Beograd na mapi srebreničkog genocida

Autor/ica 👤Slobodan Dukić 16.9.2015. u 11:19

Izdvajamo

Zašto danas treba učiti o Srebrenici? Profesorka istorije Filozovskog fakulteta, Dubravka Stojanović kazala je da bi o tome trebalo voditi stručan razgovor u školama. Samo otvaranje takve debate u istoriji bilo bi subverzivno za srpski sistem obrazovanja. Ovde se on nije pomerio od prostog čitanja i reprodukovanja događaja. To više podseća na versko podučavanje nego na školski predmet.

Povezani članci

Beograd na mapi srebreničkog genocida

Za proces pomirenja važno je čuti šta misli onaj drugi i dati različite perspektive istih istorijskih događaja. Dubravka Stojanović podsetila je i na pozitivan primer u tom smislu: Zajednički izraelsko-palestinski udžbenik istorije. Cilj uvođenja različitih perspektiva istih događaja, nije prema njoj, da se pronađe jedna prava istina, već da se razvije stručna debata kako bi se izbeglo shvatanje istorije kao “mitske pojave” koja se dešava bez ikakvih uzroka i ponavlja poput zle sudbine.

U ovo vreme, pre tačno dvadeset godina, odvijala se poslednja faza genocida u Srebrenici tokom koje su hiljade leševa bošnjačkih muškaraca i dečaka, premeštani iz primarnih u sekundarne grobnice, da bi se prikrili zločini. U svemu tome Beograd je važna tačka na mapi genocida, budući da su institicuje Srbije vojno, materijalno i politički podržale politiku koja je dovela do etničkog čišćenja, a potom i genocida u Bosni i Hercegovini.

Ovo je rekla Sandra Orlović, Izvršna direkorka Fonda za humanitarno pravo na otvaranju prezentacije “Istina, rekonstrukcija i procesuiranje srebreničkih zločina iz juna 1995. godine”. Prezentaciju su organizovali beogradski FHP i SENSE, Centar za tranzicijsku pravdu iz Pule. Dr Soren Keil, profesor Univerziteta u Kenterberiju učesnik diskusije pod nazivom Srebrenica-kultura sećanja rekao je da je sećanje potrebno iz dva razloga. Prvi je u vezi sa opraštanjem i suočavanjem sa prošlošću. Drugi je povezan sa procesom demokratije. Ovo je za Srbiju posebno važno jer se tiče njenog međunarodnog ugleda.

Dr Keil je naveo primer Nemačke, kao svoje zemlje. Primenjujući njene društvene procese na prostor Zapadnog Balkana, naglasio je da postoje faze u izgradnji sećanja, vezujući prvu fazu za postupke političke elite. Taj prvi korak Nemačkoj je bio nametnut spolja, dok na Zapadnom Balkanu možemo primetiti njegovo odvijanje među političkom elitom, u vidu javnih izvinjenja. Drugi deo procesa, ako se pogleda nemačko iskustvo, počeo je tek tridesetak godina nakon završetka rata. To je bio društveni generacijski pokret oličen u odnosu tadašnjih mladih generacija prema ulozi njihovih roditelja u nacističkom režimu. Finalni deo procesa podrazumevao bi prevazilaženje nacionalnih stereotipa.

Prema njegovim rečima, u Srbiji bi to značilo distanciranje od diskursa patnje i uloge žrtve. Takvi diskursi, sami po sebi, isključuju mogućnost postojanja odgovornosti za sopstvene zločine. Kultura poricanja zločina i dalje je rasprostranjena, ne samo u Srbiji, već i u drugim državama u regionu, a sukob narativa i dalje je primetan između svih zajednica. Za prevazilaženje ovakve situacije, misli dr Keil, važna je evropska budućnost zemalja regiona i izgradnja i ojačavanje regionalnih institucija na izgradnji poverenja.

Na pitanje uloge srpske političke elite devedesetih godina prošlog veka, dr Keil primećuje da je kod nje prisutno zanemarivanje obaveze suočavanja sa prošlošću, jer to često znači suočavanje sa sopstvenom prošlošću.

Zašto danas treba učiti o Srebrenici? Profesorka istorije Filozovskog fakulteta, Dubravka Stojanović kazala je da bi o tome trebalo voditi stručan razgovor u školama. Samo otvaranje takve debate u istoriji bilo bi subverzivno za srpski sistem obrazovanja. Ovde se on nije pomerio od prostog čitanja i reprodukovanja događaja. To više podseća na versko podučavanje nego na školski predmet.