Blam međunarodnih razmjera

Povezani članci

• Inflacija političkog nerazuma razara bez pardona
• MONEYFEST KONZUMISTIČKE BRATIJE
• Gazimestanski mir
• Predsednik Zombilenda
• Hvala Bogu na Srbiji
• Besima Borić: Narode srpski, pokaži da nisi Šešelj

Izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića da će Srbija biti faktor rešavanja sukoba između Evropske unije i Rusije u vezi sa krizom u Ukrajini, u najmanju ruku, zvuči smešno, jer je, kao i većina njegovih drugih izjava, u svojstvu šefa diplomatije, namenjena za unutrašnju upotrebu, u cilju stvaranja iluzije o nekakvoj nepostojećoj moći i snazi države na međunarodnom planu.

Piše: Snežana Čongradin 

Ne mari pritom Dačić, kao ni premijer Aleksandar Vučić, za blam, njima je važan rejting i održanje na vlasti, odnosno da građani Srbije veruju u besmislice koje im serviraju.

U ostvarenju tog cilja pomažu im ovdašnji mediji, koji to rade iz, čini se, tri različita razloga. Jedan deo medija to čini zbog snažne nacionalističke nastrojenosti i nazadnosti kao posledice nasleđa ratno zločinačke uređivačke politike još iz devedesetih, ali i nepomirenosti sa procesom demokratizacije koji je usledio dvehiljadite godine.

Motiv za podršku i nekritički odnos prema navedenim ispadima najviših državnih zvaničnika jedan medija nalazi u finansijama, odnosno direktnoj kontroli koja se sprovodi nad njima. Ostali mediji pak nalaze se u prilično konfuznom stanju, s jedne strane ih je opustošio amaterizam i neznanje, a s druge, strah od zameranja vlastima i autocenzura.

U takvim uslovima, poruka je uspešno preneta građanima – aktuelna srpska vlast ima moć da pomiri Rusiju i EU, a možda i Ameriku i Rusiju, ko zna. Državni vrh Srbije može da se opusti i da sebi za pravo da izmišlja i lažira činjenice o svojoj “uspešnosti”.

I to, s aspekta mnogo većeg problema, zapravo i nema mnogo značaja. Veći problem, naravno, odnosi se na to da takve izjave, iako jasno ne pretenduju na ozbiljnost ni samih autora, sasvim izvesno ugrožavaju evropske integracije države, jer ne govore samo o gluposti i lošim namerama zvaničnika Srbije prema sopstvenim građanima, već i javnom mnjenju koje tu priču prihvata bez reserve. Tako blam poprima i međunarodne razmere.

Izbegavanje Srbije da preuzme odgovornost i ispunjava jasno definisane uslove u procesu integracija kojima je pristupila, usporava taj proces izneveravajući očekivanja, ne samo EU, već i građana koji su se na izborima opredelili za taj put. Posledice takvog ponašanja su odugovlačenje trenutka u kojima bi se osetile pozitivne posledice napretka na putu ka EU.

Bivša vlast Demokratske stranke i Borisa Tadića imala je sličan metod za usporavanje evropskih integracija – potpuno nerealna i besmislena politika i Kosovo i EU. Koliko je takva spoljna politika, opet, zbog svoje umišljenosti isključive namene za unutrašnju upotrebe, nanela štete budućnosti građana Srbije postajalo je sve uočljivije kako je vreme prolazilo. Dovela je na kraju do otkazivanja podrške tadašnjoj vlasti od strane EU, dok je, podrazumeva se, Kosovo neminovno nastavilo u pravcu potpunog osamostaljenja.

Aktuelna vlast zamenila je tu demagogiju i Kosovo i EU, mantrom – i Rusija i EU. Umesto da kao i svaka druga mala država pod teretom krivice za najveće krvoproliće od Drugog svetskog rata na evropskom tlu, te svesna svog položaja na međunarodnoj sceni i nikakvog uticaja na dešavanja na krupnijem planu, finansijske zavisnosti, standarda, ali i navodne jasne opredeljenosti za priključenje zajednici evropskih država, čini sve na ispunjavanju uslova i zadataka u tom procesu, Srbija izigrava obaveze i demonstrira krajnju neozbiljnost.

Niko ne spori snažan uticaj koji Rusija vrši nad Srbijom kojoj sasvim izvesno ne odgovara proces evropskih integracija istorijski “bratske” države. Sporno je, međutim, po ko zna koji put, pokletanje Srbije pod taj uticaj i žrtvovanje budućnosti građana zarad tog sitnog, ideološki opterećenog “ćara”. Da li je tu reč o finansijskim interesima pojedinaca koji su i u prošlosti prodavali sudbinu građana za ličnu korist, ili o iskrenoj uverenosti da je Rusija “srpska majka” i da bi se zbog toga trebalo odreći Evrope, nije beznačajno sa pravno krivičnog aspekta. Kako se nalazimo u trenutku u kojem je nemoguće razaznati i jasno odrediti šta spada pod krivičnu odgovornost u svetlu rasvetljavanja činjenica vezanih, primera radi, za poklanjanja Naftne industrije Srbije Rusima, možemo se samo baviti pretpostavkama šta stoji iza aktuelne licemerne i protiv javnog interesa usmerene spoljne politike.

Autor ovog teksta jasno se seća izjava nekadašnjeg ministra spoljnih poslova, Vuka Jeremića, koji je u pokušaju da objasni zbog čega je NIS poklonjen Rusima, u osuđujućem tonu zbog uopšte pokretanja tog pitanja, odgovarao da je tadašnja vlast to učinila zbog, razume se, neupitne podrške očuvanju Kosova u granicama Srbije. Koliko je problematičan taj odnos Rusije prema kosovskom pitanju, kako u kontekstu podrške koju su davali ratno zločinačkoj politici Slobodana Miloševića, a potom pomaganja da se održi politika kontinuiteta sa onom koja je sprovođena tokom devedesetih, svakako nije tema ovog teksta. Tema je opredeljenje Srbije da u aktuelnom trenutku i krizi koja vlada u vezi sa ugrožavanjem teritorijalnog integriteta Ukrajine, stane, doduše, na pola puta – na stranu Rusije.

Insistiranje EU da Srbija uskladi spoljnu politiku sa evropskom i podrži uvođenje sankcija Rusiji jasno je da je deo procesa integracija. Bez obzira o kojoj je državi i temi reč, u pitanju je princip, kao i utvrđeni kriterijumi u poglavlju o pregovoranju pod brojem 31 i nazivom – spoljna, bezbednosna i odbrambena politika. Zamena teza koja se odnosi na zloupotrebu tog utvrđenog odnosa EU i Srbija u pravcu insistiranja na krivom tumačenju događaja, kao pritiska Evrope da se Srbija odrekne prijateljskog odnosa sa Rusijom, vodi takve tumače ka željenom cilju – stvaranju privida o bitnosti Srbije u konfliktu Rusije i EU.

Na pitanje zašto strane diplomate i evropski zvaničnici insistiraju toliko da Srbija uskladi svoju spoljnu politiku i podrži sankcije Rusiji, odgovoriće vam da je Srbija strašno bitna u tom sporu, jer je “dobra” i sa EU i sa Rusijom, a oni (vlastodršci) su zbog takve politike u tom procesu jako “uspešni”. Namerno se predimenzioniraju izjave stranih zvaničnih o tome kako bi Srbija morala da podrži sankcije Rusiji, kako bi se moglo njima manipulisati u svetlu davanja lažnog velikog značaja Srbiji na međunarodnom planu.

Istina se, međutim, sastoji u tome da, ukoliko neka od zemalja koja želi da postane punopravni član EU, mora da demonstrira ozbiljnost te namere i usklađuje sve domene i sfere delovanja sa stavovima država članica. Danas je reč o Rusiji, sutra će biti reč o nekoj drugoj državi. Setimo se, recimo, odbijanja Srbije, odnosno tadašnje vlasti DS i Borisa Tadića da se prikloni osudama EU usmerenim na represiju prema sopstvenim građanima od strane diktatorskog režima u Iranu. I tada je srpski nacionalni interes identifikovan sa brutalnim postupcima diktatora, te je upravo tako i definisan stav države u obrazloženju takve odluke.

Danas opet imamo na delu izgovore pod plaštom navodnih nacionalnih interesa. Iako je deklarativni stav zvanične politike da Evropa nema alternativu, nacionalni interes vuče na neku drugu, ni manje ni više, na antievropsku stranu. Pa se pokušava igrati – podržava se teritorijalni integritet Ukrajine, ali se ne podržava kazna za one koji taj integritet ugrožavaju. Razmišlja se navodno o Ukrajini i saoseća sa tamošnjim problemima, ali se saoseća i sa onima koji te probleme stvaraju.

Zamislite situaciju u kojoj bi Srbija sa takvom politikom zaista imala nekog uticaja izvan granica svoje teritorije. Onda biste mogli da zamislite i kako je građanima Srbije koji su pod direktnim uticajem takve vlasti.

Forum