Bašta sljezove boje

Autor/ica 31.1.2012. u 10:04

Povezani članci

Bašta sljezove boje

«Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavno nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.»

„Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojm rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dim rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego što me odvedu, žurim da ispričam bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu, svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.

Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici. Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim licem. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini mi se, pa će zakucati na vrata”. Branko Ćopić

U ovom svetu, punom zla i nesreće, svakom biću ponekad dozlogrdi sopstvena sudbina, pa bi rado negde da šmugne, da se zavuče u neki ćošak i onako sit isplače ili da mašta i sanjari o nekom boljem mestu sa srećnijim i pametnijim ljudima. Kao i svakom naopakom i nakrivo nasađenom stvoru, tako i meni ovaj svet nikako nije potaman… Stalno me nešto žulja, smeta, nikako da se namestim i postanem, što bi ono rekli, normalan čovek ili koristan pojedinac našeg društva. A kada se potpuno posvađam sa stvarnošću onda ja lepo pobegnem kod Branka da me razvedri i posavetuje. Moja prva pomoć, u besmislenoj i unapred izgubljenoj borbi, je Brankova Bašta sljezove boje. Tu je Ćopić napisao svoje najlepše priče i povezao skoro sve o čemu je pisao ceo svoj život. Heroji njegove Bašte su: dobrodušne starkelje – djed Rade i njegovi drugovi, kumovi, pobratimi; nesmireni ratnik stric Nidžo – pjanac i večita lutalica; čobanice – «dućkaste» i zabunjene; samardžija, slikar sa bradom i čitava bulumenta čudnih i divnih ljudi; ima tu kao glavnih likova i konja, pasa,vukova pa čak i meseca – Pohod na mjesec. I svi ti likovi su svet za sebe, ali u Bašti oni su deo sveta jednog malog dečaka koji često ne zna šta je san, a šta stvarnost. Kao u priči Pohod na mesec kada mali Branko u snu krene za velikim i strašnim požarom na tamnom nebu, vuče ga ta svetlost i odvaja od ovog sveta, ali tu je njegov stražar djed Rade da ga priupita: A đes’ ti poš’o? Lez’ tu da griješ đedu leđa; ili kad djed Rade ode braniti čast svog unuka kod učiteljice koja se usudila da pred celim razredom ismeje njegovog ljubimca. Mali Branko je svečano «otkinuo» da je vuk zelene boje i kao časni unuk svog djeda Rade junački je branio taj stav zbog kojeg ga je učiteljica povukla za uvo. Kada je djed video uplakanog unuka odmah je «doperjao» u školu i «napao» učiteljicu: «Šiškavico šiškava» – rekao joj djed. Pozvao se djed na svoje životno iskustvo i borbu sa vukovima i da on valjda zna kakve je boje vuk. Rasplakala se učiteljica, a djeda Radu odveli u «buvaru». Odležao časna starina nedelju dana u zatvoru i vratio se «tih i mučaljiv». Od tada je djed Rade bio potpuno nezainteresovan za boje «tuga da te uhvati». Nije više ni komentarisao sljez koji je, nekada na djedovu radost, cvetao svakog proleća: «Vidi ga al’ se modri, ko čivit!» Teško da je na ovom svetu bilo takvog «neznajše» za boje kao što je bio Brankov djed Rade. No, kao što se obično kaže: ne pada iver dalje od klade, pa i Branko sam priznaje: «Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavno nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.»

Bilo je tu svakojakih «zgodacija» sa djedom Radom. Jednom ti djed Rade, pun brige za svog Nidžu-Nidžekanju-Vantaziju, odlučio se posavetovati sa bratom Savom ne bi li zajedno došli do rešenja. Naime, stric Nidžo, nekako sa proleća, krene da peva i tuguje za nekom Marijanom, neprežaljenoj ljubavi iz vojničkih dana. Sramota djeda gde mu Nidžo peva o nekoj Marijani kraj svoje žive žene, a i žao mu «mladice» koja, sirota, plače skrivena u nekom ćošku u kući ili štali. Već je djed mislio da sprovede i neke drastične mere i oplete Nidžu vilama po leđima, ali je ipak odustao od te ideje – «svete vile»! Elem, ispriča svoju muku djed bratu Savi ne bi li ovaj, ko star i iskusan čovek, nešto me rekao o toj Marijani. Ali starina Savo počeo da melje neke «goveđe gluposti» o Marijani iz sela Manita Draga koja je bila ‘ajdučki jatak. Naravno da je djed Rade odustao od daljnih saveta brata Save… Svaki put kada čitam tu epizodu bukvalno mi suze idu od smeha mada sam je pročitao mnogo puta.

A stric Nidža – nesmireni ratnik – je tek posebna priča. Šta je sve radio stric Nidžo i gde je sve bio… Trbuhom za kruhom otišao stric Nidžo za Ameriku, ali se nije zadržao dugo i kao vojni doborovaljac se vratio u Evropu da se bori u Prvom svetskom ratu na strani Francuza. Tu su ga rasporedili u neki internacionalni odred i to sa Senegalcima, čuvenim ratnicima. Toliko je dobra i zla stric Nidžo podelio sa prijateljima Senegalcima da je i sebe video kao jednog od njih – crnog kao pravog Afrikanca. Svašta je Nidžo video i doživeo, ali se nikada nije smirio i odustao od svojih lutanja. Stric Nidža je bio i veliki zavodnik ženskih srca. Kada Nidžo slučajno naiđe na neku čobanicu, onako «dućkastu» i «dundavu», pa joj prišapne koju na uvo ova mu se, jadna, odmah preda i to u žbunju, u kukuruzu, gde se već nađe zgodno mesto. Dokazi njegovih ljubavnih zgoda su bili «male Nidže» kako su zvali decu, u selu, koja su međusobno jako ličila…

Pa kada je u Brankovo detinjstvo ‘doplovio’ slikar sa bradom koji je slikao ikone. Djed Rade je vrlo poštovao slikarevu veštinu jer je taj svece slikao, do duše ponekad vrlo čudne i usko vezane za te podgrmečke krajeve. Tražili su od slikara da slika i neke «vučije» svece, pa čak i sveca sa puškom ili kuburom. No, za djeda Radu slikarev posao je bio svetinja kao i ikone koje je izrađivao. Međutim, jednom djed uhvatio slikara gde slika njegovu kobilu Micu, pa mu to nešto došlo naopako i nastrano. Uzalud je slikar objašnjavao da je on kobilu Micu uzeo kao model za konja svetog Đorđa i da to ništa ne umanjuje vrednost njegovog rada. Džaba, djed se naljutio na slikara, a i kobila Mica od tada mu nije bila draga: «vidi je, svetica» – otresao se djed na sirotu kobilu kao da mu je i ona nešto kriva. Kažem ja vama, svakakvih zgodacija i čuda ima u Brankovoj Bašti… Mali Branko je bio, do kraja života, velika lutalica i sanjar, kao i njegov stric Nidžo, a dobar i naivan kao djed Rade. Svojih avanturističkih sklonosti bio je Branko svestan još od najmlađih dana kada je sanjario o dalekim krajevima sveta: «… zgodio bi ja tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.» Nažalost, na Brankovom kasnijem putu bilo je mnogo «pasa» koji su ga napadali i borili se protiv njegovih «vantazija». Nije im se dao Branko, patio je i krio tugu… Pisao je on, umesto o patnji, o svojoj mladosti i ljudima koji su junaci najlepših priča na svetu.

«Odgunđa stric kako baš ni “mjesečari” nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (– Ode da spava – primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom. I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva: – Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan? »

Tako je Branko ostao ”mjesečar” do kraja života, divna pesnička bluna što je od Une, Hašana, Podgrmečja, đedova, stričeva, međeda i leptirova, napravio divan svet za jednog dečaka. Dečaka koji danas ima svoj most – Brankov. Lepo sanjaj naš nesmireni ratniče i vantazijo, niko to ne zna bolje od tebe.