Boris Dežulović: Vučić i Nikolić iz 2007. godine bi streljali današnjeg Vučića i Nikolića

Povezani članci

• MUTIRAJU I VIRUSI I MIGRANTI
• Dragi Willy, ja danas padam na koljena kao običan čovjek, a to da li sam ja možda veliki Srbin, neka odluče moje komšije i moji susjedi
• Messi vs Ronaldo
• Ivan Markešić se pita: Ponavljamo li Tuđmanove greške u BIH?
• Sagorevanje uglja: U Kostolcu svaki četvrti dan nije za disanje
• Brzi i Strela

Nikolić i Vučić iz 2007. godine današnjeg bi Nikolića i Vučića osudili zbog veleizdaje, kaže u razgovoru za „Blic“ Boris Dežulović, hrvatski novinar i publicista.

Nataša Bogović

– Naravno da pratim dešavanja u Srbiji. Dobro, ovo „naravno“ je figura, nije preterano naravno da se u Hrvatskoj prate dešavanja u Srbiji, ali zbog urođene telesne mane – jezik i vidokrug su mi, naime, malo širi od državne katastarske čestice – ja iz nekog neobjašnjivog razloga, eto, pratim dešavanja u ovoj, kako se to sad kaže, regiji. Najzad, lep komad života dešavanja u Srbiji su pratila mene, pa je red da sad ja malo pratim njih.

Kako vam se čini nova vlast u Srbiji? Da li su neki novi proevropejci ili oni stari u novim cipelama?

– Srbija je toliko istorijski umorna, da su joj, kako vidim, čak i Nikolić i Vučić sveži i moderni. Ja im, međutim, ne verujem. Sećam se dobro i Bulevara Ratka Mladića i srpske skupštine kao sigurne kuće za đenerala: nije to bilo pre pedeset godina, već pre samo pet. Nikolić i Vučić iz 2007. današnjeg bi Nikolića i Vučića osudili zbog veleizdaje i streljali na Adi Ciganliji. Njihov novi proevropski kurs je, jasno, politička pragma, ponekad može izgledati čak i dobrodošla, ali je ipak samo pragma. I Miloševićev nacionalizam je, jebiga, bio pragmatičan. Problem je što pragmatične reforme nisu suštinske. Njihov „evropski put“ nije katarza nacionalističke Srbije, već samo njen nastavak drugim sredstvima. Logični nastavak katastrofalnog historijskog mandata Demokratske stranke, koji je – odgovorno tvrdim – izgledao tačno onako kako bi izgledao novi historijski mandat Slobodana Miloševića, da je bio mudriji i izborio drugu šansu. Ne dakle posledica, kako može izgledati, već samo nastavak.

Ima li razlike između hrvatskih i srpskih vlasti i u čemu se ogleda?

– Postavite za stol u kafani Nikolića i Vučića s jedne, i Zorana Milanovića i Vesnu Pusić s druge strane: između njih su sve razlike ovog sveta. Ne bi se konobar još ni pojavio, a oni već ne bi imali više o čemu razgovarati. Sve dok konobar, kao u onom klasiku Monti Pajtona, ne bi predložio razgovor o politici. I eto ih do zore u kafani, prošla noć dok si rekao keks. Politika je čudesna stvar. Evropejci zatitraju jaja nacionalistima, nacionalisti – Evropi, i eto ih na pola puta, u šest ujutro na izlasku iz kafane zagrljeni teturaju prema Briselu.

Mislite li da je borba protiv korupcije u Srbiji i Hrvatskoj iskrena?

– Pretpostavimo da jeste, pa pretpostavimo čak i da ja u to verujem. Nije to problem. U velikim krizama i depresijama, uostalom, novi su politički koncepti uvek započinjali velikim čišćenjem države. Bezbroj je historijskih primera, ali niti u jednom od njih iz očišćene države nije nastala Švedska. Hrvatska i Srbija su, bojim se, dva takva primera. U Hrvatskoj, recimo, u zatvoru je Ivo Sanader, u Srbiji Miroslav Mišković. Sličnost u razlici je očigledna: u Hrvatskoj je politika ucenjivala kapital, u Srbiji je kapital ucenjivao politiku. Rezultat takvih „čistki“ biće, međutim, tek zamena modela. I tako će biti sve dok u zatvorima u obe države ne budu istovremeno i Sanader i Mišković.

Kako se osećate kao žitelj Evropske unije? Šta ste dobili? Jeste li nešto izgubili?

– Sve što smo imali izgubiti ulaskom u čudovišnu korporativno-bankarsku uniju mi smo već odavno sami zajebali i izgubili, tako da je plašenje Hrvata Unijom ćorav posao. Iz te pozicije, Hrvatska – baš kao sutra-prekosutra Srbija – može samo dobiti. Robovi smo financijskog Velikog brata i u našim tesnim, vlažnim državicama jednako kao i u velikoj, širokoj Evropi, pa onda, jebiga, radije s ličnom kartom u Madrid ili Provansu, nego s kreditnom karticom u Konzum ili Deltu.

Koliko je iskrena proklamovana namera hrvatskih vlasti da pomognu Srbiji i regionu na evropskom putu?

– Videla se ta iskrenost u onim famoznim prevodima evropske pravne tekovine, što je Hrvatska velikodušno poklonila braći u regiji, pa na kraju ispalo da od deset-jedanaest hiljada dokumenata tri četvrtine valja iznova prevoditi. Što je najgore, to nije napravljeno niti s namerom da se zajebe Srbe ili Bosance: frustrirana Hrvatska toliko je autistična i nezainteresovana da će propustiti čak i istorijsku šansu da Srbiji i takozvanoj regiji bude pijemontski svetionik kakav je Srbija bila njoj pre tačno stotinu godina.

Na čemu Hrvati zavide Srbima, i obratno?

– Hrvati Srbima zavide na Miškoviću u lisicama, a Srbi Hrvatima na Sanaderu u lisicama. Srbi Hrvatima na autoputevima, a Hrvati Srbima na dugiću od bednih dvadesetak milijardi evra. Hrvati Srbima na pepeljarama u kafanama, a Srbi Hrvatima na čistim toaletima. Srbi Hrvatima na domoljublju i odnosu prema haškim zatvorenicima, a Hrvati Srbima na patriotizmu i odnosu prema haškim zatvorenicima.

Jesmo li nešto naučili i hoćemo li se opametiti?

– Nismo i nećemo.

Da li cajke (turbo folk) spajaju ili razdvajaju?

– Smešna mi je ta trajna polemika, jer kad se razgrnu sve njene kulturološke, politikološke i sociološke naslage, u jedan iza ponoći ostane samo sisata pevačica na bini. Ljudi, to je samo pesma, loša ili gora, ništa više, ništa manje. Dvadeset i pet godina kasnije, međutim, mi sve naše nagomilane razlike, antagonizme, mržnje i osvete, sve naše nade i očekivanja, sve ratove i pomirenja tovarimo na leđa jadnici koja za dvesta evra, u jedan iza ponoći, pred napaljenim balavcima s mobitelima tuli o muškarcu što joj je zabio nož u grudi. A onda na okruglim stolovima palamudimo o tome da li ona spaja ili razdvaja naše narode. To je, jebiga, pizdunski i nepošteno. Cura jedva da peva, a kamoli još i da spaja i razdvaja. Kao da joj je malo njene muke, s nožem u grudima.