Biti gej (ni)je dovoljno za izbeglički status

Povezani članci

• Božica Jelušić: Praznina trenutka, nemogućnost odluke
• Umjetnički performans povodom 27. godišnjice Odreda policije “Bosna”
• Ustaša u prahu
• Vijećnici Općine Seget Luka Jadrić i Ante Barada uputili otvoreno pismo europskim institucijama
• Srđa Popović: Tadić rehabilitacijom Draže Mihailovića rehabilitira i Ratka Mladića
• Zemlja ćaknutih ljudi

U ambasadi Belgije u Beogradu nam je potvrđeno da su u 2010. godini odobrena 74 azila, odnosno svega šest odsto od ukupnog broja podnetih zahteva, dok je u ovoj godini 17 građana Srbije dobilo ovaj status (tri odsto). Međutim, na pitanje da li je reč o homoseksualcima, u belgijskog ambasadi nismo uspeli da dobijemo odgovor, već nam je kratko rečeno: „Nismo u situaciji da prikažemo taj podatak“.

Kako saznajemo u nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih prava, neretko ih kontaktiraju međunarodne organizacije u pokušajima da utvrde osnovanost razloga navedenih u zahtevima za azil. Oni tvrde da su im u poslednje dve godine poznati slučajevi u kojima su građani Srbije, pripadnici gej populacije, opravdano dobili status azilanta u nekoj od evropskih zemalja.

– Pripadnici gej populacije su ti koji su dobijali azile, jer slučajeva nasilja i diskriminacije ima veoma mnogo, a žrtve se čak plaše i da ih prijave. Kada ih prijave, dočekuje ih vređanje u žutoj štampi i naslovi koji ne priliče medijima u jednoj demokratskoj državi. Poznati su mi takvi slučajevi da su homoseksualci dobili azil, ali i slučajevi u kojima je azil odbijen – ocenjuje za Danas Goran Miletić, ekspert u oblasti ljudskih prava.

On navodi da pravo na azil generalno imaju ljudi koji su u svojim državama izloženi nasilju i progonu, odnosno kršenju ljudskih prava, a da im dotična država pri tome ne pruža adekvatnu sudsku i drugu zaštitu.

– Ako znamo da je gej populacija u Srbiji izložena napadima, potpuno je logično da u određenim slučajevima imaju pravo na azil. Ukoliko zamislite momka ili devojku iz malog mesta koji je još od puberteta meta onoga što zovemo „vršnjačko nasilje“ i to zbog „drugačijeg ponašanja“, a da se sve to nastavlja kasnije, potpuno je jasno da policija, sud, ali i prosvetne vlasti neće ništa preduzeti da bi ovakvu mladu osobu zaštitili. Pa ipak, u svakoj zemlji postoje različiti propisi i svaki slučaj se ispituje posebno. Ne može se generalno reći da svi gejevi ili svi Romi imaju pravo na azil – ističe Miletić.

On podseća da države same propisuju svoje kriterijume za azil.

– Važno je da ti kriterijumi ne smeju biti takvi da je gotovo nemoguće u praksi dobiti azil, a Srbija je trenutno jedna od takvih zemalja, jer od skoro 1.000 zahteva za azil od početka godine, gotovo nijedan nije prihvaćen. Istovremeno, kriterijumi nikada nisu takvi da svi ljudi iz jedne manjinske zajednice ili države dobijaju azil automatski. Pripadnici gej populacije su i dalje žrtve nasilja i diskriminacije i to i dalje nije sankcionisano adekvatno. Gotovo je sigurno da će svaki akt nasilja prema pripadnicima LGBT populacije ostati neistražen ili nekažnjen. Ukoliko se prisetimo da je vođa masovnog nasilja protiv učesnika Parade ponosa Mladen Obradović osuđen na samo dve godine zatvora, potpuno je jasno da na primer napadač na gej osobu bilo gde u gradu najverovatnije neće biti čak ni toliko kažnjen. Međutim, to sve nije dovoljno da bi se dobio azil jer imigracione vlasti svaki slučaj obrađuju individualno i traže dokaze da takva osoba ne može normalno živeti u svojoj državi – zaključuje Goran Miletić.

Prema oceni Bobana Stojanovića iz Kvirija centra, razlozi zbog kojih LGBT osobe, pre svega mlade, osećaju potrebu da odu iz Srbije mogu se tek delimično imenovati kao standardni: loša ekonomska situacija, problemi prilikom zapošljavanja, nesigurna budućnost.

– Ipak, iznad svega, one su vođene neprestanim osećanjem straha i nasilja koje je postalo uobičajeni obrazac ponašanja, a gej osobe su jedna od najčešćih meta. Takođe, postoji i visoki stepen diskriminacije: od porodice, preko škole, fakulteta, radnog mesta. U nesigurnom okruženju ljudi nisu motivisani, postaju apatični i bezvoljni, nesigurni u sebe, i jedina opcija koja postoji je da svoj život ostvare na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj zemlji, često i sa svesnim saznanjem da će biti građani drugog reda. Naravno, nigde nije dovoljno dobro, ali u odnosu na deo Evrope u kome živimo, Srbija je još uvek „crna rupa“ za egzistenciju gej ljudi – naglašava naš sagovornik.

Stojanović podseća da je prošlogodišnja Parada ponosa mnogim LGBT osobama puno značila i mnoge je osnažila, ali i da „ne treba zanemariti ni nemali broj onih koji su osetili netrpeljivost i zbog toga odlučili da odu“.

– Od Parade naovamo, Kvirija centar je kao relevantna LGBT organizacija više puta zamoljen da da svoju opservaciju stanja u zemlji, kako bi određene međunarodne institucije izvršile dodatnu, konkretnu, proveru u vezi s pojedinim osobama koje su tražile azil, a zbog navodne diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije. Sa druge strane, javlja nam se veliki broj onih koji se raspituju kako se stupa u proces za dobijanje azila i traže od nas savete – naglašava Boban Stojanović.