih’ novinara za istinom. Baviti se ‘istraživačkim’ novinarstvom znači tragati za istinom i ovaj novinar lista The Guardian je nesumnjivo obavio fantastičan posao. Bez obzira što je iza tabloida The News of the World stajao moćni Rupert Merdok ipak se nisu uspeli izvući od odgovornosti za prisluškivanje privatnih telefonskih razgovora. Čudno, ali istinito, ovaj tabloid se uspeo izvući više puta posle optužbi da prisluškuju ‘ilegalno’ poznate ličnosti među kojima je bilo i članova kraljevske porodice. No, na kraju su dolijali jer su hakovali telefon ubijene trinaestogodišnje devojčice kako bi prisluškivali poruke koje su ostavljene za nju. Rupert Merdok je posle ovog skandala odlučio da ugasi prokazani tabloid i tako pokuša da se izvuče iz škripca u kojem se našao zbog istog. No, ono što svakako fascinira svetsku javnost, naviklu na svakojake ‘ludosti’ novinara, jeste tzv. poslovnost i bezosećajnost novinara The News of the World.
Zar su ekskluzivne informacije ili audio-video zapisi toliko važni u ‘istraživačkom’ novinarstvu da se neće imati milosti ni prema ubijenom detetu? U svojoj beskrupuloznoj poslovnosti među novinarima prednjače oni koji rade za tabloide i tzv.bulevarsku ili žutu štampu. Ti novinari su potpuno izgubili kompas i za njih ne postoji ništa drugo do ekskluzivna informacija. Potpuno su nevažni sadržaji tih informacija, važno je samo da će ‘uzdrmati javnost’. E upravo protiv takve novinarske pošasti svoj glas, a bogami i pero, podigao je Nik Dejvis. Bez obzira na popularnost engleskog tabloida, posle Dejvisove ‘istrage’ i objavljenih podataka o prljavim poslovima u koje su umešani bili i neki policajci i detektivi, tabloid je morao da ode u istoriju. No, verujem da je i moralno zgražavanje javnosti, kako u Engleskoj tako i u dobrom delu sveta, nad ovim tabloidnim bljuvotinama vrlo diskutabilno i licemerno. Mnogo ljudi širom svetu svoju duševnu hranu pronalaze upravo u tabloidima kakav je bio The News of the World. Pa ništa slađe nema nego uz jutarnju kaficu čitati kako je princ prevario princezu sa nekom sobaricom ili kako su poznatog glumca uhvatili u ‘odnosu’ sa prostitutkom. Priznajte sami sebi koliko ste puta uživali u moralnom ili bukvalno-egzsitencijalnom padu poznatih ličnosti. E tako joj i treba – pomislite dok čitate najnoviji trač iz života Viktorije Bekam ili Jelene Karleuše. Vremenom su tabloidi postali vrlo moćno oružje koje je moglo za 24 sata da uništi karijeru bilo koje javne ličnosti. Nema veze što vest i nije tačna, dok se ‘prozvani’ opere ode karijera u kanalizaciju. Mnogim tabloidima se isplati i da plaćuje kazne zbog objavljivanja neproverenih informacija jer je ukupni per saldo na njihovoj strani, što će reći da će više zaraditi na neproverenoj ili pak lažnoj informaciji nego što će platiti kaznu za objavljivanje iste. E sad, upravo u svom čistom, radikalnom obliku ovu pojavu objavljivanja svega i svačeg imamo u Srbiji. Ovde možete da napišete i napljujete nekog koliko hoćete, a za to ćete možda biti kažnjeni, a mnogo je verovatnije da nećete… Zato se mnoge javne ličnosti, osobito političari, odlučuju na ovakav vid borbe – udri lažima dok protivnik ne padne. Estradni ‘umetnici’ su od ove ‘zanimacije’ napravili pravu umetnost i ovim tabloidnim prepucavanjima uspešno održavaju svoju popularnost rukovođeni čuvenim receptom za slavu – nije važno šta o tebi pričaju, važno je samo da pričaju…
Nik Dejvis je dokazao da se može stati na put ovoj tabloidnoj pošasti bez obzira da li su tu neke ‘posebne’ okolnosti i događaji presudili. Ono što je poenta cele ove neslavne epizode oko prisluškivanja jeste da se ne može tek tako napadati na nečiju privatnost, to jeste oduzimati nekom pravo na normalan život. Nažalost bilo je potrebno da tabloidi krenu da prisluškuju i mrtve da bi onda konačno došlo do rekacije i u javnosti. Ali, ruku na srce, to se desilo u Engleskoj i ovaj slučaj će sigurno promeniti pravne standarde u odnosu prema tabloidima i njihovim novinarima. U Srbiji šta god da se desi sve ostaje isto. Jedino što vam preostaje, ako ste poznata ličnost, jeste da se molite bogu da vas tabloidi što pre zaborave jer, usled inflacije događanja, tabloidi vrlo brzo pronalaze sledeću priču i skandal, tako da se ‘bajate’ priče i lako zaboravljaju. Bilo je i simpatičnih, pa i poučnih primera kao recimo slučaj Mlađana Dinkića koji je tabloidima uzeo grdan novac, ali on je političar i to vrlo moćan, pa mu se može…
Osobito je interesantno kada tabloidni novinari krenu da kukaju kako su ugrožena njihova ‘profesionalna’ prava jer oni kao profesionalci imaju prava da ‘objektivno’ izveštavaju javnost. Čast izuzecima, ali etika novinara žute štampe je na razini kišne gliste i sve te goveđe gluposti koje oni pišu, pa još i nazivaju novinarstvom, su bruka i sramota. No, bez obzira na kvalitet bulevarske štampe ona je postala, nažalost, omer i standard za novinarstvo uopšte. Ne kažem da su sve novine ili svi novinari ‘bulevarske’ provenijencije, ali naprosto zbog tržišne konkurencije sve novine su počele da liče jedne na druge. Pa čak i oni listovi koji su pre držali do ozbiljnosti i nekog nivoa informisanja danas se utrkuju sa žutom štampom. Nisu ovi ‘ozbiljni’ postali do kraja ‘tabloidni’, ali su preuzeli aršine i mere ovog bulevarskog smeća, a sve radi bolje prodaje ili pak pukog preživljavanja. Logika tržišne privrede je neumoljiva, ako niste konkurentni ispadate iz igre, bez obzira na vaš lični kvalitet. Danas mogu da prežive, a i da zadrže barem krinku nekog ozbiljnog informativnog glasila, samo one novine koje su bliske nekoj političkoj opciji. Ostali pak koji nemaju zaštitu u vidu političkih moćnika igraju svoju tržinu igru i opstaju reklamirajući razne biznismene i njihove kompanije. Kao što oni koji su pod zaštitom političkih elita ne smeju mnogo da ‘laju’ protiv svojih ‘mecena’, tako i ovi drugi koji zavise od reklama ne smeju napadati biznismene koji ih plaćaju, a sve pod zajedničkom parolom: ne pljuj u tanjir iz koga jedeš! I tako se to događa da se ništa ne događa jer se samo diže prašina i magla oko jedne proste istine da nas lažu i potkradaju kako stignu i umeju, bilo da su političari ili pak biznismeni u pitanju. Svi mediji, pa i oni pisani, su instrumentalizovani od strane raznih ‘elita’ kako bi se do neprepoznavanja doveo njihov način poslovanja. Verujem da vam ne moram iznositi primere, pogledajte samo gde živite…
Vratio bih se sada na reči novinara Nik Dejvisa sa početka ovog teksta. Dejvis govori o zloupotrebi moći, to jeste da je boriti se protiv ove zloupotrebe dužnost svakog pravog novinara. To je verovatno i bio motiv za njegovo istraživanje i na kraju i raskrinkavanje prljavih delatnosti engleskog tabloida The News of the World. No, šta ako je upravo ova zloupotreba moći jedan od najvažnijih segemenata današnjeg novinarstva ili pak uticaja svekolikih medija uopšte. Medijska moć je bezgranična i pokriva ceo svet što naravno i otvara moć beskonačne manipulacije. Ne želim da sada ovde pravim neke teorije zavere, a i verovatno nisam otkrio ‘toplu vodu’ pišući o zloupotrebi medija, ali tih zloupotreba je svakako više od iskrene želje da se objektivno i istinito informiše javnost. Jedna od najvećih laži današnjih medija – govoriću samo o Srbiji dok su sve veze i sličnosti sa zemljama u regionu, a i šire, potpuno namerne – jeste da oni ‘distribuiraju’ samo ono što javnost (čitateljke/čitatelji, gledateljke/gledaoci, slušateljke/slušaoci – uf taj rodno-ravnopravni govor) želi, to jeste svima nama mediji samo ispunjavaju želje i prilagođavaju se našim interesima i potrebama. Što bi ovde rekli: šio mi ga Đura… Kakve potrebe i interesovanja, kakvi bakrači i želje! Sve su to čiste manipulacije.
Mediji nameću sistem vrednosti i želja javnog mnenja menjajući ga i prilagođavajući svojim ili pak potrebama nekih interesnih grupa. Ako je nekom u interesu da ‘dobro proda’ Grand paradu televizije Pink taj će stalno da ponavlja kako je to emisija koju publika obožava. Ne kažem i da nije, nažalost, tako. Grand paradu ili šou – kako se već zove – gleda mnogo ljudi, ali se ova ‘Parada’ spremala godinama i obučavala svoje gledateljke/gledaoce kako da što bolje ‘prime’ sadržaje ove emisije. I tako se narod ‘navukao’, što zbog bede i ratova, što zbog zaborava i primitivizma, a briga se okrenula na veselje. Tako je Grand parada postala ‘brend’ ili zaštitni znak u Srbiji, a i šire, kao i Novak Đoković, na primer. Ovo je klasičan primer kako se zloupotrebljava moć medija, a što je najgore oni koji gledaju ovu emisiju sebe i ne smatraju izmanipulisanim, naprotiv. Ali to je Pink, znate, imamo mi i boljih i svetlijih primera. Recimo televizija, a bogami i radio, B92. Kleli su se u svoju nezavisnost i kritičnost prema svemu što je loše u srpskom društvu, a onda najedanput bum – B92 reklamira reality show Veliki brat. Da, ako je neko zaboravio, prva televizija koja je pustila ovaj popularni reality bila je B92. Malo po malo i B92 je počeo sve više da liči na tv Pink, ali opet sve pod čuvenom ‘gnomom’ da to od njih traže okolnosti i gledateljke/gledaoci koji vole popularne sadržaje. Najveći biser je ova televizija napravila kada je pozvala Ljiljanu Bulatović i Kostu Čavoškog da iznesu svoje stavove u vezi sa ‘likom i delom’ generala Ratka Mladića. Tada su popularne ‘Cece’, sa radio emisije Peščanik, tražile javno izvinjenje B92 , i to osobito žrtvama Mladićevih pokolja, ali dobile su samo ‘po zubima’ jer su i onako već ‘svima’ dosadile svojim zvocanjem i zakeranjem oko škakljivih tema za Srbiju. Brendiranje i uticaji moćnika su ponovo pobedili jer B92 sada predstavlja neku drugu Srbiju, a ne onu za koju su se borili toliko godina protiv različitih političkih satrapa. Danas su popustili pod tržišnim uticajima i borbom za opstanak.
I tako je i B92 bio meta zloupotreba moći i uticaja politike i biznisa. No, to ih sigurno ne opravdava za ono što su učinuli i pomogli da se ova zloupotreba i dalje efikasno širi Srbijom. Nekada se B92 hrabro opirao raznim tiranima… Šta se to u međuvremenu desilo? Pa ništa, pojeo ih mrak, i to demokratski mrak.
Autor/ica
