Belgopis drugi dio: Gavrilo Princip, vodopadi, kuće iz bajke…

Povezani članci

• Razmišljanje jednog mazluma
• Čekaj me, i ja ću sigurno doći
• Diktatura optimizma
• Fašistička zabrana
• ANTE TOMIĆ: Nemojte biti pederi, dođite na Paradu ponosa
• Slom rezervne države

 Piše: Goran Sarić

   Izložbeni prostor  prepun je predmeta koji vas, kao u vremeplovu, vraćaju “santim” godina unatrag. Osim brojnim fotografija i stripova u kojima je desetak vrsnih crtača dočaralo epizode iz života Ratu, tu su još: ogromne puške – sve sa bajonetama – kožne futrole, čuturice, čizme, kape, šljemovi, durbini, limene kutije i kutijice, tabakere i burmutice… Jadni momci! Sjetim se stravičnih detalja o rovovskom ratu iz knjige “U Evropi”: samo na zapadnom frontu na obje strane je poginulo oko pola miliona vojnika a da se linije godinama nisu pomjerale ni za milimetar!

   Sve lijepo poredano i izloženo. Snažne fotke, upečatljivi stripovi. Dirljiva pisma i zapisi na požutjelom papiru. I dok zamišljen zurim u sve te stare stvari, ja posvuda vidim isto: gustu kišu, blato, tranšeje, minska polja, ranjenike i štakore… Ko zna zašto, na pamet mi padne još jedna pjesma, i još jedan veliki pjesnik, jedan od najvećih koje je naš jezik iznjedrio: Miloša Crnjanski, i pjesma “Spomen Principu”:

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

   Heroj, ili asasin? Da, narode moj. “… sjajna prošlost je laž”, veli mudri pisac “Romana o Londonu”. A šta ako ni sadašnjost nije mnogo bolja?!

Posjeta muzeju piste Spa-Francorchamps, kojim bolidi Formule 1 praše još od 1984. godine, ali i prelijepih starih motorizovanih “diližansi” s početka prošlog vijeka, te, u sklopu zajedničke izložbe, “debelih berti” i ostalog prošlovjekovnog oružlja za masovno uništenje, vrijedi svake pare. Ali, pošto šampanja, i dugonogih “domaćica”, starleta iz Formule One nigdje na vidiku, malo razgledam, škljocam, pa iz podruma brzo izlazim na svijetlost dana.

   Pardon: na svijetlo pivo.

   Na povratku, pije nam se kafa. Pitamo gazdu ima li u hotelu neka baštica, ili prostorija u kojoj se može prikuriti. Ovaj niječe glavom. Njet. Ipak naručujemo espresso i kapućino, i sjedamo na klupicu na ulazu u hotel. Poslije izvjesnog vremena, Mrgud nam donosi dvije kafe. Kad je već otišao, vidimo da je Darijina šoljica na par mjesta okrnjena. I još, na rubovima tragovi kafe, i to – saušeni. Jučerašnji, biće.

  Kapućino je odvratan. Vruća voda s puno šlaga. Ali mu je zato cijena “prava sitnica”: “samo” četiri eura!

Vodopadi Ko (fol)

Narednog jutra odlazimo do vodopada Ko (Coo) na rijeci  Amblève. Iako sa padom od 15 metara drugi po veličini u Belgiji, vodopadi nisu ništa posebno. Ko je vidio Plitvice, i surovu ljepotu kanjona Neretve – luk i voda! Gužva, brdo turista: šetači, promatrači, “avanturisti”, kibiceri, puno djece u luna-parku – odveć komercijalno za moj ukus. Možda je interesantno jedino to da su veći od dva vodopada svojim rukama u 17. vijeku svojim rukama napravili lokalni monasi, u strahu od poplava preusmjerivši rijeku Amblève dalje od njihovog prebivališta u mjestu Mali Ko (Petit-Coo).

   Eto i od monaha neke koristi.

   Poslije malo šetamo, razgledamo kraj. Bregovi i zelenilo, dobro označene šumske staze i lijepe, velike planinske kuće. Omah se vidi da ovdje, blago rečeno, ne stanuje sirotinja. Prostrano, uredno, čisto, sa velikim garažama i šupama. Pažnju privlače ogromni redovi naslaganih drva, teških i tamnih cjepanica koji kao da tu stoje godinama.

   Razlike u gradnji su velike: od klasičnih drvenih planinskih domova, do prostranih, svijetlih, zastakljenih kuća čiji se vlasnici, biće, svakog jutra kupaju u moru svjetla, uz kafu i kekse uživajući u pogledu na rijeku u dubini, i okolna brda, gore. Na tome im zavidim. Velike pare me nikad nije posebno privlačilo, ali sad zavidim vlasnicima ovih “šećerlema”. Kako li se probuditi ovdje, između dôle i oblaka, usnuti uz šum bogate crnogorice pod prozorom a buditi uz pjev ptica?!

   Ta će mi zavodljiva misao, dosadna kao muha-zunzara, dugo zujati kroz glavu dok se sporo i tromo spuštamo ka parkiralištu: kroz borje, sve krajevima blatnog puta da ne ufastamo kundure.

    Pred odlazak, pod namračenim nebom, na terasi jednog od restorana dugo srčemo kafu “sikterušu”. Još je rano za pivo, manastirsko.