Braćo, imate sekiru, secite…

Autor/ica 👤Željko Pavićević 21.10.2016. u 20:58

Povezani članci

Foto: novosti.rs

No, sekira je i ovoga puta u rukama pogrešnih. Sanda Rašković-Ivić postaće još jedna žrtva političkih perverzija koje vladaju političkom scenom Srbije. „U Skupštini ću ostati kao samostalni poslanik privržen ideji nacionalnog i demokratskog, koju sam ponela iz svoje kuće i od pokojnog oca Jovana Raškovića, koji je zbog te ideje i stradao. Mislila sam da je DSS najbolji okvir za te ideje, kojih ću se i dalje držati i sarađivati sa svima koji ih prihvataju”, rekla je Rašković-Ivić.

Znali su za jadac. Bili su različak. Iako su obično među prvima napuštali koalicije pravljene devedesetih, ostali su u DOS-u i pobedili. Na krilima slave onog koji je bez crvene beretke na glavi smeo u oči da nas pogleda, vladali su zemljom u periodu nakon atentata na premijera. Molebanom u senci jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova destruktivna politika truta polako gubi na značaju i Demokratska stranka Srbije krupnim koracima odlazi u opoziciju. Nakon potpunog fijaska na izborima 2014. godine, posle 21 godine, Vojislav Koštunica napušta fotelju predsednika stranke. U istu seda Sanda Rašković-Ivić i tu počinje snimanje nekog drugog filma.

Dolaskom na čelo DSS, Rašković-Ivić je optužena da ruši temelje dugogodišnje politike stranke prebacujući ideju o političkoj i vojnoj neutralnosti u nekakav „suverenizam“. Njena pobeda dovela je do pravog egzodusa nekada uticajnih članova stranke. Kako je nestalo magle za prodaju, stranku su prvi napustili Koštuničini bliski saradnici, između ostalih, Vladeta Janković, Dragan Jočić i Slobodan Samardžić. Zatim su na red došli „mladi lavovi“ željni plena. Vanparlamentarna opoziciona stranka, kakva je tada bila DSS, nije mogla da podmiri apetite svog „vernog članstva“, svoje funkcionere. Barku napustiše i oni što bejahu gladni i željni vlasti, oni poput Andreje Mladenovića. Desetkovani i oslabljeni, udružili su se sa sebi ravnima, pokretom Dveri. Zajedno, zagrljeni, noseći u srcu nacionalizam, konzervativizam, euroskepticizam, protekcionizam i neograničenu ljubav prema majci Rusiji, napadima na vlast krenuli su u „nove pobede“. Samo jedan glas ih je delio od kakvog-takvog uspeha. No, zahvaljujući „sreći“, ali i „ujedinjenoj opoziciji“ bez Nove stranke, te ponovnim izborima na nekoliko opština u Srbiji, 2016. godine sa 5,04% osvojenih glasova DSS ponovo postaju parlamentarna opoziciona stranka, zajedno sa pokretom Dveri. I onda je neđe ponovo zapelo.

Izgleda da je DSS prepuna različaka. Ostao je u njoj poneki koji veruje da se ideje utemeljene davnih dana mogu nekada vratiti, oni kojima suverenizam nije bljutav pojam, ali i oni koji bi da šuruju zarad dela kolača. Zahvaljujući Liberalno demokratskoj partiji, Levici Srbije i Demokratskoj stranci Srbije, „demokratski“ Vračar je pao. Kako to biva kada se prekraja volja glasača, vračarsko bure baruta zapalilo je i „različak“. „DSS mora da se odluči da li će biti opoziciona stranka ili ne, jer se sada ispostavlja da jedan deo DSS hoće da bude opozicija, a drugi ne“, navela je Rašković-Ivić u Skupštini Srbije podnoseći ostavku na mesto predsednice stranke. No, nije li bilo logičnije da ona ostane u stranci, a da onaj deo koji želi koaliciju sa SNS pređe u npr. Samostalni DSS g. Mladenovića? Ova, reklo bi se, fina i kulturna žena, rešila je da ostane šefica poslaničkog kluba DSS u Parlamentu. Međutim, kao što je onomad Borko Stefanović zasmetao nekome u DS, tako je Sanda Rašković-Ivić zasmetala nekome u DSS. Najpre je, zbog političke štete koju, eto odjednom, nanosi stranci, predsedništvo DSS-a isključilo Đorđa Vukadinovića iz poslaničkog kluba stranke i zatražilo mu da vrati poslanički mandat kao da mu je ono taj mandat i dalo. Dosledna principima i sa punim integritetom koji uživa, ovakvoj odluci svojih stranačkih kolega se suprotstavila Rašković-Ivić. Međutim, kako to nalaže nepisano pravilo politike u Srbiji, hteo on to ili ne, i ovoga puta nije se moglo bez njega, bez Aleksandra Vučića. Baš kao što je drmao Demokratsku stranku preko Stefanovića i kao što drma Dosta je bilo preko Klanščeka, veliki mag političke scene, Kaligula i Neron, sa istim žarom drma i DSS preko Vukadinovića. I da ne bude zabune, nisu samo Stefanović, Klanšček i Vukadinović „Vučićevi ljudi“. Njegovi ljudi su, posmatrajući iz ugla „napadanih“ i Šutanovac, Radulović i Miloš Jovanović. No, vratimo se par koraka unazad.

Iako je vaskrsla DSS, od onog trenutka kada se jasno ogradila od destruktivne politike truta, a kasnije stala na put nepristojnim koalicijama koje sa vladajućim SNS na lokalu prave njene stranačke kolege, Rašković-Ivić je izložena unutarstranačkoj hajci. Stiče se utisak da neko unutar DSS želi da deo patriotskog bloka prevede u Vučićevu konstruktivnu opoziciju. I ne bi to bio problem da izborna kampanja nije bila kakva je bila, anti-Vučićevska. „Želimo je u stranci, želimo je kao predsednicu poslaničkog kluba. Ukoliko ne isključi Vukadinovića, moraće da se izjasni u stranci. Ako ste član, a odbijate da sprovodite odluke, onda ste sami sebe isključili, tako je po Statutu“, rekao je Dragan Maršićanin. To je onaj što je „vladao“ Skupštinom Srbije nakon atentata na premijera, nakon što je odbačen predlog o formiranju koncentracione vlade, nakon što je sklopljen savez sa G17+, SPO i NS i nakon što je pao dogovor sa nereformisanim SPS o tihoj podršci Koštuničinoj vladi. Kao član stranke, ponosna i hrabra, Rašković-Ivić nije sprovela odluku, nije prekrajala izbornu volju glasača, nije pogazila svoje principe i nije napustila stranku. No, odluka „komande“ se mora sprovesti, a javašluk kazniti. Izrevoltiran ovakvim „demokratskim“ i etičkim ponašanjem svoje članice, Izvršni odbor stranke, na čelu sa „mladim lavom“ Šukulićem, predložio je Predsedništvu DSS da isključi iz članstva doskorašnju liderku Sandu Rašković-Ivić i one koji su joj za ovakvo „nedolično“ i „neprincipijelno“ ponašanje dali podršku.

I izgleda, „zrelo je“! Sudeći po potezima koje poslednjih nedelja vuče rukovodstvo DSS gotovo je izvesno da će dama političke scene i nekadašnja liderka stranke Vojislava Koštunice biti isključena iz članstva i postati persona non grata. Ona je zajedno sa Vukadinovićem i Ristićem, postala politički disident; neko ko razmišlja svojom glavom u skladu sa obavezama i odgovornošću koje nosi ozbiljan političar, a takvi su retki u Srbiji. Iako je svima jasno da je Vukadinović samo vrh ledenog brega, niko iz redova DSS nema hrabrosti da jasno i glasno stane uz nekoga ko ih je jedno, nažalost kratko, vreme vodio. Tako je iznošenje stava i davanje podrške ideji o postojanju jednog kandidata ujedinjene opozicije shvaćeno kao odbacivanje Božićnog proglasa, okretanje leđa politici DSS i kandidatu koalicionog partnera, Bošku Obradoviću. Zar im stvarno nije jasno da „Vučićevog kandidata“ za predsednika Srbije može pobediti jedino onaj kandidat iza kojeg stane relevantna opozicija, neki novi DOS?

I šta više dodati? Ne bih da budem pobornik teorije zavere i podržim ideju kako i iza ovoga stoji mag političke scene, istorijski lider i svemogući Aleksandar Vučić, ali ako i jeste tako, onda u strankama Srbije ima mnogo ovaca. Znamo ko je pastir. Nego, kako ćete danas kupovati?

Tagovi: Željko Pavićević