Crna, sramotna Srbija

Izdvajamo

• Fondacija Kapetan Dragan je, zajedno sa građanima Srbije koji je podržavaju i koji su je za to ovlastili svojim potpisima, pokrenula Peticiju za pomilovanje Srpskog Ratnog Heroja Zvezdana Jovanovića u nameri – da predloži nadležnim organima naše Srbije (nedostaje: oni koji su ovom inicirali – p.a.) da upute po službenoj dužnosti predlog Predsedniku Republike za taj pošten, hrabar i držvnički čin: Kraj.

Povezani članci

• KONKURS INSTITUTA ZA UMETNIČKU IGRU
• Ko je rušio socijalističku Jugoslaviju?
• Biljana Srbljanović: Nož u srcu
• Zašto je predsednik SANU na meti kritika zbog stava o Kosovu?
• Tomislav Marković: Ne mogu da se setim jedne opsade
• GROBNICA IMPERIJA

Foto: tacno.net

Srbiju neće da spase potomci velikih Srba poreklom iz okoline Bugojna, Laktaša, Mrkonjić Grada, Bosanskog Novog, Petrinje, Kistanja, Drvara, Drinića, Ribnika, Modriče, Srba, Donjeg Lapca, recimo i Knina nego originalni Srbi koje je davno zaludeo knez Miloš Obrenović, jedna barapčina i svinjski švercer. On je svoje iz „okoliša“ davno pitao: „Šta radi narod?“ Buni se, rekoše mu. Steži, reče Miloš. Šta radi narod, posle pita Miloš. Ćuti, rekoše mu. Popuštaj, reče knjaz. Trenutno nema nikoga ko bi naredio da se popusti. I dalje se zateže da bi se na kraju uže – pretrglo!

Nakon nekoliko mesta u Srbiji famozna peticija Fondacije kapetan Dragan – za oslobađanje/pomilovanje Zvezdana Jovanovića – juče je svoj štand instalirala i u centru najveće srpske varoši. U Knez Mihailovoj! Ne sumnjam da znate, ali, ipak, da pojasnim: traži se sloboda za Zvekija, ubicu Zorana Đinđića! Dobro ste pročitali – traži se milost za ubicu čoveka koji je za račun onih koji se oslobađanje Đinđićevo redovno kupaju subotom života lišio čoveka koji svakako nije bio svetac, ali je, poput Evropske unije i američke demokratije bio nešto najbolje što se Srbima dogodilo posle, recimo, dva veka.

Baš tu, gde se svakodnevno raziđe naša „sekta“, skoro kradomice pravim dva snimka. Umesto „nikonom“ odlučujem se za već prilično ostareli „samsung“ i ne znam zašto obe su ispale crno-bele. Srećom, prijatelj Filip David iz džepa vadi flajer „Fondacija kapetan Dragan“ u naslovu, a ispod  nekakav grb, Jovanovićeva fotografija, iznad u polukrugu „Zvezdan Jovanović” a ispod u dva reda „pravda/za ratnog heroja“.

Foto: tacno.net

Idemo dalje. „Podržite inicijativu Fondacije Kpetan Dragan da se zaustavi autošovinizam u Srbiji i da se srpski ratni heroj Zvezdan Jovanović nakon gotovo dve decenije pomiluje kako bi sa slobode mogao da dokaže svoju nevinost i pomogne da saznamo istinu o atentatu na srpskog premijera!. Ovo je boldirano. „Srpski heroj iz ratova devedesetih Zvezdan Jovanović izdržava kaznu u samici posebnog odeljenja KPZ ‘Zabela’ zbg atentata na premijera Dr (treba malim – p.a.) Zorana Đinđića u apsolutnoj izolaciji već 19 god. On na tešku samicu, u kojoj svaka godina kao tri godine običnog zatvora, nije osuđen. Ranjavan, odlikovan, unapređivan i utamničen bez primera u novijoj istoriji.

Nakon što mu je predočeno, stoji dalje, da renomirani advokati drže da postoji dobra perspektiva za slučaj pred Komitetom Ujedinjenih nacija zbog torture i kršenja njegovih ljudskih prava Zvezdan je odgovorio: „Uz dužnu pažnju gospodo, ja da tužim Srbiju neprijateljima koji su nedavno po Srbiji bacali bombe i uranijum neću!“ Ispod još jedne kapetanove fotografije na srednoj strani flajera piše: „Poslanik Puniša Račić, učesnik svih srpskih Oslobodilačkih ratova 1012 do 1918. godine osuđen je za ubistvo poslanika Stjepana Radića i još trojce (bez i – p.a.) poslanika, kao i pokušaj ubistva još tri poslanika u skupštini Kraljevine Jugoslavije. Posle odslužene decenije stekao je status slobodnjaka, izlazio u grad, obilazio porodicu, a posle 13 godina od 33 gdine i 8 meseci na koje je osuđen, pušten na slobodu.

S druge strane: Na našem privremeno otetom Kosovu (bez Metohije – p.a.) kao slobodni ljudi žive braća Mazreku šiptarski teroristi i koljači i silovatelji nedužne srpske dece koje je DOSova vlast u Skupštini, zajedno sa još 1300 šiptarskih terorista i 3500 naših dezertera abolirala aktom amnestije 2001 (nema tačke – p. a.) godine.

„U susednoj Hrvatskoj, notorni ratni zločinac Tomislav Merčep je za mnoge zločine, među kojima je masakriranje porodice Zec i njegove jedanaestogodišnje ćerke, osuđen na svega 7 godina zatvora koji proveo po raznim toplicama i službenim odmaralištima da bi bio pušten na slobodu a država mu je vratila odlikovanja!.

Strpite se još malo. „Nadamo se da će njega i ustašoidne delove Hrvatske vlasti, pa i hrvatsku javnost, danonoćno proganjati reči srpske devojčice prema kojoj Merčep takođe nije pokazao milosti: „Ubili ste mi tatu-nemojte i mamu molim vas!“

I na kraju, navodi ovaj visokoumni sastavljač, predsednik Amerike Nikson (bez imena – p. a) je, tri dana nakon presude, dekretom oslobodio pravosnažno osuđenog ratnog zločinca (poručnik William Calley Jr) odgovornog za ubistva, silovanja i zverska kasapljenja preko 500 seljana vijetnamskog sela Mi Lai.

Fondacija Kapetan Dragan je, zajedno sa građanima Srbije koji je podržavaju i koji su je za to ovlastili svojim potpisima, pokrenula Peticiju za pomilovanje Srpskog Ratnog Heroja Zvezdana Jovanovića u nameri – da predloži nadležnim organima naše Srbije (nedostaje: oni koji su ovom inicirali – p.a.) da upute po službenoj dužnosti predlog Predsedniku Republike za taj pošten, hrabar i držvnički čin: Kraj.

Na drugoj strani patriJote navode da će peticiju da otprave premijerki i predsedniku, citiraju pravo na peticiju (čl. 56. Ustava) i traže pomilovanje Zvezdana Jovanovića od daljeg izdržavanja kazne na koju je pravosnažno oduđen presudom Višeg suda u Beogradu – posebno odeljenje K – br. 5/03 od 23. maja 2007. godine.

Trebalo je videti te ljude u crnom ciklično raspoređene oko „kapetanovog štanda“ bivšeg restorana „Zagreb“ sada „Ruski car“, skoro na početku Knez Mihailove koji u svom apelu na kraju kažu kako drže „da organi Republike Srbije treba da iskažu poseban obzir i milost prema Zvezdanu Jovanoviću kao ratnom heroju koji je svojim ranijim životom i delom to zaslužio ratujući za odbranu Srba i (neizbežno – p. a.) njihovih ognjišta, a kaznu izdržava u apsolutnoj izolaciji već više od 18 godina što je ravno dvostrukom pa i trostrukom vremenu koje osuđenici izdržavaju kazne u neuporedivo humanijim uslovima“. Aferim! Oslobodite ubicu da bi ponovo ubio nekoga.

Nekoliko političkih stranaka osudilo je prikupljanje parafa za Zvekijevo pomilovanje. Uglavnom su to one koje se zalažu da se pitanje Kosova reši za stotinjak godina i da se umesto za EU vezujemo za Kinu i Rusiju.

„Nacionalizam je, pre svega paranoja“, govorio je Danilo Kiš. „Kolektivna i pojedinačna paranoja. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti , borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiče ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije… Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam na poricanju i od poricanja… Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli…“

Foto: tacno.net

Pokrovitelj ovog najtamnijeg i najsramnijeg lica Srbije – ćuti. Seiri! Ima on svoje čauše koji će svetini već priopćiti njegovu poruku, ili će, ako mu to ustreba za jevtinu privremenu korist – i sam poentirati. Za jednog njegovog glasnogovornika (Marko Atlagić) koji je, kažu doktorirao na hrvatskim grbovima, pisac Svetislav Basara je skoro rekao da iz njega govori „vekovno nasleđe“. To vekovno nasleđe „u Srba“ ima debele naslage i trebaće makar nekoliko desetleća da se sastružu ili otpadnu.

U tekstu „Srbi i Notre Dame“ Milovan Danojlić kaže da je povodom šestogodišnjice Kosovskog boja „grupa revnih pariških Srba pokušala da od Katedrale izmami jedno jubilarno zvojenje da bi, valjda, sebi i drugima dokazali kako nismo tikva bez korena. Starešina Katedrale je na to najpre pristao – jedna zvonjava više ili manje, za Srbe ili za Kurde, što da ne! – a onda ga je neko obavestio da je smisao tog čina zadovoljavanje nacionalne taštine i likovanje jedne jugoslovenske narodne grupe protiv drugih, uz to katoličkih narodnih grupa, te da Katedrala ne bi smela učestvovati u jugoslovenskim unutrašnjim sporovima. Zvonjava je otkazana. Srbi su se, na Vidovdan 1989., ispred Notre-Dame ipak skupili. Gledao sam ih, poizdalje: delovali su jadno. Zar i ovo da im se dogodi? Neki su se dosetili, pa su pustili magnetofonske snimke, na kojima je prethodno bila uhvaćena zvonjava sa Katedrale. O, kako mi je bilo žao mojih priprostih, poniženih i razočaranih sunarodnika! Ne, onde, na licu mesta, nije im se moglo pomoći. Svako istrajavanje na samoobmanama završava sramotom i porazom. Možda im je , onde i u onom času, valjalo održati predavanje o skromnosti, o potrebi poštovanja drugih i drukčijih, o tome da bahatost i pakost vode ka strašnom usamljivanju. Ko da im takvo predavanje održi? I nije li im zadovoljenje jeftine taštine bilo važnije od istine, smernosti, uviđavnosti i dostojanstva?

A kada je reč o istini, evo nekih mrvica koje bi mogle doprineti njenom ustanovljivanju, kaže Danojlić. Po jednom izvoru – koji bi trebalo proveriti – zvonjave povodom Kosovskog boja sa Notre-Dame nije bilo. Izgleda da je kralj Karleo VI priredio procesiju i blagodarenje povodom pobede nad Turcima, ali ne godine 1389, nego šest godina kasnije, 1395, kad je u Vlaškoj došlo do novog sudara između Turaka i hrišćana, i gde su hrišćani pobedili. (U toj je bici, kao turski vazal, poginuo Marko Kraljević, što ni njemu ni nama ne služi na čast.) U parisku katedralu, ili, još mogućnije, u opatiju Svetog Dionisa (Saint-Denis) u blizini Pariza stigla je vest da su, tamo negde, na istoku Evrope, hrišćani dobili važnu bitku. Crkveni službenik je napravio zbrku pa je, u dnevnik, ubeležio da je priređena zvonjava povodom važne pobede hrišćana u kojoj je poginuo turski car Murat.

Mnogo vekova kasnije neko je, čitajući letopis, uočio nesaglasnost događaja i datuma pa je, u pokušaju da ispravi jednu grešku, načinio novu improvizaciju, beleži Danojlić. Čitalac dnevnika je ovako umovao: ako se već zvonilo povodom neke bitke, i ako je u njoj poginuo car Murat, onda je reč o Kosovskoj bici; mora da je zapis o zvonjavi unesen naknadno… Hroničar se , kako to već biva u Francuskoj, zapetljao s imenima, a pošto je bio obavešten  pogibiji Muratovoj, smestio je događaj u prikladan okvir: logičnije je da zapovednik turske vojske pogine u svojoj izgubljenoj nego u tuđoj dobijenoj bici.

Mi smo, i iz ovakve zbrke, pokušali da izvučemo nešto hrane za svoju dušu. Nama su potrebna i ovakva, besmislena „priznanja“ da bismo uverili sebe da postojimo, kako smo važni. Mi za svoju nesreću tražimo i sumnjive svedoke; dobri su nam i oni koji o nama ništa ne znaju… A retkim Francuzima koji su preko trga prelazili, ni na kraj pameti nije bilo da imaju nekog udela u tom tužnom nesporazumu, beleži Danojlić koji će potom preći u srpske nacional-šoviniste.

Možda je neko već pomislio da je autor promašio temu. Svejedno, dugo se spremam da zvonjavu Notr Dam privedem realnsti, da ne kažem istini. Srbiju neće da spase potomci velikih Srba poreklom iz okoline Bugojna, Laktaša, Mrkonjić Grada, Bosanskog Novog, Petrinje, Kistanja, Drvara, Drinića, Ribnika, Modriče, Srba, Donjeg Lapca, recimo i Knina nego originalni Srbi koje je davno zaludeo knez Miloš Obrenović, jedna barapčina i svinjski švercer. On je svoje iz „okoliša“ davno pitao: „Šta radi narod?“ Buni se, rekoše mu. Steži, reče Miloš. Šta radi narod, posle pita Miloš. Ćuti, rekoše mu. Popuštaj, reče knjaz.

Trenutno nema nikoga ko bi naredio da se popusti. I dalje se zateže da bi se na kraju uže – pretrglo!