Dan koji je šokirao Ameriku i svet posle njega

Povezani članci

• Što je Hrvatskoj slovenski ustanak
• Čekajući sabah sa Dodikom
• KADA ĆEMO DOBITI JAVNI SERVIS?
• Svetislav Basara: Glad, žeđ i vlast
• Slavo Kukić: Mostar i njegovi građani već godinama su moneta za političko potkusurivanje
• Javni grijesi tajnih službi

U utorak 11. septembra jutro je bilo vedro u istočnom delu SAD. Milioni ljudi i žena su kretali na posao, neki u kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, koje su odražavale sjaj novog sveta. Drugi su krenuli u Arlington u Virdžiniji, u Pentagon. S one strane reke Potomak Kongres SAD se spremao za sednicu. Na Pensilvanijskoj aveniji u Vašingtonu turisti su pravili red za obilazak Bele kuće. Američki predsednik Džordž Buš krenuo je na jutarnji džoging u mestu Sarasota na Floridi.

Za one koji su krenuli na aerodrom vreme nije moglo biti bolje za bezbedan i prijatan put. Na aerodrom u Portlandu, u Mejnu, uhvatili su avion za Boston i Muhamed Ata i Abdul Aziz al Omari, za koje će se kasnije ispostaviti da su deo grupe od 19 terorista samoubica koje je u napad na Ameriku poslao Osama bin Laden. Na osnovu izbora kompjuterskog sistema (CAPPS) za identifikovanje sumnjivih putnika, Ata je podvrgnut dodatnim proverama. U praksi, to je značilo da Ata samo treba da pokaže svoju torbu pre nego što uđe u avion.

Ata i Omari stižu u Boston u 6:45 i Ata potom tri minuta razgovara telefonom sa Marvanom al Salehijem koji se nalazio na drugom terminalu Aerodroma Logan. Kao što je Ata bio izabran za posebnu proveru, bila su izabrana i četvorica njegovih saučesnika. Čekiraju se, prolaze kroz metalne detektore i ukrcavaju se, zauzimaju mesta u biznis klasi 8D, 8G, kao 10B i 2A i 2B u kabini prve klase na letu broj 11 u “boingu 767” Ameriken erlajnsa, koji sa osamdeset jednim putnikom, među kojima su i njih petorica terorista, poleće za Los Anđeles u 7:45.

Otmica aviona AA 11 počinje pola sata kasnije, u 8:14, kada je putnicima saopšteno da mogu odvezati sigurnosne pojaseve, a kontrola leta preporučila pilotu da popne avion na 35.000 stopa.

Vail al Šehri i Valid al Šehri iz drugog reda prve klase su tada ustali, izboli dva člana posade koji su počeli da pripremaju posluženje za putnike, a putnika Danijela Levina preklali, po jednoj verziji nožem za rezanje kartona, po drugima britvom. Nekim sprejom omamili su ostale u prvoj klasi i prodrli u pilotsku kabinu, ne zna se kako, s obzirom na to da bi vrata pilotske kabine trebalo u tim trenucima da budu zaključana.

Ti detalji su poznati zato što je pet minuta posle početka otmice Otis Ong telefonom (AT&T airphone) počela da obaveštava kancelariju za rezervacije Ameriken erlajnsa u Kariju u Severnoj Karolini o detaljima otmice, a ova operacioni centar Ameriken erlajnsa u Fort Vortu u Teksasu.

U 8:21 u pilotskoj kabini AA 11 neko isključuje takozvani transponder, koji emituje podatke o avionu. Kontrolor leta u Bostonu je zabrinut zbog toga što avion menja rutu i ulazi u koridor drugih aviona. Neuspešno pokušava da stupi u kontakt s pilotskom kabinom u AA 11, a u 8:23 postaje svestan da je avion otet – preko radija čuje i da otmičari pozivaju putnike da ostanu mirni.

Kontrolori su čuli to upozorenje, a Ong u avionu nije, po svoj prilici zbog toga što su otmičari pritisnuli pogrešno dugme. Ong, koja je na otvorenoj vezi ostala 25 minuta javlja da avion leti čudno, kaže da su otmičari sa Bliskog istoka, da jedan odlično govori engleski, a drugi loše i diktira brojeve njihovih sedišta.

Kontrola leta objavljuje da je avion otet i da se kreće ka Aerodromu “Kenedi” u Njujorku. Informacija o otetom avionu prenosi se drugim centrima. Uspostavlja se telekomunikacija između kontrolora leta u Bostonu, Njujorku i Klivlendu da bi se utvrdilo šta se dešava.

Boston nije zatražio asistenciju vojske sve do 8:37:52 kada obaveštava NORAD, zajedničku kanadsko-američku komandu uspostavljenu 1958. godine radi ranih upozorenja od sovjetskih krstarećih raketa, a kasnije i za uočavanje terorista koji avionima prenose sredstva za masovno uništavanje. Kontrola leta i NORAD imali su protokole za saradnju i u slučaju otmice aviona, ali dozvolu da se obori avion mogao je da izda samo predsednik SAD ili državni sekretar.

Na informaciju o otetom avionu dežurni u jugoistočnom sektoru NORAD-a, čija je skraćenica NEADS, pita da li je reč o vežbi ili stvarnom događaju. Severoistočni NEADS naređuje da se podignu dva aviona “F-15” iz baze Otis u Falmotu u Masačusetsu, severno od Bostona, 153 milje severno od Njujorka, i posle traženja dozvole oni poleću u 8:46, ali NEADS ne zna kuda da ih pošalje i radarom traži oteti avion. Ne znajući šta da rade, piloti vojnih lovaca su krenuli ka Long Ajlendu gde su bili “na čekanju”. Ong iz aviona javlja da nešto nije u redu i da se avion naglo spušta: “Letimo nisko. Letimo nisko. O bože, letimo vrlo nisko…”

Veza se prekida…

Avion “boing 767”, na letu 11 Ameriken erlajnsa, zabio se brzinom od 785 km/h od 94. do 98. sprata severne kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku u 08:46:40 po lokalnom vremenu.

U 8:50, nekoliko minuta pošto je avion udario u severnu kulu, američko vazduhoplovstvo je još pokušavalo da radarom utvrdi gde je taj avion. NEADS je imao devet minuta da pronađe prvi oteti avion. U trenutku udara u prvu kulu u Njujorku vojni lovci su bili udaljeni osam minuta leta i u tom trenutku nisu imali odobrenje da obore civilni avion: “Nije to tako jednostavno, vidiš civilni avion i pucaš. Postoji procedura,” objašnjavao je kasnije jedan zvaničnik.

Od kontrole leta, preko vojske, obaveštajnih službi do vatrogasaca u narednim trenucima službenu razmenu informacija zamenila je rečenica: “Uključite TV!”

Drama se odvijala u Njujorku pred očima celog sveta, pošto je CNN uključio jednu kameru koja je ranije postavljena na neku visoku tačku da bi se dopisnici javljali sa živom slikom Njujorka u pozadini.

Vatrogasna služba reagovala je pet sekundi po udaru aviona, ali se pokazalo da je protivpožarni sistem otkazao jer je udarom aviona presečen dovod vode na gornje spratove. Koordinacija među službama koje učestvuju u spasavanju se raspala, kao i službeni radio-saobraćaj. Za nekoliko minuta telefonski sistem za hitne slučajeve 911 bio je zagušen.

Neki od civila su počeli da beže. Neki su slušali savet da čekaju pomoć, neki se zavlačili pod stolove misleći da je zemljotres, neki su nastavljali da rade sve dok ih drugi nisu terali da beže, neki slali mejlove bližnjima, a neki su ostali da pomognu.

U severnoj kuli STC-a bili su odsečeni spratovi od 93. do 99. Tri stepeništa su postala neprohodna od 92. sprata naviše. Sa gornjih spratova STC-a, suočeni sa očajnom situacijom u dimu i požaru koji se širi, ljudi su se tiskali uz prozore, mahali čime mogu, dozivali pomoć, a kasnije iz dima i požara koji se širi oko 200 njih je skočilo u smrt, palo na ulicu ili na obližnje krovove zgrada.

Nekoliko ljudi u soliterima se nakon udara aviona popelo na spratove iznad sprata udara u nadi da će na krovu solitera biti spaseni helikopterima, ali vrata na krovu su bila automatski zaključana. Inače, plan za takvu mogućnost spasavanja i nije postojao, niti je bilo šanse da se s krova spase veći broj ljudi.

Mada je vatrogasna služba izdala nalog za evakuaciju minut posle izbijanja požara, konfuzija usled različitih saopštenja i informacija nadležnih usporila je evakuaciju. Na osnovu intervjua sa 100 ljudi komisija zaključuje da je od 23 kompanije smeštene u Svetskom trgovinskom centru samo njih 19 znalo da treba da evakuiše zaposlene. Većina civila koji su radili u zgradi nisu prošli nikakvu protivpožarnu obuku. Naredbu o evakuaciji šef za bezbednost u predvorju Svetskog trgovinskog centra izdao je tek desetak minuta po izbijanju požara.

Prva pomoć je došla od privatnih firmi i pojedinaca u samoj zgradi. Kompanija “Morgan Stenli”, koja je zauzimala više od 20 spratova, evakuisala je svoje zaposlene, na osnovu odluke svojih šefova za bezbednost.

Šef centra za bezbednost u predvorju STC-a deset minuta nije ni znao da je zgradu pogodio avion. Inicijalno je dao instrukciju da ljudi ostanu mirni i čekaju pomoć.

Ono što je smanjilo broj žrtava je činjenica da je taj kompleks zgrada bio delimično nastanjen. Da je u kulama bilo 20.000 ljudi njihova evakuacija bi trajala tri sata i, sudeći po naknadnim ekspertizama vatrogasnih stručnjaka, stradalo bi možda i do 14.000 ljudi jer kapacitet stepeništa ne bi bio dovoljan za evakuaciju većeg broja ljudi za kratko vreme.

Svetski trgovinski centar je bio projektovan za 1000 ljudi po spratu, a po njujorškom građevinskom kodeksu (The New York City Building Code) trebalo je da svaki sprat ima četiri odvojena stepeništa, umesto tri koliko je bilo. S obzirom na to da zgrada nije bila popunjena, manjak stepeništa ipak nije uticao na broj žrtava.

Tokom tog haosa drugi oteti avion, Junajted erlajns 175, udario je u 9:03:11 od 77. do 85. sprata druge kule. Za desetak minuta požar se proširio na devedesete i stote spratove, ali je ostao prilaz do 91. sprata.

Kad je drugi avion udario, stotine ljudi je čekalo na evakuaciju. Nalog za evakuaciju južne kule vatrogasci su dali ne zbog očekivanja drugog aviona, već zbog toga što je požar u severnoj kuli učinio ceo kompleks nebezbednim. Mnogi od civila u južnoj kuli, inače, do tog trenutka nisu znali šta se dešava u severnoj.

U 9:58:59 južna kula se srušila za deset sekundi, ubivši sve koji su još bili u njoj i mnogo ljudi u Ulici Mariot i okolini. Vatrogasci u severnoj kuli čuli su veliku buku, neki su posrnuli. Oni koji su gledali na drugu stranu nisu znali šta se dešava. U 10:29 potpuno se srušila i severna kula Svetskog trgovinskog centra nakon čega je celi južni Menhetn bio obavijen apokaliptičnim gustim dimom.

Izvršena je masovna evakuacija centra Njujorka koju je naredio tadašnji gradonačelnik Rudolf Đulijani, koga će kasnije slaviti zbog svega što je preduzeo, a za koga se zbog prekinutih komunikacija u prvih dvadeset minuta mislilo da je poginuo. U područje je došla Američka nacionalna garda.

Oko 87 odsto od 17.400 ljudi u Svetskom trgovinskom centru, i 99 odsto onih koji su locirani ispod tačke udara, uspelo je da se spase.

Oko šest odsto preživelih je opisalo sebe kao teško pokretne zbog nedavnih povreda ili hroničnih bolesti, a nekima su bila potrebna i kolica.

Žrtve se broje u hiljadama: 265 u četiri aviona, 2595 u pogođenim zgradama uključujući i 343 vatrogasca, 23 njujorška policajca i 37 lučkih policajaca u STC-u i 125 civila i vojnog osoblja u Pentagonu. Ukupno 1366 ljudi je bilo zarobljeno iznad 92. sprata, koji je pretrpeo udar aviona u severnoj kuli. Niko od njih nije preživeo. Od oko 600 ljudi zarobljenih iznad sprata koji je pretrpeo udar u južnoj kuli, samo 18 je uspelo da pobegne.

Bilo je zarobljenih ljudi i u liftovima, pa i ispod vatrene zone, na sedamdesetim i osamdesetim spratovima, a i na nižim spratovima, na 47. i 22.

Pored stospratnica STC-a, pet drugih zgrada takođe je ili uništeno ili teško oštećeno, kao i četiri stanice podzemne železnice. Ukupno je na Menhetnu oštećeno 25 zgrada. Komunikacijska oprema, kao što su radio, televizijski i mobilni predajnici bila je onesposobljena. U Vašingtonu, deo Pentagona je teže oštećen požarom i jedan deo zgrade se srušio.

KOG ĐAVOLA: U trenutku kada je Ameriken erlajns 11 u 8:46 udario u Svetski trgovinski centar, niko u Beloj kući ili među onima koji su bili na Floridi s američkim predsednikom Bušom nije znao da je avion otet, mada je informacija o tome dvadesetak minuta cirkulisala u službi kontrole leta (FAA). Nekoliko federalnih agencija saznalo je za nesreću preko CNN-a.

Potpredsednik Dik Čejni je počinjao neki sastanak kada mu je pomoćnik rekao da uključi televizor, na šta je ovaj odgovorio: “Kako, kog đavola, avion može da udari u Svetski trgovinski centar?” i potom je video kako drugi avion udara u južnu kulu. Personal u Beloj kući se uglavnom više informisao preko televizije nego službenim kanalima. Kad je drugi avion udario, služba bezbednosti je počela da preduzima mere za povećanje sigurnosti Bele kuće.

Oko 9:20 održava se međuagencijska telekonferencija, ali kontrola leta se ne uključuje odmah jer ne može da nađe bezbedan telefon. Prva tema: sigurnost američkog predsednika, Bele kuće i federalnih agencija.

Kada je u 9:33 supervizor kontrole leta preko specijalne veze javio tajnoj službi: “Jedan avion ide prema vama i ne razgovara s nama…”, tajni agenti su podigli potpredsednika SAD Dika Čejnija sa stolice u zapadnom krilu Bele kuće i rekli mu da hitno mora u bunker. Potpredsednik Čejni je u tunelu ka bunkeru čuo da je i Pentagon pogođen, što je kasnije video i na televiziji.

Sekretar Donald Ramsfeld je doručkovao s grupom kongresmena u Pentagonu i vratio se da sasluša dnevne obaveštajne izveštaje i tokom tog brifinga je čuo da je drugi avion udario u Svetski trgovinski centar. Kad je pogođen Pentagon otišao je na parking da pomogne u spasavanju ljudi.

Komisija koja je pisala izveštaj o 11. septembru konstatuje da je video-konferencija bila u toku kada je avion u 9:37 udario u Pentagon…

BUŠ U ŠKOLI: U mestu Sarasota na Floridi predsednik Buš je uz pratnju i sa novinarima stigao u školu “Ema Buker”, gde ga je neki savetnik obavestio da je neki dvomotorac udario u Svetski trgovinski centar. Buš oko 8:55 zove Kondolizu Rajs, koja je bila u Beloj kući, i koja ga je obavestila da zna samo još da je reč o komercijalnom avionu. Buš je na to rekao da mora da je u pitanju pilotska greška. Dok je bio sa decom u učionici, šapnuli su mu i za drugi avion, ali on je samo zanemeo, ostao tamo još pet do sedam minuta (tvrdi da je tako postupio da pokaže hladnokrvnost), dok su prisutnim novinarima zvonili mobilni telefoni… Odveli su ga u neku sigurnu sobu u toj školi, brifovali i on se vratio u učionicu da saopšti neprijatnu vest da je Amerika napadnuta.

Buš je odvezen na aerodrom oko 9:45, usput je informisan o događajima.

Buš je hteo da se vrati u Vašington, ali služba bezbednosti je procenjivala da situacija tamo nije sigurna i predsednički avion je poleteo, podigao se na najveću moguću visinu, a da nije bila određena njegova destinacija. “Prema vama ide Er fors 1. Ne pitajte ga kuda ide, samo ga pratite!” “Rodžer!”. Buš je predsedničkim avionom najpre odvezen u neku vojnu bazu u kojoj je odranije održavana vojna vežba pod punom ratnom opremom. Vozač je vozio ludo, a Buš ga je uz šalu opomenuo da uspori: “Al kaida ipak nije ovde!” Potom je odvezen u specijalni bunker u vojnoj bazi u Nebraski.

Buš je kasnije izjavio da je bio frustriran zbog loših komunikacija tog jutra, nije mogao da dobije ključne saradnike uključujući i sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda, veza sa potpredsednikom je prekidana. U avionu koji je jednog trenutka bio jedini na američkom nebu TV slika se pojavljivala i gubila kako je avion nadletao predajnike. Kružile su različite glasine, uključujući i onu da nešto leti prema njegovom ranču u Teksasu.

SAM NA NEBU: U 9:49 NORAD je naredio da se vojni avioni stave u borbeno o stanje. Vazdušni prostor SAD je raščišćen i svi su međunarodni letovi preusmereni ka Kanadi. Evakuisani su Bela kuća, Stejt department i Kongres. Bela kuća naređuje mere za odbranu suvereniteta, naoružanu pratnju za avion predsednika SAD Er fors 1, i patroliranje vojnih aviona iznad Vašingtona. Zatraženo je odobrenje da se obori oteti avion koji ide prema Vašingtonu, kad je on bio udaljen 80, pa ponovo na 60 milja, Čejni je ponavljao “da”, a odobrenje od Buša je stiglo u 10:25.

U 10:03 Junajtedov avion “93” pao je i Šanksvilu u Pensilvaniji, posle borbe putnika s otmičarima. U skloništu Bele kuće su se pitali da li je avion oboren na osnovu predsednikove autorizacije. Buš će kasnije kazati da je donosio odluke u magli rata i da se kratko bojao da je zbog njegove naredbe avion oboren, ali da je tako odlučio da bi spasao Ameriku.

Preslušavanjem telefonskog saobraćaja se čulo da neko kaže da će se pridružiti ostalima. Sa radio-saobraćaja se čulo da neko viče: “U kokpit, ili ćemo pomreti!” i kako otmičar viče “Alahu ahbar…”

NORAD je kasnije tvrdio da bi oborio avion da nije pao, ali komisija zaključuje da NORAD u tom trenutku nije imao pojma da je “93” otet, da je tragao za drugim avionom, da naredba o obaranju aviona nije prosleđena pilotima, a da NORAD, s obzirom na poziciju vojnih lovaca u tom trenutku nije imao ni 47 minuta potrebnih da pronađe i stigne taj avion, a da su to možda mogla dva lovca iz druge grupacije iz obližnje baze u Virdžiniji koji su bili na 12 minuta leta od mesta udesa.

Oko 10:33 javljeno je da neki avion leti nisko na pet milja daleko od Bele kuće, potpredsednik SAD je odobrio da se on ukloni, ali letelica je nestala sa radara. Ispostavilo se da je to bio medicinski helikopter. U intervjuu povodom desetogodišnjice događaja Buš će ispričati da će ga i uveče, kad se napokon vratio u Vašington, služba bezbednosti odvući u bunker, da bi potom saopštila da je u pitanju američki vojni avion koji se vraćao u bazu, čiji je pilot zaboravio da isključi transponder.

NEKO ĆE PLATITI: Predsednik Buš je, dok je još bio na Floridi, pitao tajnu službu kako mu je familija i pozvao potpredsednika Čejnija: “Izgleda da imamo manji rat. Čuo sam za Pentagon. Mi smo u ratu… neko će platiti…”

Potom je pitao šefa CIA Teneta ko je to uradio, a ovaj odgovorio: “Al kaida, rukopis liči na njih…” Buš je 12. septembra pitao i da li Irak, koji je 11 godina pre toga smatran neprijateljem SAD, ima prste u tome i da li je Sadam Husein umešan na bilo koji način. Zelman Halilazid, šef stafa Kondolize Rajs u Avganistanu, izvestio ga je da samo neki anegdotski detalji povezuju slučaj sa Irakom, da je Bin Laden napadao sekularizam Sadama Huseina i da nema dokaza o tome da Bin Laden koristi Sadamovo nekonvencionalno oružje. Ramsfleld je, međutim, izjavljivao saradnicima da mu instinkt kaže da treba udariti i Sadama Huseina, a ne samo Bin Ladena.

Kao prva tri cilja posle konferencijskog savetovanja dok je Buš još bio u Nebraski glasila su: Al kaida, talibani, Irak. Zamenik sekretara za odbranu Pol Volfovic nije mogao da opravda svoju tvrdnju da je Irak stajao iza 9/11, a i Buš u tom trenutku nije Volfovicovim stavovima priznavao veliku težinu, pa, 15. septembra, na savetovanjima u Beloj kući, Irak više nije bio na dnevnom redu. U sledećim nedeljama Buš je prioritetom smatrao Avganistan. Ramsfleld je tražio da se razrade planovi, ali i da se proceni kako će se akcija u Avganistanu odraziti na ono što Amerikanci treba da urade u Somaliji, Jemenu i Iraku. U javnosti u kojoj je u to vreme vođeno mnogo diskusija nabrajane su sumnjive zemlje sve do zapadne Sahare. Javnost je bila razjarena, a štampa je vrtela pitanje treba li prvo biti novinar ili Amerikanac. U Atlanti, na jednom savetovanju NGO-a kome je prisustvovao vaš hroničar, u to vreme članovi nekog društva arapsko-američkog prijateljstva oprezno su postavljali pitanje o pristrasnosti američke štampe. Jedan stari profesor iz Merilenda preseca diskusiju: U Americi, štampa je slobodna u svemu, pa i u tome da bude pristrasna.

Britanski premijer Toni Bler je 20. septembra pitao Buša o Iraku, a ovaj mu je rekao da to nije na dnevnom redu, mada neki koje je komisija anketirala tvrde da je Buš tog leta pre 9/11 gurao robustni plan za Irak.

Dvadesetog septembra Buš obaveštava naciju da je Ameriku probudila opasnost. Talibanima je poslat ultimatum, da dignu ruke od terorista ili će deliti njihovu sudbinu. Buš tada poručuje: “Svaka nacija i svaki region sada treba da donesu odluku – ili ste sa nama ili ste sa teroristima. Dolazi čas kada će Amerika dejstvovati, i to će nas učiniti ponosnim…”

Vaš hroničar koji se mesec dana posle 11. septembra našao u Americi, tamo dole duboko na jugu, može da posvedoči o velikoj mobilizaciji, na momente paranoičnoj. Bedževi “Proud to be American”, zastave na reverima i na svakoj kući, babi, čak i kučetu. Svuda se priča o opasnosti od napada antraksom. Iskrena pitanja na ulici i na savetovanjima: “Zašto nas toliko mrze!” I odmah zatim: “I koga treba da bijemo zbog toga?”

Buš je odobrio planove za napad na Avganistan 21. septembra i 2. oktobra. Naziv akcije je najpre bio “Infinite justice” (Beskonačna pravda), pa je zbog procene da će to vređati muslimane promenjen u “Enduring freedom” (Trajna sloboda). Predviđan je napad na Avganistan iz Pakistana i Uzbekistana. CIA i Specijalne jedinice su poslate da rade sa avganistanskim frakcijama koje se suprotstavljaju talibanima… Mazari Šarif je pao u ruke koalicionih snaga 9. novembra, a četiri dana kasnije talibani su napustili Kabul. Hamid Karzai, paštunski lider iz Kandahara, ranije na privremenom radu kao kafedžija u Čikagu, došao je na vlast…. Proameričke avganistanske snage napale su talibane u oblasti Tora Bora, planinskom području s pećinama, za koje su Amerikanci verovali da predstavlja skrovište Bin Ladena.

Buš će posle izvesnog vremena doleteti na jedan vojni brod i kao u akcionom filmu objaviti da je misija okončana. A zapravo je tek počinjalo…

GIVE ‘EM GEORGE: I deset godina posle tih događaja vidi se američki šok zbog toga što je grupa ljudi čija je snaga trivijalna, čija je organizacija bazirana u jednoj od najsiromašnijih, najudaljenijih i najmanje industrijalizovanih zemalja, mešavina mladih fanatika i visoko obrazovanih zelota proteranih iz sopstvenih zemalja, udarila na Ameriku na vrhuncu njene moći, kada su Amerikanci slavili pobedu u hladnom ratu s mešavinom zadovoljstva i opuštenosti i diktirali tzv. pax-americana, nesvesni da su postali svetska nadmoćna meta divljenja, zavisti i okrivljavanja. Svi ti izrazi upotrebljeni su u izveštaju o 11. septembru (“The 9/11 Commission Report”), koji je napisala komisija sastavljena od jednakog broja demokrata i republikanaca, koji je ovde korišćen kao izvor podataka i osnova za rekonstrukciju događaja. U tom tekstu se kaže i sledeće: “Avganistanci su mnogo više globalizovani nego mi…” Usledili su negovanje pijeteta prema žrtvama i bezimenim herojima, gajenje sećanja, zahtevi da deca u školi uče o tome.

“Nikad više”, ponavljano je tih dana na svakom koraku uz obavezno “Give ‘em George!”. Kažu da SAD nisu bile u takvom šoku od japanskog napada na Perl Harbur, a i da od korejskog rata nisu imale tako rapidno povećanje troškova za nacionalnu bezbednost – od 2001. do 2004. troškovi za bezbednost su povećani za 50 procenata, sa 354 na 547 milijardi. Za krizne zone proglašeni su pakistansko-avganistanska granica, Arabijsko poluostrvo, Saudijska Arabija, Jemen, Rog Afrike, Somalija, Tajland, Filipini, Indonezija, Zapadna Afrika, Nigerija i Mali, gradovi sa muslimanskom dijasporom u Evropi.

Raspravljano je mnogo o rupama u koordinaciji, menadžmentu, obaveštajnom radu, o propuštenim prilikama da se Bin Laden uhvati 1996. i 1998. itd. Rešena da spreči buduće napade, Amerika je uvela značajne novine na aerodromima, graničnim prelazima, bankama i drugde.

TERROR, SECURITY AND MONEY: Analizirajući ovde široko citirani izveštaj (“The 9/11 Commission Report”) list “Los Anđeles tajms” pominje iz nekih razloga Remarkovo “Na zapadu ništa novo”, a nabraja invaziju na Avganistan i Irak; zatim takozvani Patriotski zakon, pa eroziju građanskih sloboda, na Abu Greib i Gvantanamo, pa “prilagođene istrage”… uz pitanje: “…I šta to znači u odnosu na ono šta mislimo o sebi?”

Pre 9/11 Al kaida je ubila manje od 50 Amerikanaca uključujući i bombardovanje ambasada u istočnoj Africi i napad na vojni brod “Cole”. Uprkos američkom ratu protiv terorizma, preduzimala je još akcija i posle 11. septembra 2001. (Bali 2003, Madrid 2004.)

Jedna konzervativna procena govori da je u Iraku kao rezultat intervencije i konflikta koji je usledio, stradalo 107.152 civila, a da je broj vojnih i civilnih žrtava 150.726. Iračke i druge procene žrtava taj broj uvećavaju najmanje pet puta. Broj civilnih žrtava u Avganistanu nije izbrojan, pominje se nekoliko hiljada godišnje tokom desetogodišnjeg rata.

Konstatujući da je sabiranje ljudskih gubitaka 9/11 nemoguće jedan komentator “Vol strit džornala” ipak paralelno pominje oko 3000 ubijenih u napadima terorista u Njujorku i Vašingtonu i 6200 američkih vojnika ubijenih u Avganistanu i Iraku. Pominje i nemerljiv uticaj na američku psihu.

U komentaru pod naslovom “Mogu li SAD da se pomere od narcizma 9/11” list “Gardijan” piše o “preventivnom zatvaranju” 1200 ljudi; 19.000 dobrovoljno intervjuisanih, o “programu specijalne registracije” za 82.000. Konstatuje da deceniju kasnije mogućnost SAD da slomi Al kaidu zavisi od njenih mogućnosti da pregovara sa Pakistanom i da napravi “dil” s talibanima u Avganistanu, gde je mesečna cifra poginulih Amerikanaca prošlog meseca bila najveća od početka rata.

Republikanski predsednički kandidat Ron Pol izjavljuje da pre američke invazije među Iračanima nije zabeležen nijedan slučaj samoubilačkog terorizma, a da je posle zabeležio 300 napada bombaša samoubica na Amerikance ili njihove saveznike.

“Vol strit džornal” piše da su 2008. ratni izdaci dosezali 40 odsto američkog deficita, da je Al kaida 9. septembra 2001. izazvala veliku štetu američkoj privredi, ali da je mini recesija počela šest meseci pre toga, da je Enron eksplodirao u decembru 2001, da je WorldCom bio 2002, a da je onda došla mnogo razornija kreditna kriza.

List citira i knjigu “Teror, sigurnost i novac” (“Terror, Security and Money”) Džona Milera i Marka Stjuarta, u kojoj se kaže da je od septembra 2001, američki kongres odobrio 1,3 biliona za operacije u Avganistanu i Iraku, što je, kako kaže, znatno više od američkih troškova u Vijetnamskom ratu koji, preračunati na današnje cene, iznose 738 milijardi dolara. List navodi da su američke federalne obaveštajne službe, državne, lokalne i privatne bezbednosne agencije potrošile dodatnih 330 milijardi dolara u poslednjoj deceniji. Naglašava da je svima bilo jasno da će Amerika uzvratiti, ali da niko nije pretpostavljao da će deceniju kasnije Amerikanci još držati trupe u Avganistanu, da se ne pominje Irak…

Jedan pokušaj da se “Rat i mir” završi vestern-hepi-endom: Osama bin Laden, lider Al kaide, ubijen je tri i po meseca pre desete godišnjice ovih događaja, u nedelju 1. maja 2011. u akciji američkih snaga u Abotabadu, 100 kilometara severoistočno od Islamabada u Pakistanu. Bin Laden je tokom akcije pogođen u glavu. Amerikanci su posle borbe preuzeli njegovo telo i identifikovali ga i odmah nakon ekspertize sahranili negde u moru, kako bi izbegli da mu pristalice odaju posmrtne počasti. Pre nego što će vest objaviti predsednik SAD Barak Obama obavestio je o tome telefonom svog konkurenta sa izbora, bivšeg predsednika SAD Džordža Buša mlađeg.

A ovaj mu je čestitao.

 Vreme