Deca u mraku

Izdvajamo

• Raspojasani žreci svojim baljezganjem mamuzaju u Srbiji i staro i mlado kao magarad. Manastir Visoki Dečani jeste visoko kotiran na listi UNESKO. Ali kao kulturnoistorijski spomenik. A ne zato što njegovi besramni monasi lakomi na pare, kao molitvu, ponavljaju tobožnja izlečenja slepe i nepokretne dece. U Srbiji niko da kaže dosta sa prevarama. Ćute državni dužnosnici najvišeg ranga. Ni novinari kojima je prevashodni posao da šire istinu i obrazuju mlade, proglašavaju verske objekte za mesta gde se, navodno, dešavaju čudesna isceljenja slepe i nepokretne dece. Bez dokaza i svedoka tih ozdravljenja. Ćute i najpozvaniji. Lekari. Naučnici. Ni da zucnu protiv kreacionističkog mahnitanja.

Povezani članci

• Predrag Lucić: Javni mir i ratni zločin
• Ljudi i đonovi
• Neovisnost o domoljublju i zdravoj pameti
• 19. Festival dječijeg teatra BiH
• Vuk Perišić: Denuncijacija i nacija
• Punoletstvo bez Đinđića: Kako bi Srbija izgledala danas da je Đinđić živ?

Foto: Flickr – RobertoUrrea 

Srbija i Hrvatska sve čine da ne liče jedna na drugu. Ali u bezočnoj verskoj manipulaciji mladih stoje rame uz rame. Rezultat tog zločina je samo jedan: tumaranje dece u mraku neznanja i slepog verovanja u nadprirodne sile. To im istorija civilizacije neće oprostiti.

Visoke Dečane, srpski manastir na Kosovu, godinama pohode oni koji imaju problema sa vidom. Po priči monaha, ali i svedočenju mnogobrojnih vernika, dešavalo se da deca na licu mesta progovore ili progledaju??? Tako pišu beogradske Novosti saučestvujući u debelim lažima popova. Koji, naravno, znaju da tako neće zaraditi ključeve božjeg kraljevstva, ali će zato napuniti kese blagom.

Došla mi unuka za vikend. Učenica trećeg razreda osnovne škole. Sutradan, ujutru sela za sto. Čeka doručak. Žena sve oko nje. Cile, mile. Ljubi je baba. Ja se dam u inspekciju. Zavirim u sobu. Krevet nenamešten. Aha, kažem sebi, istorija se ponavlja. I njen otac, moj sin izvlačio se iz postelje kao iz jazbine. Dignem unukin jastuk. Ispod njega? Sličica. Izmaštane majke božje. Pitam curicu šta će joj to ispod uzglavlja. Pa, baba Daca (snahina majka) rekla mi je da ne moram da učim na pamet pesmicu. Pile, samo stavi ikonicu Presvete Bogorodice i pesmicu ćeš znati, citira našu bogobojažljivu bivšu priju naša mezimica. Žena i ja iskolačismo oči.

Godinu dana kasnije. Versko zaglupljivanje devojčice dobija na zamahu. Ponovo je kod nas. Ali neće da se igra Čoveče ne ljuti se, Zemljopisa, Na slovo, na slovo…Osamila se u sobi na dnu dvorišta. Dobro. Žena da je obraduje odnese palačinke. Otvara vrata. Zabezeknuta. Vidi kako se dete sa široko uzdignutim rukama, baca na pod. Šta radiš Jovana? Vežbam pilates, prevari vežbačica lakovernu baku kao ćurku. Istina izlazi na videlo posle unukinog odlaska. U torbi koju je zaboravila nalazimo rekvizite za mali verski ritual. Krstiće, ikonice sina božjeg, već pominjane njegove mame, sveca ovog, onog… Ali i “literaturu”. Iz knjižice džepnog formata, sa stranica, slova, ilustracija razliva se otrov. Jak kao cijanid. Hemičari u mantijama dele ga besplatno. Da isteraju razum iz dečjih glavica. Usele strah i pokornost crkvi od malih nogu.

Ta odurna knjižica nosi naslov Sveta Petka Izvorska. Izdanje istoimenog manastira. Poglavlja su lekcije o isterivanju đavola iz tela i duše grešnika koji ne slušaju glas takozvanog svevišnjeg. Prepoznatljive lagarije. Znate ono, kako je djeva Marija rodila Isusa a da nije bila u koitusu sa Josifom, Isusovim čudima. Kako je oživljavao svoje mrtve sledbenike…To su opšta mesta iz riznice svekolikog verskog zaglupljivanja kojima crkva u Srba pravoslavno stado gura u svoj tor. Onda poglavlje o vernima i nevernima. Prvi u grudima nose srce. Drugima se po plućima mota guja. Da bi je isterali moraju na ispoved. Kod koga? Pa kod onih koji su oboleli od verskog ludila. Sa gnušanjem čitam kako je telesna ljubav greh. Budale od roditelja i baba i deda guraju takvo štivo u ruke deci.

Raspojasani žreci svojim baljezganjem mamuzaju u Srbiji i staro i mlado kao magarad. Manastir Visoki Dečani jeste visoko kotiran na listi UNESKO. Ali kao kulturnoistorijski spomenik. A ne zato što njegovi besramni monasi lakomi na pare, kao molitvu, ponavljaju tobožnja izlečenja slepe i nepokretne dece. U Srbiji niko da kaže dosta sa prevarama. Ćute državni dužnosnici najvišeg ranga. Ni novinari kojima je prevashodni posao da šire istinu i obrazuju mlade, proglašavaju verske objekte za mesta gde se, navodno, dešavaju čudesna isceljenja slepe i nepokretne dece. Bez dokaza i svedoka tih ozdravljenja. Ćute i najpozvaniji. Lekari. Naučnici. Ni da zucnu protiv kreacionističkog mahnitanja.

Srbija i Hrvatska sve čine da ne liče jedna na drugu. Ali u bezočnoj verskoj manipulaciji mladih stoje rame uz rame. Rezultat tog zločina je samo jedan: tumaranje dece u mraku neznanja i slepog verovanja u nadprirodne sile. To im istorija civilizacije neće oprostiti.