ENG
Dečak koji je prvi put sreo Srbina
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Povezani članci
Foto: www.adriadatabanka.cz
Ja sam bio u ratu koji sam vodio protiv rata. Bio sam mesecima na ulicama demonstrirajući protiv Miloševićevog zločinačkog režima. Išao i govorio narodu da on mora da ode. Da je veliko zlo za Srbiju. I moja supruga i moje kćerke i otac i majka bili su sa mnom. Onda su došli neki drugi koji su krali svoj narod i zemlju još bezočnije, sada su tu neki treći … pa, videćemo. Mojoj majci je jedan Hrvat ubio oca. Moj deda je bio Srbin. U Osijeku. Držao je tamo jednu kafanu. Voleo je da popije malo više, da izvadi nož, zabode ga u drveni sto i kaže – Svi Hrvati, marš napolje iz kafane. Bilo je to 1924 godine. Majka je imala nekoliko meseci i nikada nije videla svog oca i nikada nije mrzela i napadala Hrvate. Govorila je– Kriv je samo taj čovek koji je ubio moga oca. I kasnije, kada je odrasla, nije odobravala to što je otac radio… I mnogo godina kasnije ni ja nisam odobravao i bio sam protivnik postavljanja srpske zastave na Kninsku tvrđavu, i ubijanja Vukovara, i rušenja Dubrovnika
Piše: Čedomir Petrović
Otok Mljet. Ko hoće da vidi raj pre nego što ode u njega, ukoliko nije viđen za pakao, neka ode na Mljet. Veče. Sedimo sa Darinkom, vlasnicom soba koje izdaje. Crnogorka iz Lovćenca, došla i zaljubila se u lepog kapetana Grgu. Imaju troje dece. Sa nama je svako veče i Dragana. Pobegla iz Sarajeva da bi još poživela. Muž Franjo, hrvat. Četvoro dece. Pijemo hladno pivo. Pridružuju nam se Robert, njegova supruga Dona i desetogodišnji sin Lion. Dolaze iz Zagreba, već četvrtu godinu. Sedimo svi zajedno. Lionu donosim stolicu iz naše sobe. Seda bojažljivo pored mene. Osećam to. Postavlja mi prvo, od nekoliko pitanja koja će mi postaviti.
– Zašto u vašim serijama Srbi govore, bre? I šta to znači?
– Daj, Lion nemoj postavljati tako glupa pitanja, prekorno je rekla majka Dona.
– Zašto glupo pitanje? Pitanje nije lako ali ću pokušati da ti odgovorim …
– To ti je kao kod Bosanaca, đe si bolan?
Ulazi u razgovor Darinka. Počinju svi u glas da govore … ili kada kažu, đes ba? Dolazim do reči.
– Ovo đe si bolan, može, samo ima nastavak – Đe si bolan, nisam te vidio sto godina, jebo ti mater svoju.
Lepa tišina. Lion se stidljivo smejulji.
Izvinjavam se svima ali na pitanje mora da se odgovori iskreno. Jedna varijanta je i – Đes ba? U Srbiji, kada se sretnu dva prijatelja, zagrle se, izljube i kažu jedan drugom – De si, bre, jebem te u glavu? Tu sam, a gde si ti, steram ti ga majke … Tako otprilike počinje srdačan razgovor jednog dobrog dela Srbije. Ima i učtivijih dijaloga, ali se lagano gube.
Svi ćute. Supruga me gleda pomalo prekorno. Lion stavio ruke na usta i smeje se. Gleda me u oči i počinjemo razgovor.
– Odakle ste vi?
– Iz Srbije. Iz Beograda.
– Moj tata je išao za Beograd, a ja sam se plašio da ga ne ubiju …
Robert objašnjava.
– Bio sam pre nekoliko meseci prvi put u Beogradu. Poslovno. Lion se bojao da mi se što ne desi.
– I mene su upozoravali da ne dolazim u Hrvatsku. Da ne idem sa beogradskim tablicama na Mljet.
– A, vi ste ipak došli?
– Jesam.
– I niste se bojali?
– Ne. Kao i tvoj tata kada je išao za Beograd. Ja mislim da se ljudi sa čistom savesti ne trebaju ničega bojati.
– I ja tako mislim … Vi ste prvi Srbin koga sam video u životu.
– Veliko mi je zadovoljstvo.
– Moj tata je bio u domovinskom ratu.
Robert i Dona pokušavaju da prekinu razgovor.
– Lione, da li hoćeš da nastavimo razgovor?
– Da.
– Tvoj tata se borio u domovinskom ratu?
– Jeste. A, da li ste vi bili u ratu?
– Ja sam bio u ratu koji sam vodio protiv rata. Bio sam mesecima na ulicama demonstrirajući protiv Miloševićevog zločinačkog režima. Išao i govorio narodu da on mora da ode. Da je veliko zlo za Srbiju. I moja supruga i moje kćerke i otac i majka bili su sa mnom. Onda su došli neki drugi koji su krali svoj narod i zemlju još bezočnije, sada su tu neki treći … pa, videćemo. Mojoj majci je jedan Hrvat ubio oca. Moj deda je bio Srbin. U Osijeku. Držao je tamo jednu kafanu. Voleo je da popije malo više, da izvadi nož, zabode ga u drveni sto i kaže – Svi Hrvati, marš napolje iz kafane. Bilo je to 1924 godine. Majka je imala nekoliko meseci i nikada nije videla svog oca i nikada nije mrzela i napadala Hrvate. Govorila je– Kriv je samo taj čovek koji je ubio moga oca. I kasnije, kada je odrasla, nije odobravala to što je otac radio… I mnogo godina kasnije ni ja nisam odobravao i bio sam protivnik postavljanja srpske zastave na Kninsku tvrđavu, i ubijanja Vukovara, i rušenja Dubrovnika … Srbija je po prvi puta u svojoj novijoj istoriji vodila osvajački rat. Milošević je govorio da Srbija nije u ratu?! Poginulo je mnogo srpskih civila i vojnika JNA. Još više je poginulo ljudi na hrvatskoj strani. Nijedan hrvatski vojnik nije ušao na teritoriju Srbije. Tvoj tata je uradio ono što je smatrao da je trebalo da učini. Branio je svoju zemlju. Da je neko napao moju zemlju, sigurno bih je branio.
Lion, pametni desetogodišnjak, učenik četvrtog razreda osnovne škole u Zagrebu, po prvi puta u životu sedeo je pored mene, prvog Srbina koga je u životu video i rukovao se sa njim. Pružio sam mu ruku i on ju je čvrsto prihvatio i stegao.
Sutradan mi je pritrčao po povratku sa plaže i pričao kako je uhvatio morsku zvezdu i morskog ježa.
– Sigurno si ih vratio natrag u more. Tamo su im mama i tata, braća i sestre i prijatelji.
– Vratio sam ih.
– Bolje si se osećao posle toga?
– Jesam. Mnogo bolje nego kada sam ih uhvatio.
– Dobro je kada za trenutak dobiješ moć da nekome presudiš da li će umreti ili živeti dalje i izabereš da mu vratiš slobodu.
Opet smo se čvrsto rukovali.
Pomislio sam, možda je dobro da je Lion mene video i na kratko upoznao, kao prvog Srbina u svom životu, koji tek počinje.
Voleo bih i verujem da će kasnije u životu sresti još mnogo osoba iz Srbije i da će se i sa njima čvrsto rukovati i da će zajedno vraćati u more morske zvezde i morske ježeve.
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
