Čitamo stare novine: Intervju Senada Pećanina sa Miljenkom Jergovićem, vođen u Zagrebu 1995. godine: Znam biti sitna duša

Izdvajamo

• Ja­ko je te­ško i za­pra­vo ne­pris­toj­no o to­me pri­ča­ti. Ali, vrlo je­dnos­ta­vno re­če­no – ako mi to vi­še iko mo­že po­vje­ro­va­ti – ja sam zbi­lja iz Sa­ra­je­va oti­šao s na­ka­nom da se ubrzo vra­tim. I on­da sam se na­kon de­set da­na bo­rav­ka u “op­ko­lje­nom svi­je­tu” – usro ko grli­ca. To je su­šti­na stva­ri. Usro sam se iz je­dnos­ta­vnog ra­zlo­ga što sam vrlo ego­is­ti­čno prvi put po­mi­slio da bi me­ne ta­mo ne­ka gra­na­ta mo­gla ubi­ti. To mo­že ne­ko­me dje­lo­va­ti ku­ka­vi­čki, ova­ko ili ona­ko, ali je ta­ko.

Povezani članci

• Esad Bajtal: Ovo se domovinom samo zove
• Doručak za prave patriote: Bošnjački sendvič sa malo više milerama
• Etika haubice
• Zloglasni upravnik logora “Gabela” Boško Previšić – Boko napokon iza rešetaka!
• Sveti zločinac Dario Kordić na ginekologiji
• Srđan Šušnica: Ovdje, sada, u Bosni

Go­vo­rio si da je te­bi mjes­to u Sa­ra­je­vu, da ni­kad ne­ćeš oti­ći iz gra­da, da si He­mingway po­tre­ban ovom ra­tu. Sje­ćam se da me je dva-tri mje­se­ca na­kon tvog odlas­ka, za­us­ta­vio sao­bra­ća­jac; ja va­dim do­ku­men­ta a on ih ne­će, ne­go me pi­ta: “Je li mo­gu­će da je i Mi­ljen­ko Jer­go­vić zdu­šio?” A on­da šok: Mi­ljen­ko Jer­go­vić gost Smi­ljka Ša­go­lja na tri­bi­ni u Gru­da­ma!

– Ni­je is­ti­na da sam bio gost Smi­ljka Ša­go­lja na tri­bi­ni u Gru­da­ma, ne­go je is­ti­na da sam bio na tri­bi­ni ko­ju je or­ga­ni­zi­rao Ivi­ca Pan­džić, a na­ža­lost, vo­dio Smi­ljko Ša­golj. Da­kle, bio sam gost za­je­dno sa go­spo­di­nom Sla­ve­nom Le­ti­com i na toj trbi­ni, bez ob­zi­ra na sve gla­si­ne ko­je su se po­tom po­če­le ši­ri­ti, ni­sam re­kao ni­je­dnu ne­ga­ti­vnu ri­ječ o bo­san­sko­her­ce­go­va­čkoj vla­di, a po­go­to­vo ne o boš­nja­čkom na­ro­du. Ni­sam re­kao ni­šta što pret­ho­dno već ni­sam re­kao u Sa­ra­je­vu ili Za­gre­bu. To je, da­kle, ta is­ti­na ko­ju ja imam, sre­ćom, do­ku­men­ti­ra­nu na vi­deo­vrpci. Jer, na­kon svih pri­ča ko­je su se ka­sni­je po­če­le ši­ri­ti, vje­ro­ja­tno ni sam vi­še ne bih znao šta sam go­vo­rio, a šta ni­sam go­vo­rio. Is­ti­na, ne za­mje­ram ni­kom zbog ši­re­nja tih gla­si­na, jer sam i sam vrlo čes­to u Sa­ra­je­vu na­sje­dao na gla­si­ne ko­je su se ši­ri­le o ne­kim dru­gim lju­di­ma i ko­je sam bez pro­vje­ra­va­nja da­lje i sam ši­rio. Ina­če, iz ne­ke ka­sni­je per­spe­kti­ve, na­ra­vno da je ta tri­bi­na ispa­la po­tpu­no be­smi­sle­na, jer se na­kon nje ni­je do­go­di­lo ni­šta do­bro ni po BiH, ni po Boš­nja­ke ni po Hrva­te, a ni po me­ne oso­bno. Re­ci­mo da je to bi­la je­dna stvar ko­ja je po me­ne ispa­la ja­ko po­gre­šna i ja­ko nai­vna, prem­da sam sve što sam re­kao ta­mo go­vo­rio i na dru­gim mjes­ti­ma. 

DANI: Mi­ljen­ko, šta ti, za­pra­vo, ra­diš ovdje u Za­gre­bu?

JERGOVIĆ: Pi­šem.

DANI: Šta pi­šeš?

JERGOVIĆ: Pri­če, no­vin­ske tek­sto­ve, knji­ge i ni­šta dru­go.

DANI: Ovaj in­ter­vju je tvo­je prvo po­ja­vlji­va­nje u Sa­ra­je­vu na­kon odlas­ka?

JERGOVIĆ: S je­dne stra­ne jes­te, a s dru­ge i ni­je. Bi­lo je ne­kih tek­sto­va ko­ji su pre­no­še­ni u dru­gim no­vi­na­ma. Po­ja­vio sam se na je­dan sta­no­vit na­čin sa hrvat­skim bro­jem Zi­dnih no­vi­na, ali u ovom smi­slu, ovo jes­te prvi put.

DANI: Ti si bio u Sa­ra­je­vu prvih 14 mje­se­ci ra­ta. Ka­ko ti iz ove per­spe­kti­ve iz­gle­da taj pe­ri­od?

JERGOVIĆ: Na to pi­ta­nje je su­ma­nu­to te­ško od­go­va­ra­ti. Jer, iz per­spe­kti­ve sje­ća­nja, iz per­spe­kti­ve či­nje­ni­ce da mi ne fa­li dla­ka sa gla­ve i da mi se ni­šta stra­šno ni­je do­go­di­lo sa zdra­vljem i sa ek­stre­mi­te­ti­ma, taj pe­ri­od dje­lu­je kao sja­jan i ja­ko li­jep. Na­ime, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu gra­na­ta, či­nje­ni­cu ra­ta i če­tni­ka, moj ži­vot u kru­gu mo­jih lju­di je bio bla­že­no li­jep.

“Sa­ra­jev­ski duh”

DANI: Sa­ra­je­vo je va­ma ko­ji ste zdu­ši­li vje­ro­va­tno je­dna ne­is­crpna te­ma. Ve­za­no za “sa­ra­jev­ski duh”, vje­ru­ješ li i ti da se Sa­ra­je­vu mo­ra­lo do­go­di­ti ono što se do­go­di­lo?

JERGOVIĆ: Naj­pri­je, mi­slim da ni­je bi­lo pro­ble­ma sa “sa­ra­jev­skim du­hom” i sa sa­drži­nom Sa­ra­je­va. Pos­to­jao je, even­tu­al­no, pro­blem sa lju­di­ma ko­ji su po­ku­ša­li tu sa­drži­nu de­fi­ni­ra­ti, a ona­ko ka­ko su je oni de­fi­ni­ra­li bio je čist pro­ma­šaj. Sa­ra­je­vo ni­ka­da ni­je bi­lo Ju­go­sla­vi­ja u ma­lom, ni­ti je Sa­ra­je­vo ika­da bi­lo “Bi­je­lo du­gme”, ni­ti je u Sa­ra­je­vu ika­da bi­la ta flos­ku­la srda­čnog za­je­dniš­tva. Sa­ra­je­vo je bio je­dan nor­ma­lan, pa­me­tan i fun­kci­ona­lan grad. Ta­ko je fun­kci­oni­ra­lo do tre­nut­ka ra­ta. Dru­ga stvar: mi­slim da je ka­tas­tro­fal­na gre­ška, ne­ka vrsta sa­mo­po­ni­že­nja, ka­da se u sa­mom sa­drža­ju gra­da Sa­ra­je­va po­ku­ša­va­ju na­ći ra­zlo­zi za ovo što se Sa­ra­je­vu za tri krva­ve ra­tne go­di­ne op­sa­de do­go­di­lo. To što se Sa­ra­je­vu do­go­di­lo, sa Sa­ra­je­vom zbi­lja ne­ma ni­ka­kve ve­ze. Na taj na­čin je mo­gla bi­ti spro­ve­de­na op­sa­da i nad bi­lo ko­jim dru­gim gra­dom, ta­ko da je ne­bi­tan i taj po­da­tak da su se mno­gi ispe­li iz gra­da i ra­spa­li­li po nje­mu. I sva­kom dru­gom gra­du na svi­je­tu bi se is­ta stvar do­go­di­la.

DANI: Me­ni se či­ni da ne bi. Mi­slim da bi, re­ci­mo, Za­gre­pča­ni pro­zre­li ono što ra­di dio nji­ho­vih su­gra­đa­na.

JERGOVIĆ: To je po­tpu­ni pro­ma­šaj. Na­ra­vno da ne bi pro­zre­li. Osim to­ga, mo­žeš uze­ti pri­mjer Za­gre­pča­na ko­ji su za­vrši­li u SAO Kra­ji­ni i ta­mo vrši­li is­ta­knu­te “fun­kci­je”. Na kra­ju, i Jo­van Ra­ško­vić je naj­zna­čaj­ni­ji pe­ri­od svog ži­vo­ta bio Za­gre­pča­nin. Te stva­ri se ne pro­zi­ru. Ali, sva­ki grad fun­kci­oni­ra po prin­ci­pu to­le­ran­ci­je. To­le­ran­ci­ja je u Sa­ra­je­vu bi­la izra­že­na i zbog to­ga je Sa­ra­je­vo us­pje­lo pre­ži­vje­ti ovaj rat.

DANI: Ka­žeš da je to­le­ran­ci­ja bi­la na­gla­še­na, a Ne­le Ka­raj­lić tvrdi da je to bi­la sa­mo ka­mu­fla­ža.

JERGOVIĆ: Naj­pri­je, ne znam zbog če­ga on ta­ko go­vo­ri. Mi­slim da vje­ro­ja­tno ima svo­je unu­traš­nje ra­zlo­ge da ta­ko go­vo­ri. Ja pre­tpos­ta­vljam da on ima ne­ke svo­je, unu­traš­nje ra­zlo­ge da ta­ko go­vo­ri. Mo­žda se že­li na sve na­či­ne li­ši­ti pro­šlos­ti i na­pra­vi­ti zid pre­ma njoj. Ali, to je po­tpu­no po­gre­šna pre­do­džba. To je je­dna se­lja­čka pre­do­džba, odno­sno pre­do­džba je­dnog se­lja­čkog ži­vo­ta u ko­jem se ko­mši­je poz­dra­vlja­ju dok je­dan dru­gom ne po­mje­ri me­đu, da bi se na­kon to­ga po­bi­li i po­kla­li. Sa­ra­je­vo je fun­kci­oni­ra­lo kao grad ko­ji je za­sno­van na to­le­ran­ci­ji. Za pri­je­tvor­nost ap­so­lu­tno ni­ka­kvog ra­zlo­ga ni­je bi­lo, jer se u grad­skom ži­vo­tu pri­je­tvor­noš­ću ni­je ni­šta do­bi­ja­lo, ni­ti se njo­me išta gu­bi­lo. Pri­je­tvor­nost je ne­či­ja pri­va­tna oso­bi­na u gra­do­vi­ma u ko­ji­ma se ona ma­ni­fes­ti­ra ili ne.

DANI: Ali, zar se ne sje­ćaš ko­li­ko su “re­for­mis­ti” u gra­du po­ku­pi­li gla­so­va i da je na izbo­ri­ma za čla­na Pred­sje­dniš­tva SFRJ Dra­gan Ka­li­nić po­bi­je­dio Bo­gi­ća Bo­gi­će­vi­ća u Sa­ra­je­vu?

JERGOVIĆ: Čak mi se i to či­ni vrlo ra­ci­onal­nim. I vrlo grad­skim. Na­ime, či­nje­ni­ca da su Sa­raj­li­je, na­ža­lost, ve­ći­nom gla­sa­le za svog din–du­šma­ni­na Dra­ga­na Ka­li­ni­ća za­pra­vo se ti­če one vrste la­go­dnos­ti i opu­šte­nos­ti ko­ja pos­to­ji u gra­do­vi­ma. Na­ime, gra­do­vi ni­su mjes­ta stra­ha. Za Bo­gi­ća Bo­gi­će­vi­ća su gla­sa­li lju­di ko­ji su ima­li pu­no ja­sni­ji i de­fi­ni­ra­ni­ji osje­ćaj stra­ha ne­go što ga ima pro­sje­čan gra­đa­nin. Ja sam oso­bno gla­sao za Bo­gi­ća Bo­gi­će­vi­ća, ali u prin­ci­pu ne za­mje­ram oni­ma ko­ji ni­su gla­sa­li za nje­ga.

DANI: Da­kle, de­fi­ni­ti­vno ne mi­sliš da je Sa­ra­je­vo zbog svog du­ha pla­ti­lo da­nak?

JERGOVIĆ: Da, ja tvrdim da ono zbog svog du­ha i svo­je to­le­ran­ci­je ni­je pla­ti­lo tu ci­je­nu i ni­je mu se iz tih ra­zlo­ga to do­go­di­lo. Čak tvrdim: da Sa­ra­je­vo ni­je bi­lo grad, ono ove tri go­di­ne ne bi ni pre­ži­vje­lo! Da ni­je bi­lo grad, ono bi se pre­tvo­ri­lo u je­dnu vu­či­ju ja­zbi­nu u ko­joj bi se lju­di po­kla­li i to bi bi­la sa­mo pot­vrda ono­ga što je Ra­do­van Ka­ra­džić na­mje­ra­vao, a što je me­đu­na­ro­dna za­je­dni­ca u je­dnom du­žem pe­ri­odu to­le­ri­ra­la. Na­ime, smi­sao op­sa­de, smi­sao gra­na­ti­ra­nja, bio je u to­me da se Sa­ra­je­vo po­čne po­na­ša­ti kao se­lo, da se lju­di po­ko­lju i da se ka­že da je­dan ta­kav grad uo­pće ni­je mo­gao ni pos­to­ja­ti.

DANI: Haj­de, re­ci po­šte­no: je­si li znao, ili ka­da si shva­tio da bi se Sa­ra­je­vu mo­gla do­go­di­ti tra­ge­di­ja?

JERGOVIĆ: Ja mi­slim da je sva­ki pa­me­tan čo­vjek u se­bi raz­dva­jao dvi­je ra­zi­ne sa­mog se­be u pro­cje­nji­va­nju tih stva­ri. Je­dna je ra­zi­na ra­ci­onal­na, a dru­ga je emo­ti­vna. Na ra­ci­onal­noj ra­zi­ni, na­kon ra­za­ra­nja Vu­ko­va­ra, zbi­lja se mo­glo ap­so­lu­tno sve oče­ki­va­ti. Me­đu­tim, na emo­ti­vnoj ra­zi­ni to se ni­je mo­glo pre­dvi­dje­ti – zbog to­ga što bi ta­ko ne­što na emo­ti­vnoj ra­zi­ni mo­gao pre­dvi­dje­ti sa­mo ne­ko ko je zvi­jer dos­toj­na Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Ja sam ra­ci­onal­no znao da će se to do­go­di­ti, me­đu­tim emo­ti­vna stra­na je bi­la uvi­jek ja­ča za­to što ap­so­lu­tno ni­sam mo­gao za­mi­sli­ti ta­kvu stvar.

DANI: Go­vo­riš o emo­ci­ja­ma ve­za­nim za Sa­ra­je­vo. Ko­ja je prva ka­da po­mi­sliš na grad?

JERGOVIĆ: Je­dnos­ta­vno, Sa­ra­je­vo me aso­ci­ra na dra­go mjes­to.

DANI: Če­ga se prvo sje­tiš u tom dra­gom mjes­tu?

JERGOVIĆ: Na­ro­dne ban­ke i nje­zi­nog pro­če­lja bla­go izre­še­ta­nog ge­le­ri­ma. To mi je sa­da prvo pa­lo na pa­met. Me­đu­tim, čo­vjek se mo­že sje­ti­ti ti­su­ću dru­gih stva­ri ko­je mi sa­da, na­ra­vno, ne mo­gu pas­ti na um. Prem­da sam ja ap­so­lu­tno aler­gi­čan na sve one lju­de ko­ji tvrde ka­ko sta­rog Sa­ra­je­va vi­še ne­ma jer su oni iz nje­ga oti­šli… I ka­ko se ci­je­lo Sa­ra­je­vo ne­gdje ra­zmi­li­lo po svi­je­tu, a u Sa­ra­je­vu ži­ve ne­ki lju­di ko­ji za­pra­vo i ni­su Sa­raj­li­je. Na­ime, taj stav ide pro­tiv pri­ro­de sa­mog gra­da. Jer, pre­tpos­ta­vi­mo da dvi­je tre­ći­ne lju­di ko­ji da­nas ži­ve u Sa­ra­je­vu za­pra­vo ni­su Sa­raj­li­je. Me­đu­tim, je­dna­ko kao što su u sva­kom dru­gom po­vi­je­snom pe­ri­odu do­šli ne­ki lju­di ko­ji su na­kon de­set, dva­de­set go­di­na, u dru­goj ge­ne­ra­ci­ji, pos­ta­li gra­đa­ni tog gra­da, ta­ko su i ti lju­di ko­ji su do­šli u Sa­ra­je­vo sva­kim da­nom sve vi­še Sa­raj­li­je. Grad sa nji­ma ne­će bi­ti kao što je bio pri­je, ali ta či­nje­ni­ca čak i ne­ma ve­ze sa sa­mim ra­tom. Sa­ra­je­vo ne bi bi­lo kao pri­je da ra­ta i ni­je bi­lo. Gra­do­vi se mi­je­nja­ju. Ho­ću re­ći da ja du­bo­ko vje­ru­jem da će svi ti lju­di ko­ji su do­šli u Sa­ra­je­vo u je­dnom odre­đe­nom tre­nut­ku pos­ta­ti gra­đa­ni is­tog re­da, ka­kvim su bi­li i ne­ke sta­re Sa­raj­li­je pri­je ne znam ko­li­ko go­di­na.

DANI: E, do­šli smo i do tvog odlas­ka. Je­dnom je Ham­za Ba­kšić zgo­dno re­kao da ne­ki lju­di je­dnos­ta­vno ne­ma­ju pra­vo da odu iz gra­da, jer se nji­ho­ve bio­gra­fi­je sto­pe sa is­to­ri­jom gra­da u ko­jem ži­ve. Ja mi­slim da si ti bio je­dan od lju­di za ko­je ovo va­ži. Za­što ti ode?

JERGOVIĆ: Ja­ko je te­ško i za­pra­vo ne­pris­toj­no o to­me pri­ča­ti. Ali, vrlo je­dnos­ta­vno re­če­no – ako mi to vi­še iko mo­že po­vje­ro­va­ti – ja sam zbi­lja iz Sa­ra­je­va oti­šao s na­ka­nom da se ubrzo vra­tim. I on­da sam se na­kon de­set da­na bo­rav­ka u “op­ko­lje­nom svi­je­tu” – usro ko grli­ca. To je su­šti­na stva­ri. Usro sam se iz je­dnos­ta­vnog ra­zlo­ga što sam vrlo ego­is­ti­čno prvi put po­mi­slio da bi me­ne ta­mo ne­ka gra­na­ta mo­gla ubi­ti. To mo­že ne­ko­me dje­lo­va­ti ku­ka­vi­čki, ova­ko ili ona­ko, ali je ta­ko.

DANI: Ja sam iz­gu­bio op­kla­du sa Mar­kom Ve­šo­vi­ćem, ko­ji je odmah tvrdio da se ti ne­ćeš vra­ti­ti. Ra­ja to ni­je mo­gla vje­ro­va­ti, jer si upra­vo ti bio je­dan od onih ko­ji je ši­rio atmo­sfe­ru po­gro­ma pre­ma oni­ma ko­ji su iza­šli iz gra­da. Sje­ćaš li se to­ga?

JERGOVIĆ: Na­ra­vno da se sje­ćam. To je je­dna od stva­ri ko­je se me­ni ra­ni­je u ži­vo­tu ni­su do­ga­đa­le, a tru­dim se da mi se vi­še i ne do­go­de. Ra­di se o po­gre­šnoj pro­cje­ni vlas­ti­te oso­be i gra­ni­ca vlas­ti­te hra­bros­ti i vlas­ti­te mo­gu­ćnos­ti da se ne­ki strah iz­drža­va. Ja to pri­zna­jem i znam da je to bi­la gre­ška. Iz sa­ra­jev­ske per­spe­kti­ve či­ni­lo mi se stra­šnim to što su oni oti­šli, a ni­sam imao per­spe­kti­vu po­tpu­nog, te­me­lji­tog stra­ha.

DANI: Go­vo­rio si da je te­bi mjes­to u Sa­ra­je­vu, da ni­kad ne­ćeš oti­ći iz gra­da, da si He­mingway po­tre­ban ovom ra­tu. Sje­ćam se da me je dva–tri mje­se­ca na­kon tvog odlas­ka, za­us­ta­vio sao­bra­ća­jac; ja va­dim do­ku­men­ta a on ih ne­će, ne­go me pi­ta: “Je li mo­gu­će da je i Mi­ljen­ko Jer­go­vić zdu­šio?” A on­da šok: Mi­ljen­ko Jer­go­vić gost Smi­ljka Ša­go­lja na tri­bi­ni u Gru­da­ma!

JERGOVIĆ: Ni­je is­ti­na da sam bio gost Smi­ljka Ša­go­lja na tri­bi­ni u Gru­da­ma, ne­go je is­ti­na da sam bio na tri­bi­ni ko­ju je or­ga­ni­zi­rao Ivi­ca Pan­džić, a na­ža­lost, vo­dio Smi­ljko Ša­golj. Da­kle, bio sam gost za­je­dno sa go­spo­di­nom Sla­ve­nom Le­ti­com i na toj trbi­ni, bez ob­zi­ra na sve gla­si­ne ko­je su se po­tom po­če­le ši­ri­ti, ni­sam re­kao ni­je­dnu ne­ga­ti­vnu ri­ječ o bo­san­sko­her­ce­go­va­čkoj vla­di, a po­go­to­vo ne o boš­nja­čkom na­ro­du. Ni­sam re­kao ni­šta što pret­ho­dno već ni­sam re­kao u Sa­ra­je­vu ili Za­gre­bu. To je, da­kle, ta is­ti­na ko­ju ja imam, sre­ćom, do­ku­men­ti­ra­nu na vi­deo­vrpci. Jer, na­kon svih pri­ča ko­je su se ka­sni­je po­če­le ši­ri­ti, vje­ro­ja­tno ni sam vi­še ne bih znao šta sam go­vo­rio, a šta ni­sam go­vo­rio. Is­ti­na, ne za­mje­ram ni­kom zbog ši­re­nja tih gla­si­na, jer sam i sam vrlo čes­to u Sa­ra­je­vu na­sje­dao na gla­si­ne ko­je su se ši­ri­le o ne­kim dru­gim lju­di­ma i ko­je sam bez pro­vje­ra­va­nja da­lje i sam ši­rio. Ina­če, iz ne­ke ka­sni­je per­spe­kti­ve, na­ra­vno da je ta tri­bi­na ispa­la po­tpu­no be­smi­sle­na, jer se na­kon nje ni­je do­go­di­lo ni­šta do­bro ni po BiH, ni po Boš­nja­ke ni po Hrva­te, a ni po me­ne oso­bno. Re­ci­mo da je to bi­la je­dna stvar ko­ja je po me­ne ispa­la ja­ko po­gre­šna i ja­ko nai­vna, prem­da sam sve što sam re­kao ta­mo go­vo­rio i na dru­gim mjes­ti­ma.

DANI: Ra­diš u Ne­dje­ljnoj Dal­ma­ci­ji kao za­mje­nik gla­vnog i od­go­vor­nog ure­dni­ka. Šta mi­sliš o no­vi­ni u ko­joj ra­diš?

JERGOVIĆ: To je je­dno pri­li­čno ne­su­vi­slo pi­ta­nje. Na­ime, o ve­ći­ni no­vi­na ko­je izla­ze u Hrvat­skoj ne mi­slim ni­šta pre­tje­ra­no do­bro, kao što ne mi­slim ni­šta pre­tje­ra­no do­bro o ve­ći­ni no­vi­na ko­je izla­ze u Sa­ra­je­vu. Ja je­dnos­ta­vno ra­dim u no­vi­na­ma u ko­ji­ma do­bi­jam pla­ću na osno­vu ko­je mo­gu ži­vje­ti ili pre­ži­vlja­va­ti. Mi­slim da je to je­di­ni kri­te­rij stva­ri. Je­dna­ko ta­ko, onaj tko či­ta te no­vi­ne mo­že se ja­ko do­bro uvje­ri­ti u to što ja i o če­mu pi­šem u tim no­vi­na­ma, ko­ji su mo­ji sta­vo­vi i sta­vo­vi uo­pće, uz po­vre­me­ne in­ci­den­te ko­je ja, na­ža­lost, ne mo­gu ima­ti pod kon­tro­lom.

DANI: Pi­ta­nje ni­je ne­su­vi­slo, a mo­gao si oti­ći i u “Ca­ri­tas”. Vi­diš, ja mi­slim da su tvo­je no­vi­ne jef­ti­no sme­će i da su u po­tpu­nos­ti u slu­žbi os­tva­ri­va­nja hrvat­ske ve­li­ko­drža­vne po­li­ti­ke ko­ja je znaš već šta na­pra­vi­la u Bo­sni. Eto, ti si za­mje­nik gla­vnog i od­go­vor­nog ure­dni­ka, a vaš ko­men­ta­tor za BiH pos­ta­je Smi­ljko Ša­golj. Stvar­no te ne ra­zu­mi­jem, ka­ko mo­žeš…

JERGOVIĆ: Što je, na­ra­vno, je­dna vrlo zgo­dna laž. Na­ime, Smi­ljko Ša­golj je u tim no­vi­na­ma obja­vio dva tek­sta. Tre­ći tek­st ni­je obja­vio i pri­li­čno sam si­gu­ran da ga ne­će ni obja­vi­ti. A, ako ga obja­vi, to će ima­ti kon­se­kven­ce po moj sta­tus u tim no­vi­na­ma. Dru­ga stvar, vrlo se ola­ko pro­cje­nju­je šta su “ve­li­ko­hrvat­ske” no­vi­ne. Me­đu­tim, u tim no­vi­na­ma u za­dnjih po­la go­di­ne ili go­di­nu da­na ni­je obja­vlje­na ni­ti je­dna je­di­na ri­ječ ko­ja bi u pi­ta­nje do­vo­di­la Fe­de­ra­ci­ju BiH, a sa­mim tim i Re­pu­bli­ku BiH.

DANI: Ali, u pro­šlom ili pret­pro­šlom bro­ju Ne­dje­ljne Dal­ma­ci­je Ar­mi­ju BiH na­zi­va­te “Ali­ji­nom voj­skom”. I to je va­ša uobi­ča­je­na ter­mi­no­lo­gi­ja.

JERGOVIĆ: Ni­sam si­gu­ran da sam to vi­dio i da je to obja­vlje­no baš u Ne­dje­ljnoj Dal­ma­ci­ji.

DANI: Jes­te. Ja sam si­gu­ran da je obja­vlje­no.

JERGOVIĆ: Vi­diš, ni­sam si­gu­ran da je stvar baš na taj na­čin for­mu­li­ra­na i da bar pret­ho­dno Ar­mi­ja BiH ni­je ta­ko na­zva­na.

DANI: Ne, čak je to i u opre­mi tek­sta.

JERGOVIĆ: Mo­žda se to po­ja­vi­lo u opre­mi tek­sta, me­đu­tim u tek­stu mo­ra sta­ja­ti “Ar­mi­ja”.

DANI: Ni­je sta­ja­lo, ali ne­ma ve­ze. Ti si sim­pa­ti­je či­ta­la­ca ste­kao “be­spo­šte­dnom kri­ti­kom sve­ga pos­to­je­ćeg” dok si bio u Sa­ra­je­vu. Me­đu­tim, tvo­ja oš­tri­ca je u po­tpu­nos­ti otu­pi­la tvo­jim pre­las­kom u Hrvat­sku. Sla­žeš li se sa tim utis­kom?

JERGOVIĆ: Na­ra­vno da se ne sla­žem, ne­go se sa­mo per­spe­kti­va pro­mi­je­ni­la. Na­ime, sa­da ne pi­šem o stva­ri­ma ko­je se de­ša­va­ju u ne­po­sre­dnoj bli­zi­ni.

DANI: Ne pi­šeš?

JERGOVIĆ: Ne pi­šem.

DANI: Za­što?

JERGOVIĆ: Ne pi­šem za­to što mi­slim da ima onih ko­ji su či­nje­ni­com mjes­ta du­go­go­diš­njeg sta­no­va­nja upu­će­ni­ji od me­ne da to ra­de.

DANI: Ka­ko bi on­da mo­gao bi­ti do­pi­snik iz inos­tran­stva? Ša­lu na stra­nu, ta is­pri­ka mi ne li­či na te­be.

JERGOVIĆ: To ni­je is­pri­ka, to je objaš­nje­nje. Na­ime, ja ni­sam struč­njak za za­gre­ba­čku in­fras­tru­ktu­ru, za ono što se do­ga­đa u hrvat­skom Sa­bo­ru. Prem­da, ka­da se ne­što ta­mo do­go­di, pri­mje­ri­ce – vri­je­đa­nje Ti­na Uje­vi­ća od stra­ne za­mje­ni­ka mi­nis­tra u Vla­di Re­pu­bli­ke Hrvat­ske – ja to na­pi­šem.

DANI: To je fi­no, ali ja mi­slim da se do­ga­đa­ju pu­no kru­pni­je, ma­gis­tral­ni­je stva­ri o ko­ji­ma ti ću­tiš. Ja kon­kre­tno mi­slim na hrvat­sku drža­vnu po­li­ti­ku pre­ma Bo­sni. Čes­to sam ra­zmiš­ljao s ko­jom bi ti straš­ću, na­ra­vno i s pu­nim pra­vom, se­ci­rao bo­san­sku po­li­ti­ku da si u Sa­ra­je­vu, a o hrvat­skoj po­li­ti­ci ovdje ću­tiš. Evo…

JERGOVIĆ: A šta mi­sliš, za­što ja ne se­ci­ram bo­san­sku po­li­ti­ku dok sam u Za­gre­bu?

DANI: Mi­slim da bi to bi­lo ne­mo­ral­no.

JERGOVIĆ: I ja is­to mi­slim da bi to bi­lo ne­mo­ral­no. Ali, is­to ta­ko je ne­mo­ral­no da ja pos­ta­nem no­vo­pe­če­ni struč­njak za hrvat­sku drža­vnu po­li­ti­ku. To ni­sam bio…

DANI: Na­ža­lost, ne tre­ba bi­ti ni­ka­kav struč­njak da bi se se­ci­ra­la ova­kva hrvat­ska po­li­ti­ka.

JERGOVIĆ: Ja mi­slim da bi se čo­vjek ti­me tre­bao ba­vi­ti kao pre­dme­tom svog za­ni­ma­nja.

DANI: Ja znam da si ti ja­ko do­bro upu­ćen.

JERGOVIĆ: Za me­ne je to pre­dmet za­ni­ma­nja dok se ti­če Bo­sne. Ja se ne sje­ćam da je hrvat­ska drža­vna po­li­ti­ka ne­što u odno­su na BiH uči­ni­la a da je ja ni­sam pro­ko­men­ti­rao. To­ga se ne sje­ćam i ti oči­to ne­re­do­vno či­taš te no­vi­ne.

DANI: Či­tam. Či­tam do­vo­ljno da mi je sve ja­sno.

JERGOVIĆ: Ne či­taš čak ni do­vo­ljno.

DANI: Mno­gi na­ši či­ta­oci ne zna­ju da si po­vo­dom ru­še­nja Sta­rog mos­ta re­ago­vao ona­ko ka­ko se od te­be i oče­ki­va­lo. Znam da su te ovdje ne­ki i na­pa­da­li i vo­lio bih da to ma­lo po­ja­sniš.

JERGOVIĆ: Ne znam… Ovaj… Ja sam po svo­joj pri­ro­di kon­for­mis­ta i vrlo čes­to opor­tu­nis­ta, ali ka­da se do­go­di ne­što po­put ru­še­nja Sta­rog mos­ta u Mos­ta­ru, na to se mo­ra re­agi­ra­ti, ako ni zbog če­ga dru­gog, a ono da bi uo­kvi­rio taj tek­st i po­ka­zi­vao ga unu­ci­ma za 50 go­di­na. Na­ime, ja sam na­pi­sao tek­st. Taj tek­st je bio obja­vljen i na­kon to­ga su mi ne­ki lju­di po­če­li ra­zma­hi­va­ti “ma­lim prstom hrvat­skog voj­ni­ka ko­ji je spa­šen ru­še­njem Sta­rog mos­ta u Mos­ta­ru”. Na to se je­dnos­tvno ne­ma što re­ći, osim onog pi­ta­nja Emi­ra Ba­li­ća ko­ji je u in­ter­vjuu “Glo­bu­su” sa Že­ljkom Mal­na­rom pi­tao da li bi se zbog tog ma­log prsta ru­ši­la i za­gre­ba­čka ka­te­dra­la. Kon­kre­tno, je­dan zna­me­ni­ti za­gre­ba­čki re­ži­ser mi je ta­da…

DANI: Re­ci ime.

JERGOVIĆ: Re­ći ću ka­sni­je. On mi je ta­da u li­ce “od­bru­sio” ka­ko se ja slu­žim ne­do­pus­ti­vim me­to­da­ma i ka­ko sam ja u Vje­sni­ko­voj an­ke­ti 1993. go­di­ne, na pi­ta­nje ko­ji je naj­ve­ći kul­tur­ni do­ga­đaj pro­te­kle go­di­ne re­kao da ne znam ko­ji je naj­ve­ći kul­tur­ni, ali znam da je naj­ve­ći ne­kul­tur­ni, uklju­ču­ju­ći i pret­ho­dne go­di­ne, ru­še­nje Sta­rog mos­ta. On me je na­pao i to me­ni ne bi bi­lo ni­šta stra­šno da dvi­je i pol go­di­ne ka­sni­je ni­sam gle­dao na te­le­vi­zi­ji re­por­ta­žu sa je­dnog sa­ra­jev­skog fil­mskog fes­ti­va­la na ko­jem je bio pri­su­tan taj re­ži­ser, na ko­jem je bio pri­ka­zan nje­gov film. I gle­dao sam ka­dar nje­go­vog du­gog kla­nja­nja pu­bli­ci na­kon fre­ne­ti­čnog pljes­ka. Taj re­ži­ser se zo­ve Zrin­ko Ogres­ta, prem­da je u nje­go­voj pri­či ime ma­nje va­žno. Ra­di se o je­dnoj tip­skoj vrsti re­agi­ra­nja, o je­dnoj odre­đe­noj vrsti lju­di ko­ji ži­ve od da­nas do su­tra, po za­da­tim ša­blo­ni­ma. To je, na­ža­lost, na­ša kon­stan­ta.

DANI: Do­vo­ljno si du­go ovdje da bi mo­gao po­vu­ći pa­ra­le­le izme­đu Sa­ra­je­va i Za­gre­ba.

JERGOVIĆ: Pa­ra­le­le izme­đu Sa­ra­je­va i Za­gre­ba mo­gu­će je po­vu­ći, jer su i je­dan i dru­gi auten­ti­čni gra­do­vi ko­ji fun­kci­oni­ra­ju po us­ta­lje­nim grad­skim prin­ci­pi­ma ko­ji pos­to­je i u New Yor­ku i u Sa­ra­je­vu i u bi­lo ko­jem dru­gom gra­du na svi­je­tu. Ra­zli­ke izme­đu njih su ugla­vnom na ra­zi­ni men­ta­li­te­ta. Ovdje je svi­jet ti­ši, mir­ni­ji, dis­ci­pli­ni­ra­ni­ji. Ono što me je pri­ja­tno izne­na­di­lo je to da Za­gre­pča­ni ni­su hla­dni ka­kve su bi­le na­še pre­dra­su­de o nji­ma. Is­to ta­ko da ne re­agi­ra­ju na pro­pa­gan­du me­di­ja ka­ko bi se to mo­glo oče­ki­va­ti.

DANI: Ipak, tvoj i knji­že­vni i no­vi­nar­ski rad us­ko je ve­zan za Bo­snu. Po­se­bno mi se či­ni da te­bi kao izvor knji­že­vnih te­ma Bo­sna os­ta­je usud. Sla­žeš li se?

JERGOVIĆ: To bi se mo­glo re­ći, jer ja do ovog tre­nut­ka ni­sam obja­vio ni­šta što ni­je u na­ju­žoj emo­ti­vnoj ili te­mat­skoj ve­zi sa Bo­snom. Ja mi­slim da je to u kraj­njem i ra­zu­mlji­vo i mo­žda je­di­no i mo­gu­će, jer čo­vjek u ži­vo­tu ne­ma dva za­vi­ča­ja, ni­ti dva pros­to­ra ko­ja mo­že auten­ti­čno po­zna­va­ti. Ja se­bi uzi­mam za pra­vo da ka­žem da Bo­snu kao pra­vi ili ima­gi­nar­ni pros­tor auten­ti­čno po­zna­jem.

DANI: Tvo­ja na­gra­đi­va­na i po op­štoj ocje­ni iz­vrsna zbir­ka pri­ča no­si na­slov Sa­ra­jev­ski mar­lbo­ro. Bio sam ve­oma izne­na­đen ka­da sam čuo za na­slov, jer se sje­ćam da smo se u Sa­ra­je­vu za­je­dno ga­di­li nad oni­ma ko­ji su zdu­ši­li iz Sa­ra­je­va i on­da u svo­je umje­tni­čke ili dru­ge proi­zvo­de uba­ci­va­li trži­šno ku­ren­tnu atri­bu­ci­ju “sa­ra­jev­sko”. Što je te­bi to tre­ba­lo ka­da si iona­ko imao kva­li­te­tan “proi­zvod”?

JERGOVIĆ: Naj­pri­je zbog to­ga što sam u ži­vo­tu vrlo čes­to ne­do­slje­dan. Ma­da ne to­li­ko zbog to­ga, već što je to za­pra­vo bi­lo je­di­no ta­čno ime za knji­gu. Ni­je se to ime sa­ra­jev­skog mar­lbo­ra ti­ca­lo sa­ra­jev­skih zgra­da i ne znam če­ga, ne­go se baš ti­ca­lo je­dne odre­đe­ne vrste mar­lbo­ra. Me­ni je ja­ko sta­lo da vrsta mar­lbo­ra bu­de ime knji­ge. Ina­če, sam na­ziv knji­ge ni­sam dao ja, ne­go Se­mez­din Me­hme­di­no­vić. Ja sam ga pri­hva­tio, prem­da sam svjes­tan te ve­li­ke piz­da­ri­je sa tim atri­bu­tom “sa­ra­jev­ski”. A re­ci­mo i da sam bio do­vo­ljno sa­mou­vje­ren da sam vje­ro­vao da će knji­ga us­pje­ti na­dras­ti svo­ju atri­bu­ci­ju u na­slo­vu.

DANI: Da li si za­držao is­ti odnos pre­ma umje­tni­ci­ma kod ko­jih je sve sa­ra­jev­ski: sa­ra­jev­ski krug, sa­ra­jev­ski pa­kao… Me­ni se to ga­di.

JERGOVIĆ: Mi­slim da na te stva­ri tre­ba se­le­kti­vno gle­da­ti. Na­ra­vno da pos­to­je oni ko­ji či­ta­vu stvar na­pla­ća­ju i po­jef­ti­nju­ju i bi­lje­že je atri­bu­ti­ma ko­ji joj ne pri­pa­da­ju. Ali, is­to ta­ko je stvar­no bi­lo lju­di ko­ji su ne­što sa­ra­jev­sko na­pra­vi­li što zbi­lja no­si tu atri­bu­ci­ju “sa­ra­jev­sko” ili “bo­san­sko”. Re­ci­mo, Jo­sip Brod­ski je na­pra­vio sjaj­nu sa­ra­jev­sko–bo­san­sku pje­smu. I Mi­loš je na­pra­vio is­tu stvar. Bi­lo je sjaj­nih stva­ri ko­je ta­ko fun­kci­oni­ra­ju i to mo­gu ima­ti. Re­ci­mo “Bor­ghe­sia” na za­dnjoj plo­či ima je­dnu stvar ko­ja se zo­ve Se­lam Sa­ra­je­vo. Stvar je ja­ko do­bra i ja­ko ple­sna, ali i fun­kci­oni­ra baš kao se­lam Sa­ra­je­vu.

DANI: Me­ni se či­ni, a to mi pot­vrđu­ju i tvo­ji ov­daš­nji pri­ja­te­lji, da i po­red to­ga što si ovdje ja­ko po­pu­la­ran, ja­ko sla­van, a ja znam ko­li­ko to te­bi zna­či, is­to­vre­me­no si i ja­ko tu­žan. Šta mi­sliš o ovom opa­ža­nju?

JERGOVIĆ: Ne mi­slim ja da sam baš ne­što tu­žan čo­vjek, prem­da je či­nje­ni­ca da sam ja se­be pre­sa­dio sa je­dnog mjes­ta i on­da se, ko bi­va, pos­ta­vio na ne­ko dru­go… Iako bih pri­je re­kao da sam pu­no od­mje­re­ni­ji i pu­no pro­ra­ču­na­ti­ji ne­go što sam bio pri­je. Od­mje­re­ni­ji i pro­ra­ču­na­ti­ji sam iz ra­zlo­ga što vi­še ne vi­dim ra­zlo­ga za pre­ko­ra­či­va­nje vlas­ti­te sje­ne.

DANI: Pa što se on­da ne vra­tiš u Sa­ra­je­vo i što ti tre­ba za­je­ban­ci­ja sa…

JERGOVIĆ: Je li ti to me­ne zo­veš?

DANI: Pa, re­ci­mo i ta­ko.

JERGOVIĆ: Ne znam. To je pi­ta­nje, na­ra­vno, ja­ko de­li­ka­tno. To je pi­ta­nje po­ve­za­no sa ma­som dru­gih stva­ri i sa či­nje­ni­com ko­ji se ku­rac ja sad imam ta­mo vra­ćat kad ci­je­lo vri­je­me ni­sam bio ta­mo. Ni­sam bio ta­mo dok se mo­glo po­gi­nu­ti i sad bih ja tre­bao do­ći i opet ne­kom so­li­ti pa­met, je­ba­ti ma­ter i ne znam šta. To sa je­dne stra­ne ni­je ni­ti naj­ma­nje mo­ral­no, ni­ti naj­ma­nje pri­ja­tno i či­ni mi se vrlo neu­mje­snim. S tim da se ovo ne mo­že shva­ti­ti kao moj de­fi­ni­ti­vni od­go­vor. Ja bih ra­di­je vi­dio ma­su onih ko­ji ni­ka­da ni­su bi­li u Sa­ra­je­vu i ko­ji će sa­da ta­mo mo­ći do­ći i pro­da­va­ti pa­met i da je­dnos­ta­vno, na­kon to­ga, ko bi­va da se i ja ta­mo po­ja­vim. Ali, na­ra­vno, bez ika­kve na­mje­re da bu­dem pa­me­tni­ji od bi­lo ko­ga. Pos­to­ji je­dan obje­kti­vni pro­blem sa lju­di­ma ko­ji bi se kao vra­ti­li u Sa­ra­je­vo. Oni ka­žu: “Ja bih se odmah vra­tio, ali tre­ba sre­di­ti stan i pla­ću.” To je vrlo za­ni­mlji­vo gle­da­nje, a šta us­tva­ri zna­či? To ot­pri­li­ke zna­či da se odmah u star­tu tre­ba bi­ti na bo­ljem ili so­ci­jal­nom ili egzis­ten­ci­jal­nom ni­vou, ne­go su to lju­di ko­ji su os­ta­li u Sa­ra­je­vu. S je­dne stra­ne, ja te lju­de, ko­ji to tra­že, ra­zu­mi­jem, jer to nji­ma pru­ža bi­je­li svi­jet. A s dru­ge stra­ne, to je po­tpu­no su­lu­do, jer bi se on­da stvo­ri­la dva odvo­je­na slo­ja lju­di ko­ji bi ži­vje­li u Sa­ra­je­vu. Je­dni ko­ji su ta­mo pre­ži­vje­li na egzis­ten­ci­jal­nom i so­ci­jal­nom mi­ni­mu­mu, i dru­gi ko­ji bi do­šli na ma­nji stan i ma­nju pla­ću za­rad ne­kog pa­tri­ot­skog du­ga. To je za­pra­vo po­tpu­no su­lu­do.

DANI: Sa­njaš li Sa­ra­je­vo?

JERGOVIĆ: A, to je sad ona glu­pa pri­ča, ono, emi­grant i ne znam šta. Je­dan je rus­ki emi­grant re­kao za prvih pet go­di­na svog ži­vo­ta u Pa­ri­zu da je svih pet go­di­na sa­njao sno­ve ko­ji se do­ga­đa­ju u Mos­kvi. Da­kle, ni­je uo­pće mo­gao u snu za­mi­sli­ti Pa­riz, ni­ti ne­ke no­ve zgra­de. Sno­vi ko­ji se za­sni­va­ju na ov­daš­njoj stvar­nos­ti re­ali­zi­ra­ju se u Sa­ra­je­vu. Da­kle, sa­nja se Sa­ra­je­vo. Mi­slim da na to ne tre­ba gle­da­ti pa­te­ti­čno, ni­ti to pro­da­va­ti kao ne­ku emo­ci­ju. To je ne­što što se ti­če čo­vje­ko­ve psi­ho­lo­gi­je i mi­slim da je sa­svim re­gu­lar­no to što ja sa­njam Sa­ra­je­vo, i po me­ne i po Sa­ra­je­vo. Sa­ra­je­vo vje­ro­va­tno sa­nja­ju i oni što su se po­pe­li na brda, i to je ta­ko.

DANI: Šta mi­sliš o Da­ni­ma?

JERGOVIĆ: Mi­slim ono što sam mi­slio i ra­ni­je, ma­da mi se či­ni da se ne­ke stva­ri ra­si­pa­ju i osi­pa­ju. Je­dnos­ta­vno, u im­pres­su­mu se po­ja­vlju­je gro­blje ne­pos­to­je­ćih ime­na. A ina­če, Da­ni su izvan­re­dni s te stra­ne što je to od po­čet­ka ra­ta je­di­ni al­ma­nah Sa­ra­je­va i Bo­sne. Fun­kci­oni­ra­ju kao ne­ka vrsta pos­tmo­der­nog tur­bo Mu­la Mus­ta­fe Ba­šes­ki­je. Da­kle, ne­čeg ili ne­kog lje­to­pis­ca ko­ji je­dnos­ta­vno bi­lje­ži do­ga­đa­je i poj­mo­ve o tim do­ga­đa­ji­ma.

DANI: Šta mi­sliš o Fe­ra­lu?

JERGOVIĆ: Fe­ral je je­dan ja­ko ču­dan list. Mi­slim da je ve­li­ka sre­ća što u Hrvat­skoj pos­to­ji Fe­ral. Iz dva ra­zlo­ga: je­dan je u po­pla­vi du­ho­vi­tos­ti ko­ja po­vre­me­no, ne uvi­jek, zna bi­ti ur­ne­be­sno ču­de­sna, a dru­go, Fe­ral fun­kci­oni­ra kao je­dna vrsta de­mo­krat­skog ko­re­kti­va. Po­red Fe­ra­la, stvar­nost ne mo­že oti­ći je­dnim, a me­di­ji dru­gim to­kom.

DANI: Šta ti je tre­ba­lo da u Glo­bu­su pi­šeš fe­ljton o Bre­go­vi­će­voj je­ba­či­ni?

JERGOVIĆ: Ja, izme­đu os­ta­log, znam bi­ti si­tna du­ša i vo­lim se sve­ti­ti lju­di­ma.

DANI: Da li bi vo­lio da si bio na Bre­go­vi­će­vom mjes­tu?

JERGOVIĆ: Ja da sam htio na nje­go­vo mjes­to, ne bih sni­mao to i ne bih os­ta­vio ta­mo gdje je on os­ta­vio.

DANI: Da li su lje­pše Sa­raj­ke ili Za­gre­pčan­ke?

JERGOVIĆ: To je za­je­ba­no pi­ta­nje. Mi­slim da su, šta god ko o to­me mi­slio, naj­lje­pše na svi­je­tu Ta­li­jan­ke.

DANI: To je di­plo­mat­ski od­go­vor, ali od­go­vo­ri mi na pi­ta­nje.

JERGOVIĆ: Do­bro, ako baš mo­ram bi­ra­ti, on­da – Sa­raj­ke.

DANI: Šta ti naj­vi­še ne­dos­ta­je iz Sa­ra­je­va?

JERGOVIĆ: Ne mo­gu na ta­kav na­čin ra­zmiš­lja­ti.

DANI: Će­va­pi?

JERGOVIĆ: Da, će­va­pi. U Za­gre­bu su, na­ža­lost, ja­ko, ja­ko lo­ši. Ja, re­ci­mo, pro­tiv svi­nje­ti­ne u ži­vo­tu ni­sam imao ni­ka­da ni­šta. Me­đu­tim, ka­da se svi­nje­ti­na sta­vi u će­va­pe, on­da to uda­ra u že­lu­dac i u gla­vu kao atom­ska bom­ba. A ovdje vrlo čes­to sta­vlja­ju svi­nje­ti­nu u će­va­pe i oni zna­ju bi­ti ja­ko ne­pri­ja­tni zbog te svi­nje­ti­ne.

DANI: Za­bo­ra­vio sam te pi­ta­ti: šta odav­de mi­sliš o Ize­tbe­go­vi­ću?

JERGOVIĆ: Ja sam Ize­tbe­go­vi­ća oso­bno upo­znao i gle­da­ju­ći ga na te­le­vi­zi­ji uvi­jek sam do­ži­vlja­vao da ka­da ga gle­dam pred so­bom – vi­dim čo­vje­ka. I sve ono što Ize­tbe­go­vić ra­di kao po­li­ti­čar i što on ura­di lo­še kao po­li­ti­čar, na me­ne vje­či­to dje­lu­je kao ne­ki šok, kao ne­ko izne­na­đe­nje. Ja Ize­tbe­go­vi­ća ho­ću i mo­ram vi­dje­ti kao ne­kog do­brog čo­vje­ka.

DANI: I na­ra­vno – šta mi­sliš o Tu­đma­nu?

JERGOVIĆ: Tu­đman me pod­sje­ća na bi­ća ko­ja se po­ja­vlju­ju u Bla­de Run­ne­ru.

DANI: Obja­sni to či­ta­te­lji­ma.

JERGOVIĆ: U Bla­de Run­ne­ru ži­ve me­ha­ni­čka, ro­bo­ti­čka bi­ća, ko­ja su, us­tva­ri, an­dro­idi i ko­ji su ra­zli­či­ti od čo­vje­čan­stva kao ta­kvog. Je­dnos­ta­vno, Fra­njo Tu­đman mi ne dje­lu­je kao čo­vjek ka­kav je čo­vjek sam.