ENG
U čudnovatom svetu postkomunizma, demokratija je istovremeno i cilj kojem se teži i izgubljeni objekat. Tako se „deci komunizma“ pogled u bolju budućnost otvara još samo iz nekakve melanholične perspektive. To ne čudi, budući da u jednom važnom aspektu i tako postoji upadljiva sličnost između njihove postkomunističke stvarnosti i komunističke prošlosti. Ona im ne dopušta slobodan izbor. Na taj način „deca komunizma“ ostaju ono što su nekada bila, naime marionete u jednom istorijskom procesu koji ne zavisi od njih, procesu koji je trebalo da ih odvuče sa sobom u bolju budućnost. Taj čudnovati oblik društvenog života, koji se naziva „prelaz“, njima je i te kako poznat. Kao što je poznato, realsocijalizam nije bio ništa drugo nego neka vrsta društva prelaza iz kapitalizma u komunizam. Jednu prelaznu fazu, dakle, smenila je druga. I apsolutna izvesnost i unapred data nužnost istorijskog razvoja ostale su konstante tog prelaza.
U postkomunizmu pitanje budućnosti slovi kao pitanje na koje je odgovor već dat. Ali ni pitanje prošlosti više nema smisla.
Od „dece komunizma“ ne očekuje se da imaju sazrelu svest o komunističkoj prošlosti. Upravo stoga su pretvorena u decu da se ne bi mogla sećati prošlosti. Kao deca ona je, naime, nemaju. Paradoksalno, tek se u postkomunizmu dobija sumnjiv utisak kako komunizma zapravo nije ni bilo. Tako je još 1991. Žan-Luk Nansi (Jean-Luc Nancy) govorio o gnevu koji čoveka preplavi kada pomisli na čitavo to govorkanje o „kraju komunizma“. Uverenje kako je čovek, posve jednostavno, najzad završio sa marksizmom i komunizmom, on smatra smešnim: „Kao da je istorija, naša istorija, ćudljiva, samo jeka i dim, opsena što je 150 godina zastirala naš pogled i sada se naprasno, u trenu raspršila u ništastvo. Kao da je jedna jedina zabluda, jedna jednostavna, prosta i glupa greška mogla imati tako dominantno, mobilišuće dejstvo koje pokazuje put. Kao da su hiljade takozvanih ’intelektualaca’ naprosto bili glupaci, ma kao da su hiljade drugih ljudi nasjeli još većoj gluposti, budući da su dozvolili da ih ovi vuku za nos.“
Pravu srdžbu i zabrinutost kod Nansija ne izaziva toliko potiskivanje komunizma kao istorijske činjenice, poništavanje komunističke prošlosti u istorijskoj svesti postkomunizma, sa svom svojom intelektualnom i političkom kompleksnošću, već naprotiv, upravo nečuvena ignorancija sa kojom se postkomunistički svet odriče razmišljanja o toj prošlosti i njenom dejstvu na generacije koje dolaze i pitanja „zašto se sve to dogodilo“. Nansi u tome vidi istinsku, upravo epohalnu glupost postkomunističkih promena.
Deca, dakako, nisu glupa. No, ona se mogu učiniti glupom, tačnije, vaspitati da budu glupa. U tom smislu je Frojd (Freud) još pre stotinu godina govorio o sputavanju mišljenja koje kultura usađuje u svoje štićenike posredstvom vaspitanja i obrazovanja da bi se njima moglo bolje upravljati i da bi bili poslušniji. Razlikovao je tri vrste takve blokade mišljenja, autoritarnu, seksualnu i religioznu, kojim odgovaraju tri „proizvoda vaspitanja“, naime poslušni podanici, seksualno sputani i religiozni ljudi. Ti oblici intelektualnog zakržljavanja, kako ih je on takođe nazvao, shvata kao dejstvo zabrane mišljenja (Denkverbot), zabrane koja je ljudima nametnuta u detinjstvu da bi njihovo mišljenje usmerila na ono što ih najviše zanima. U njegovo doba to je pre svega bila seksualnost čije je potiskivanje spadalo u samorazumljive zadatke vaspitanja. Kada je uspešno sprovedena na području seksualnosti, zabrana mišljenja proširivana je na druge oblasti života i tako pretvorena u suštinsku karakternu odliku čitave ličnosti.
Ono što je tada predstavljala seksualnost, u svetu postkomunizma jeste politika.
Dok decu komunizma njihovi vaspitači upravo ohrabruju na seksualnu slobodu i na što glasnije outovanje svog potiskivanog seksualnog identiteta, bezuslovnu identifikaciju sa sekularnim vrednostima i da umesto poslušnih podanika totalitarne države postanu samosvesni članovi demokratskog civilnog društva koji slobodno delaju, čini se da njihov oslobođeni intelekt nema šta da traži u domenu političkog. Kao da tu nema ničeg o čemu bi valjalo porazmisliti. Kao da su na sva politička pitanja odavno dati odgovori, kao da je sada još samo reč o tome pravilno ih implementirati, što vernije podražavati unapred date uzore i pažljivo slušati reč staratelja. Kao da je dobro poznata dijalektika prosvetiteljstva svet postkomunizma zahvatila upravo sa njegove političke strane.
Od vaspitanja nastalog u službi novog interesa gospodovanja nastalo je vaspitanje u pravcu političke gluposti; ono jednostavno preokreće Kantov ideal i cilja na ljude koji upravo nisu u stanju da se služe svojim razumom bez vođstva drugog. Tako je glupost, koju Nansi pripisuje postkomunističkim promenama, doista efekat te zabrane mišljenja kojom je zastrt politički racio postkomunizma.
Čovek se u postkomunizmu pre svega lišava zrelosti, u političkom smislu od njega se pravi dete, a na kraju krajeva – politički glupak.
Ta spoznaja ne treba da bude osnov za uzrujanost, već naprotiv, da podstakne proces sazrevanja. „Dete“ kao vodeća politička slika i prilika postkomunizma predstavlja više od pukog instrumenta hegemonije. Ono je od strukturnog značaja u imaginiranju novog početka jednog društva koje presudno oblikuje postkomunizam.
Poput neke vrste biopolitičke apstrakcije društva u tranziciji, ono preuzima ulogu njegovog subjekta koji ne samo što je a priori oslobođen svekolike krivice za zločine komunizma, zbog čega u svakom novom društvenom odnosu, u odnosu gospodovanja takođe, može nastupiti kao moralno neukaljan; kao „dete“, ono ne mora ni da odgovara za zločine postkomunizma, za kriminalne privatizacije u kojima su bogatstva čitavih nacija preko noći postali svojina nekolicine, za jedno novo, postkomunističko osiromašenje masa sa svim svojim društvenim i individualnim posledicama, za istorijske recidive što na nekim mestima ekonomski, kulturno i moralno idu čak i ispod nivoa dostignutog komunizmom, na kraju krajeva za nacionalizme, rasizme i fašizme, za krvave građanske ratove, pa čak i genocide.
Ti fenomeni nam se čine poput neizbežnih dečijih bolesti, da ne kažemo: kao doduše neprijatna, pa ipak bezazlena prljavština u pelenama novorođenog, liberalno demokratskog društva.
Protivrečnost i otpor
„Dete“ je u postkomunizmu neka vrsta ideološke ground zero društva na kojem se svaka katastrofa, kako ona nasleđena iz prošlosti tako i nova, samoskrivljena, može popraviti. Ono je instanca iskonske nevinosti društva zahvaljujući kojoj postaje moguće sve što se dogodi, pa čak i ono „neprihvatljivo i nepodnošljivo“ (Nansi), integrisati u jednu novu, junačnu robinzonadu i pripovedati je kao univerzalno razumljivu priču o nevinom novom početku. U ideološkom liku nevinog deteta, liberalno-demokratsko, kapitalističko društvo demonstrira svoju bezuslovnu reproduktivnost. Čak i najudaljenije ostrvo ovog sveta u svako doba može postati njegova kolevka, šta košta da košta.
Na kraju krajeva, instanca dečije nevinosti deluje konstitutivno za čitav horizont građanske individualističke (pravne) ideologije u doba njene globalizacije. Ta ideologija redukuje antagonističku, dakle političku istinu ljudske istorije na jednostavni odnos počinitelja i nevinih žrtava, strukturiran prema pravnom modelu. Istorija se istražuje samo još sa forenzičkog interesa, kao leš koji nam u sudskom postupku može dati korisne informacije.
Još je Hegel znao da je samo kamen, kao metafora čistog nečinjenja, nevin – „čak ni dete“. U tom smislu, maštanje o nevinom novom početku postkomunističkog društva moguće je samo iz perspektive istorijskog razvoja koji je zaustavljen, razvoja koji je obamreo u simbolu deteta kao svog političkog subjekta. Tu, u trenutku istorijskog prelaza, neslobodu zamenjuje sloboda, sloboda kojoj su potrebna deca – zato da bi im se ona uskratila.
Nije ni čudo što se, kako Nansi naglašava, na cinizam njegovog vremena odgovara besom. U besu koji izaziva poskomunistički trijumfalizam, on vidi političko osećanje par excellence, konkretno, „odgovor na ono neprihvatljivo, nepodnošljivo“. Taj bes je izraz odbijanja i otpora kojima je stalo do nečeg što je više od pukog zahteva za razumnim. Bes o kome govori Nansi jeste politički, zato što nastaje usled redukovanja političkog na „žamor i sitničarenje oko uticaja“ koji u postkomunizmu određuju okvir istorijski mogućeg. Bes otvara dimenziju političkog koja se može razviti tek rasturanjem tog okvira, on je tako istinski glasnik zrelosti koja dolazi i koja će staviti tačku na postkomunističkom nametanju tuđe volje kao svoje.
Upravo u tome, naime u „Vaspitanju za protivrečenje i otpor“, po Adornu, leži „jedina prava konkretizacija zrelosti“. Razgovor u kome je to rekao završava upozorenjem, – ono doslovce ostaje poslednja reč koju je uputio javnosti, budući da je preminuo nekoliko sedmica potom – upozorenjem koje može da posluži kao postskriptum ideologije i prakse postkomunističke transformacije. Upravo u revnosti naše volje za promenom, prema Adornovim rečima, odveć olako potiskujemo činjenicu da pokušaji da naš svet u bilo kom njegovom domenu radikalno promenimo smesta biva izložen nadmoćnoj snazi postojećeg i osuđen na nemoć. Stoga predlaže sledeće: „Ko hoće da menja, to može činiti verovatno samo na taj način što će samu tu nemoć, i svoju vlastitu, učiniti aspektom onoga što misli i možda onoga što govori.“
Dete u nama, represivno infantilizirano i stavljeno pod starateljstvo, jeste upravo oličenje naše političke i istorijske nemoći u savršenom svetu postkomunizma, koji, u napadu epohalne megalomanije, sebe doživljava ostvarenjem svih ljudskih snova o slobodi. Jedini mogući izlaz iz te samoskrivljene nezrelosti jeste protivrečiti jednom takvom svetu i odupreti mu se.
(Boris Buden; Zone des Übergangs. Vom Ende des Postkommunismus. Suhrkamp, Frankfurt am Main, 2009. Sarajevske Sveske br. 27/28)
