Crna Gora pod opsadom

Izdvajamo

• Ono što daje razloga za umereni optimizam je to da je i pored plimskog talasa ruskog uticaja, klerikalne pobune, propagande i novca koji su se slili iz Srbije, i pandemije koja je potopila krhku ekonomiju jedne države koja gro svojih prihoda ostvaruje od turizma, crnogorsko sekularno, građansko, multietničko društvo dalo ozbiljan otpor, i pokazalo veoma žilavu svest o sopstvenoj samosvojnosti. Inače crnogorska opozicija ne bi zavisilia od samo jednog poslanika.

Povezani članci

• Tuđmanova služinčad
• Mladen Ivanić lider opozije: Dodik je zadnji diktator u regiji
• Kraj Južnog toka nije kraj sveta
• Filip David: Živimo po kulturnom modelu devedesetih
• U kakvu Europu ulazimo
• Reforma bez obaveze i kazne

Foto: AP Photo/Risto Bozovic

Od kako su se saznali izborni rezultati u Crnoj Gori u srpskoj javnosti traje neka vrsta egzaltacije. Odavno se već naviklo na arsenal režimskih medija koji vode svoje virtualne ratove protiv svih država i naroda u regionu, simulirajući tako jedno opsadno stanje, i reprizu 90-ih, ali je zaista patetično i jadno oduševljenje tzv. srbijanske opozicije i velikog dela opozociono orijentisane javnosti. Tu su svakodnevna nesuvisla poređenja Mila Đukanovića sa Lukašenkom, pa sa padom poslednjeg komunističkog režima do fantastičnih konstrukcija bliskosti predsednika Vučića i predsednika Đukanovića i nekakvog njihovog zajedničkog dogovora. Otužnost čitave situacije je posebno pocrtana činjenicom da srbijanska opozicija može da sanja izborne i političke uslove koje je imala opozicija u Crnoj Gori. Od medijske zastupljenosti i pokrivenosti, do odnosa vlasti, i čitavog izbornog procesa. Veliki deo te javnosti se ponaša kao dečak iz Ezopove basne koji neprestano podvaljuje seljanima kako vuk dolazi, tako da kada vuk stvarno dođe, niko mu više ne veruje i nikoga nema spremnog da sasluša. A u Srbiji je vuk već dugo tu, i kako su pokazali poslednji izbori, više nema nikoga da sasluša.

Da se vratimo na CG; imajući u vidu karakteristike i duboku uvreženost koncepta partijske države na Balkanu, (“Čija vlada toga i država; čija vlast toga i sloboda.”), sama činjenica da je opozicija uspela da na izborima verovatno sklopi 1 mandat više od vladajuće partije, govori o slobodnom izbornom procesu, kao o jednom od osnovnih stubova parlamentarne demokratije, kakvog trenutno nema ni u Srbiji a kamoli u jednoj oveštaloj diktaturi poput Belorusije. Povika da je izvojevana pobeda protiv navodnog diktatora, i to “diktatora” koji je poštovao sva pravila demokratske igre i koji nijednog trenutka nije sporio legitimitet čitavog procesa, predstavlja u najmanju ruku jednu vrstu političkog oksimorona, opasnu neozbiljnost i nadasve zlu nameru. Kako izgleda kada se autentična diktatura bori za život, dovoljno je pogledati sadašnju situaciju u Minsku, sa scenama pucanja u demonstrante i nestanka opozicionih aktivista. Ili možemo se samo prisetiti kraja vladavine Slobodana Miloševića, političkih ubistava, osporavanja izbornih rezultata, ubistava novinara, otvorenog rata protiv građana sopstvene države i njihovog masovnog proterivanja, drakonskih zakona o medijima, o univerzitetu. I baš iz navedenih razloga, bi se koalicija predvođena Dritanom Abazovićem trebala preispitati kada izriče olaka poređenja svoje potencijalno široke koalicije, sa strankama u okviru DOS-a i poredivši eventualno Đukanovića sa Miloševićem, i ne bi bilo zgore da gdin. Abazović priupita svoje potencijalne koalicione partnere o njihovim stavovima prema Miloševiću, Lukašenku i Putinu i prema njihovim režimima.
Zanimljivi ga odgovori očekuju.

Dalje, prigovor o nedemokratičnosti vlade predvođene DPS-om mora se uzeti sa rezervom. Klijentelizam i korupcija su 2 glavna problema, ali to je manje više sudbina svih zemalja u okruženju. Retko koje postkomunističko društvo ima u sebi dovoljno snage da samo iznese ovu borbu. Skoro uvek je potreban podsticaj spolja u obliku postavljanja uslova za pridruženje evrotlatlantskim integracijama. Drugačije domaće političke i ekonomske elite koriste probleme tranzicije, da drže društvo u permanentnom tranzicionom procesu, izolujući se od procesa koji bi mogli da im okrune politički uticaj. Jednom rečju EU je šansa, šansa koju svako iskoristi na svoj način.

Sa druge strane Crna Gora nema skoro nikakvu tradiciju liberalne demokratije, ništa u njenoj državnoj pravnoj istoriji ne garantuje liberalno demokratske ishode. Tek sa takvoga stanovišta uviđa se da Crna Gora nikada nije bila slobodnija država nego sada u ovom momentu. I baš u odnosu na taj fakat, vidimo da je u pitanju jedan proces u kome se društvo i država preobražavaju pod impulsima vladajuće elite i da je taj fetiš o promeni vlasti po svaku cenu kao nužnom momentu demokratizacije ne stoji. I da ne ispadnemo mnogo iz toka, ali lako ćete čuti, naročito u Srbiji, kako institucije ne funkcionišu zadnjih 30 godina, kako je nestanak sistema vrednosti počeo pre 30 godina, i to baš od momenta promene vlasti, koja je suvereno vladala od 1945. do 1990. Bosna i Hercegovina je još drastičniji primer, gde je promena vlasti nakon 45 godina, dovela do kraha čitavog sistema. Pa i razvijenim demokratijama to uopšte nije strano. Kancelari iz CDU – demohrišćanske unije su bili na čelu SR Nemačke neprekidno od 1949. do 1969. U upravnim odborima velikih privrednih koncerna, banaka su ostali isti ljudi koji su na tim pozicijama bili i za vreme Trećeg Rajha, ali suština je bila u tome što je ta nova Nemačka država potpuno raskinula sa nacističkom ideologijom i sa poterom za nemačkim imperijalnim interesima, nebitno od
personala koga je zadržala nepromenjenog od nacističke vladavine. U Sjedinjenim Američkim Država demokratski predsednici su bili na vlasti od 1933 do 1953. U Japanu LDP neprekidno drži vlast od 1955 do 1993 i 1994 i posle sa kratkom pauzom 2009 – 2012 do sada, upravljajući japanskim ekonomskim čudom. Suština priče je da ljudi osećaju da li institucije funkcionišu, da li politika ima sadržinu, da li ima nekakav kurs, kakve su alternative, a ne da li je došlo do promene ljudi koji vrše funkcije, mada postoji kod nas izraz i za to. Promeniti ljude na vlasti može biti dobro i korisno, ali ne nikako po svaku cenu nužno bez ikakve predstave o alternativi. Prosto, DPS i Milo Đukanović iz 1991. kada je stranka osnovana i DPS i crnogorsko društvo iz 2020. su dva veoma različita fenomena, koja su se već sama po sebi drastično transformisala i pretrpela nekoliko promena za sve to vreme. Ubrzo nakon što je raskrstila sa iluzijama srpske megali ideje, Crna Gora poslužila kao utočište opozicionara iz Srbije od ubilačkih namera Miloševićevog režima, Crna Gora je prva uradila nešto povodom zločina u Štrbcima, gde je crnogorski parlament inistirao da se zločinci privedu pravdi, a državna bezbednost uhapsila jednog od počinioca koga je kasnije sud u Bijelom Polju osudio 2003. na 15. godina robije. Iz tog suđenja saznalo se za razmeru, grozotu i saučesništvo u čitavom tom zločinu, gde je 20 ljudi izvedeno iz voza, brutalno opljačkano, mučeno, i ubijeno od strane braće Lukić i njihove bande, sve uz znanje i logistiku vojske republike Srpske i institucija republike Srbije.

Crna Gora poslednja i dalje obeležava tekovine NOB-a i antifašističke borbe. Mi smo ovde u Srbiji otupeli i toliko duboko zagrizli u revizionizam, da smo postali potpuno neosetljivi na promociju četništva. Revizonizam je prodro u škole, u medije, u popularnu kulturu toliko duboko, da se retko dovodi u pitanje kolaboracionistička praksa i genocidna namera četničkog pokreta. Stoga se čudimo i šokiramo kada komšije ne nasedaju na priču o četnicima kao drugom antifašističkom pokretu i legitimnom izrazu srpskih nacionalnih težnji.

Crna Gora na čelu sa Milom Đukanovićem je takođe imala hrabrosti da odbije od sebe sirenski zov ruske moći. Putinov režim koji predstavlja koktel nacional boljševizma, gangsterske privrede i grandomanske geopolitičke ambicije, koji je takođe prigrlio nasleđe i carizma i staljinizma, i ruskog nacionalizma i boljševizma, i koji je sebe definisao anti, u potrazi za ideologijom koja će odgovarati ruskim geopolitičkim amibicijama; ideologijom koja bi se nakon kraha komunizma suprostavila liberalno demokratskoj ideji koju je razumeo kao rivalsku i neprijateljsku. Pa je tako Kremlj prihvatio, ohrabrio i finansirao sve reakcionarne, antievropske, antiliberalne snage ne samo u Rusiji, već i širom Evrope. Samim činom učlanjenja u NATO i jasnim opredeljenjem za EU integracije, Crna Gora koju Rusija posmatra kao sferu svoga uticaja, i koja ima snažne rusofilske tradicije, se jasno opredelila u kom pravcu želi ići i u vrednosnom smislu.

DPS i Milo Đukanović su već pokazali i dokazali spremnost promene i zaokreta političke krme, što se ne bi moglo reći za najveću opoziconu grupaciju u CG koja je na velika vrata vratila isključivost i apsolutizam religioznog mišljenja u političku arenu. Dakle kada se uzmu, teško nasleđe, mali rezervoar demokratskog iskustva, nenaklonjeno neposredno okruženje, iracionalna fascinacija tradicionalnim saveznicima neprijateljskim prema konceptu liberalne demokratije i ljudskih prava, relativno siromašna zemlja, Crna Gora na planu izgradnje demokratskog sekularnog društva ispada veoma uspešna.

Opozicija, tj galimatijas stranaka skupljenih u 3 kolone morala bi pažljivije da se odnosi prema svojoj izbornoj pobedi. Nema mesta trijumfalizmu ako je razlika u 1 mandatu i većinu treba da obezbedi kombinacija stranaka najrazličitijeg ideološkog spektra od desno radikalnih sa direktnim vezama sa osuđenim ratnim zločincima, do stranaka koje sebe percipiraju kao građanske i koje drastično različito određuju svoje strateške ciljeve. Takav trijumfalistički stav, koji se povremeno ublažava izjavama prof Krivokapića, može proizvesti teške lomove u crnogorskom društvu. Poup i Dilan bi rekli “Fools rush in where angels fear to thread”, a Mandić, Medojević, Milačić pa i na kraju Amfilohije Radović ne liče na ljude sklone oprezu i promišljenosti. Liče na ljude, dugo osujećene, sada spremne konačno da preuzmu svoj trofej. Ljude spremne za juriš na institucije.

I ne mogu završti tekst a da ne kažem nešto o ličnosti koja najviše simbolizuje ovu političku pobunu u Crnoj Gori. Ima jedna anegdota koja se vezuje za Voltera, pred njegovu smrt kada se jedan sveštenik osetivši priliku da ispovedi starog neprijatelja crkve, i da ga uhvati u momentu slabosti, pojavio pred smrtno bolesnim filozofom, i rekao da ga je sam Bog poslao, dobio je od Voltera pitanje, “dobro, dobro a gde su vam onda isprave?” I upravo se u ovom duhu može tumačiti ponašanje mitropolita Amfilohija u Crnoj Gori. Ponašanje čoveka koji za sebe misli da ima isprave izdate direktno od Boga da sudi, da dodeljuje, da poništava, da preti, da prisvaja, da bude isključivi arbitar dobra i zla. Koji ima ovlašćenja da određuje ko je ko i šta je šta, pravo dato mu od više instance, samo on zna kako. Tako je mitropolija izvan zakona, izvan razuma, bezgrešna naslednica božanskog otkrovenja, mada naveliko umešana u svetovnu jagmu za moć i posede. Crkvu nikada ne pitajte za poreklo imovine. “U crkve želudac je dobar/i zemlje čitave pozoba/i uvek joj i dalje prija./Jedino crkva može deco draga/da svari nepravična blaga.” govorio je Gete. Mitropolit je taj koji proklinje, on je taj koji ima moć da određenim ljudskim bićima objasni da je dobro i poželjno ubijati ista takva ljudska bića, a ne osećati se zlikovcem, jer se time postaje ličnost iz epske poezije, pa tako jedan Radovan Karadžić postaje Boško Jugović. To je čovek koji je vratio u život političko pravoslavlje u svom najreakcionarnijom obliku: litije, kletve, ideal zatvorenog društva,
mizoginiju, strah od moderne i političku kulturu u kojoj je nasilje sveto. I najzad to je čovek pri kraju svog životnog puta, koji svoja manihejska shvatanja pokušava nametnuti kompleksnom društvu koje se prostire ispred njega, društvu koga veoma malo razume. Poznati predratni i međuratni jugoslovenski političar Svetozar Pribićević je pisao 1933. ”Za sve vreme od 1918. do naših dana, iz usta patrijarhovih nikada se nije čula propoved po pitanjima vere i crkve, o odnosima čoveka prema bogu, o ljubavi prema bližnjima, o potrebama ljudske duše, o duhovnim potrebama i ciljevima života, već uvek o pitanjima nacionalnog i političkog obeležja, u smislu imperijalizma i bolesnog verovanja u sposobnosti.” Mitropolit Amfilohije je direktni nastavljač ovog klerikalno-političkog kursa iz najmračnijeg perioda 20. veka.

Međutim, ja ne bih da završim u ovom mračnom tonu, ja želim da verujem kako reče Martin Luter King, da je “luk moralnog univerzuma dugačak, ali se na kraju savija ka pravdi.” Ono što daje razloga za umereni optimizam je to da je i pored plimskog talasa ruskog uticaja, klerikalne pobune, propagande i novca koji su se slili iz Srbije, i pandemije koja je potopila krhku ekonomiju jedne države koja gro svojih prihoda ostvaruje od turizma, crnogorsko sekularno, građansko, multietničko društvo dalo ozbiljan otpor, i pokazalo veoma žilavu svest o sopstvenoj samosvojnosti. Inače crnogorska opozicija ne bi zavisilia od samo jednog poslanika.