Ćurak: Glavna pretnja BiH nije islamizam, već nacionalizmi

Povezani članci

• Uporna genetika Jajca
• ZA PRAVO ŽIVOTINJA
• Za BiH najpogubnija “etno-nacionalna” poplava
• Senja Perunović: Ne podmećite narodu
• Snježana Kordić u Mostaru: Jezik je izmišljeni razlog zašto je uvedeno razdvojeno školovanje u BiH
• Neka svoga i u gori vuka!

Intervju sa Nerzukom Ćurkom, profesorom na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu.

European Western Balkans: Kako vidite budućnost Bosne i Hercegovine u Dejtonskim okvirima, s obzirom da ste u jednom od prethodnih nastupa u javnosti izjavili da „dejtonska država“ svojim dualnim konceptom zahteva vladavinu nacionalizma?

Nerzuk Ćurak: Budućnost Bosne i Heregovine je u dužem vremenskom trajanju „dejtonska“. Dakle, BiH će nastaviti da egzistira na dualnom suverenitetu, kao mehanički zbir dva entiteta i to je na tragu jedne vladajuće paradigme unutar studija konflikta, da je važno da u post-konfliktnim zajednicama sačuvamo spoljni suverenitet. On je što se tiče BiH neupitan, kako sa stanovišta međunarodnog prava, tako i međunarodne politike koja iza toga stoji međunarodnim ugovorom, a da se iznutra kroz dugo vremensko trajanje stvaraju uslovi da se konstituiše samoodrživa politička zajednica. Hoće li to dati rešenja, to je vrlo diskutabilno pitanje. Mislim da i sa Ukrajinom imamo isti pristup, dakle, da se sačuvaju granice Ukrajine, a da se iznutra zadovolje različiti apetiti i da se konstituiše nešto što će funkcionisati.

Budućnost BiH je, s jedne strane, izvesna. Ali nacionalističke sile će nastaviti da uništavaju BiH i truju građanstvo idejama kako Bosna i Hercegovina neće preživeti. Tako da umesto ulaganja neke kreativne energije, usmerene na razvoj političke zajednice od koje će svi građani BiH imati koristi, ja mislim da nas u dužem vremenskom trajanju ponovo čeka debata o državnom razlogu. S jedne strane, imaćemo uveravanja da se to treba raspasti, jer ne funkcioniše, a sa druge strane, to će očigledno nastaviti da funkcioniše, i umesto da ulažemo energiju da gradimo bolju političku zajednicu, trošićemo se još jako dugo na pitanja državnog razloga.

European Western Balkans: Da li smatrate da su česte najave sprovođenja referenduma u Republici Srpskoj pretnja celovitosti Bosne i Hercegovine?

NĆ: Jesu, zato što je to, pre svega, negacija Aneksa 4, odnosno dejtonskog Ustava Bosne i Hercegovine, a, sa druge strane, u političkom polju proizvedena je naracija koja je krajnje nelegitimna, nelegalna, degradirajuća i hendikepirajuća.

Ime mnogo toga poručuje. Samo ime entiteta Republika Srpska je proizvelo u javnom prostoru jednu ideju da je to srpski entitet. Republika Srpska, kao i Federacija BiH, su dve pokrajine, dva entiteta u Bosni i Hercegovini, koji su odlukom Ustavnog suda BiH konstitutivne za sva tri konstitutivna naroda BiH. Dakle, po Ustavu Republike Srpske i Ustavu Bosne i Hercegovine, Republika Srpska je entitet jednakopravnosti Bošnjaka, Srba i Hrvata i u perspektivi „ostalih“. Isto tako i Federacija BiH. Ljudi potpuno zanemaruju tu pravnu dimenziju. Nazalost, kao što su Bošnjaci i Hrvati neravnopravni u Republici Srpskoj, tako su Srbi neravnopravni u Federaciji.

Što se tiče referenduma, tu imamo u teorijskom smislu referendum kao krajnje legitimno demokratsko pravo na izjašnjavanje građana, ali, nažalost, nema pravednika koji će protumačiti kako bi to trebalo da izgleda. Dakle, nije problem kada neko kaže da će sprovesti referendum koji je u saglasnosti sa Ustavom Bosne i Hercegovine, sa ustavima entiteta, pri čemu su ti ustavi usaglašeni sa Ustavom BiH, tada ništa ne bi bilo sporno. Ali, kada se vi pozivate na volju naroda a, pritom, znate da negirate legitimitet Ustava BiH, onda to jeste problem.

Smešni su momenti sada, u kojima svako zbog svoje aktuelne etno-teritorijalne pozicije pokušava da svoju situaciju poveže sa Katalonijom. Dakle, na stranu politička nepismenost, zato što je to nepovezivo, nema nikakve veze između Katalonije i, recimo, Republike Srpske, ljudi to svesno povezuju jer iza toga stoji neki razlog, iako iole pismen čovek zna da ne postoji nikakva politička osnova da se porede te dve jedinice.

Da se vratim na vaše pitanje, verujem da će se nastaviti ovo iscrpljivanje, na jednoj strani zahtev za konačnim referendumom, na drugoj strani međunarodna zajednica će tražiti da se s tim prekine. Dakle, nastaviće se nepotrebna politička agonija.

European Western Balkans: Da li uz sve prisutne izazove i prepreke, prema Vašem mišljenju, moguć napredak BiH na evroatlantskom putu?

NĆ: Evroatlantske integracije su, sa stanovišta zemalja Zapadnog Balkana, odnosno njihovih kakistokratskih kao elita ali i sa stanovišta briselske birokratije u velikoj meri pitanje retorike i poželjne političke korektnosti, a ne stvarnog rezultata u tom procesu.

Kada je u pitanju BiH, mi imamo razvijanje jednog spina iz Brisela da Bosna i Hercegovina pravi značajne rezultate u procesu evropskih integracija, iako imamo deonice naše novije istorije, post-dejtonske, u kojoj smo imali bolje rezultate na evroatlantskom putu, ali ti delovi su u narativu nominirani kao najgore deonice procesa evroatlantskih integracija. A sada, kada je de facto lošije stanje, kada je nepoverenje veliko, kada političke elite pokušavaju da na premisama jednog iskonstruisanog nacionalizma, jedne proizvodnje straha, zaustave proces evroatlantskih integracija, mi imamo poruke da je stanje veoma dobro, da se mnogo toga uradilo.

Nažalost, sa Bosnom i Hercegovinom će se desiti, po mojoj proceni, ono što će biti rezultat praćenja ključnih spoljno-političkih prioriteta Srbije. Dakle, BiH je primorana da podlegne jednoj iracionalnoj političkoj empatiji Republike Srpske ka Srbiji koja ne bi bila sporna da prethodno postoji racionalna empatija prema sopstvenoj državi Bosni i Hercegovini. O čemu se radi? O tome da, kada bi BiH bila bliža EU u procesu evroatlantskih integracija od Srbije, Republika Srpska bi to blokirala i tek kada bi Srbija napravila veće iskorake u procesu evroatlantskih integracija od BiH, Republika Srpska bi odblokirala evropski put Bosne i Hercegovine. Primera radi, da sutra BiH ispuni više poglavlja od Srbije u procesu pregovora sa Briselom, politička vlast u Republici Srpskoj bi taj proces zaustavila dok ne bude sigurna da će Srbija preuzeti vođstvo u procesu i onda bi tek „odmrznula“ evroput svoje sopstvene države – Bosne i Hercegovine. Ustvari, građani BiH već su godinama taoci tog nepotrebnog kvaziempatijskog obrasca od kojeg  korist imaju samo srpski nacionalisti u Srbiji i Bosni i Hercegovini kao i njihova „nacionalistička braća“ iz bošnjačkog i hrvatskog političkog partnerstva.

Evroatlantski put Bosne i Hercegovine je, dakle, uslovljen pozicijom Srbije: ako Srbija uđe u EU, ući će i Bosna i Hercegovina, ako Srbija neće u NATO, neće ni Bosna i Hercegovina. To u Srbiji ne treba da izazove pseudoimperijalnu radost, nego ozbiljnu zabrinutost progresivnih politika.

European Western Balkans: Šta su, prema Vašem mišljenju, ključni bezbednosni izazovi u regionu i da li je to možda islamski radikalizam?

NĆ: I tu smo mi u zamci jednog opšteg spina, jednog opšteg globalnog spina, zbog trijumfa desničarskih snaga sada u mnogim zemljama na Zapadu, pa i u samim centrima svetske moći. Imamo situaciju u kojoj je iznova konstituisana figura neprijatelja na Zapadu i unutar tih desničarskih krugova, ta figura je Islam. To je ozbiljan problem jer je u tim, rekao bih, neprijateljskim naracijama, pobedila interpretacija da je jedna velika religija sinonim za jednu grupu ljudi koja se u svojoj  interpretaciji sveta poziva na nasilje. To je vrlo neodgovorno, jer je zanimljivo da nemamo takva gledišta kada su u pitanju druge nasilne interpretacije koje se generišu iz nekih drugih ideologija. Stoga je i na Zapadnom Balkanu, pod pritiskom sve snažnijih desničarskih snaga, proizvedena figura neprijatelja, a ta figura je u realno-bezbednosno i političko polje prevedena na način da je islamski ekstremizam postao ključni bezbednosni izazov.

Paradoks je da na Zapadnom Balkanu, ako posmatramo celinu Evropske unije i ove zemlje periferije, da je tog ekstremizma  u smislu realizovanog nasilja bilo znatno manje nego npr. u Francuskoj, Belgiji, Nemačkoj.

Mislim da su najveći bezbednosni izazovi za region vezani za revitalizaciju i javno normaliziranje “neo-ustaških”, “neo-četničkih“ i “neo-balijskih” ideologija, koje su sa mojeg stanovišta mnogo veća opasnost nego opasnost od tzv. selefijskih ekstremista. Nažalost, mi živimo “mainstream” tih ideologija. Dakle, “neo-ustaške”, “neo-četničke“ i “neo-balijske” ideologije nisu neke ekstremističke interpretacije sveta koje se mogu držati pod kontrolom kao radikalističke i ekstremističke grupe koje zazivaju i provode „kulturu smrti“. Ove ideologije o kojima ja govorim su samo srce naših neuspeha, jer su “mainstream” ideologije, jer su u stvari vladajuće ideologije našeg sveta koje su samo odevene u novo ruho, u lepa lister odela. To je naš temeljni problem koji društva u regiji uopšte ne primećuju kao problem. Navikli smo se da su baštinici tih ideologija naša vlast.

Ljudi koji su otvoreni ili prikriveni sledbenici tih ideologija sede kao naši politički zastupnici i, pritom, iznose u svojim političkim govorima ideje zbog kojih su u vremenu rata njihovi prethodnici završili u Hagu. A sada to slobodno govore. Da je rat i da se ponovo formira neki međunarodni sud, ljudi koji danas vode politike generirane iz tih ideologija bi, logikom suda, zbog komandne odgovornosti, udruženog zločinačkog poduhvata i sl. bili u Hagu, jer bi njihov politički govor bio podveden pod institucionalne političke norme, dakle, pod vlast i moć odlučivanja koji vode ka zločinu. A sada se mnogi opasni zahtevi ne tretiraju kao opasnost. Stoga, to je glavni bezbednosni izazov, uz stalne izazove trafikinga, proliferacije i drugih oblika organizovanog kriminala, dakle, svih transgraničnih bezbednosnih izazova.

Ogromni bezbednosni izazov je i kultura nasilja kojom su impregnirane naše kulture ovde, jer iz te kulture nasilja, koja je dominirajuća, nastupaju mnogi bezbednosni izazovi. Odlika te kulture nasija je i porodično nasilje, koje je sveprisutno i u Srbiji i u BiH. To sve generiše jedan ambijent koji društvo čini nesigurnim. Mi smo tako daleko od jednog mirnog društva, još uvek smo u nekoj fazi društva koje se bori sa nasiljem i drugim bezbednosnim izazovima i bilo bi jako dobro da borba protiv radikalizma, koja je sada opšte mesto unutar Evrope, dostigne jedan viši i kreativniji nivo, na način da se ne pada u zamke raznih predrasuda.

European Western Balkans: Kakva bi trebalo da bude uloga međunarodne zajednice u postojećim okolnostima u BiH?

NĆ: Dejtonska konstitucija Bosne i Hercegovine je konstitucija koja zahteva međunarodno upravljanje. Priznajući rezultate nasilja zaustavljeno je nasilje i to je konstrukcijska greška zbog koje mi stojimo u mestu.

European Western Balkans: To je pokazatelj takozvanog negativnog mira.

NĆ: Da, mi smo daleko od pozitivnog mira. Mi smo u trajnom negativnom miru. Međunarodna zajednica je naprosto pozvana da bude tu i ja bih bio prvi za to da BiH ne bude toliko oslonjena na međunarodni upravljački faktor, ali to podrazumeva da država  koja ostaje iza međunarodnog upravljačkog faktora nije više zemlja koja zahteva međunarodno prisustvo.

Šta bi to značilo? To bi značilo da odlazak međunarodne strukture iz političkog tela BiH implicira drugačiju konstituciju političke zajednice, odnosno, političku zajednicu koja je samoodrživa i koja samostalno može da generiše svoj politički status. A odlaskom, recimo, Visokog predstavnika, ne bi postojala nijedna instanca koja može zaustaviti bilo kakve gestove usmerene ka nestanku Bosne i Hercegovine. Dakle, ne bi bilo više nikakve institucije, jer Ustavni sud to očito ne može.

Stoga je potrebna međunarodna zajednica. Da je ona želela da ostvari svoju ulogu potpuno, da ohrabri politike prijateljstva u BiH ka proizvodnji jedne konsenzualne političke zajednice, koja će biti zajednica za sve svoje ljude, a ne za povlašćene etno-nacionalne elite, onda bismo mogli da govorimo o postepenom odlasku međunarodne zajednice. Međutim, situacija se ništa nije promenila, ona je ista kao početkom 1996. godine. Naprosto se reprodukuje ista matrica države, ista struktura, mehanički zbir entiteta i etniciteta. Dakle, sve je otišlo u potpuno drugom pravcu od onog koji je bio intencija, recimo Entonija Lejka i Ričarda Holbruka kao kreatora Dejtona.

Jeste li ikad razmišljali zašto su Republika Srpska i Federacija BiH nazvani entiteti? Zbog toga da bi se naglasilo da su bez bilo kakvog suverenitetskog identiteta i da su unutrašnje pokrajine države. Ali je sve otišlo u drugom pravcu i entiteti su dobili tako snažan kvazi državni identitet, a sama Bosna i Hercegovina je ispražnjena od identitetskog sadržaja. To je jedan užasavajući problem, neodgovorno brisanje naše istorije kao zajedništva sudbine.

Ja se nadam da će mlade generacije prekinuti sa tim lošim narativima, ali biće zaista teško. Otvaranje poglavlja 23 i 24 u razgovorima sa Evropskom unijom implicira da će vodeći etnoklepto nacionalisti završiti u zatvoru. To je problem i zato se blokira proces ulaska BiH u EU, a izmišljaju ovi nacionalistički isključujući narativi na bošnjačkoj, srpskoj i hrvatskoj strani. Narod nema nikakve koristi, jer je kultura svih naroda Bosne i Hercegovine kultura sličnosti a nacionalističke kao elite proizvode beskrajnu razliku koja se ne vidi. Ali, iako je artificirana, ta razlika se politički proizvodi i na osnovu nje se konstituiše politički sistem koji na kraju treba da dovede do negacije Bosne i Hercegovine.

Ali to se neće desiti i zato sam ja frustriran ulogom međunarodne zajednice i domaćih politika kojima nije dovoljna istorija Bosne i Hercegovine a koja svedoči da je zemlja opstala i u najtežim uslovima, kada je sve objektivno ukazivalo da će Bosna iskliznuti iz istorije. Nije li to kriterijum koji argumentuje potrebu napuštanja dezintegracijskih narativa i izgradnju Bosne i Hercegovine na osnovama zdravog razuma i ustavnog patriotizma, bez odvratne zloupotrebe nacionalističkih mitova?

European Western Balkans