Basara: Produžetak Crvenog Bana političkim sredstvima

Ali šta da radim, to je jače od mene. Aha, grakću komentatorske moralne gromade, onomad je napisao „boli me dupe“, a danas je tri puta pomenuo Crven Ban. Nisu tu čista posla. Latentna homoseksualnost je u pitanju. Da nije tako, zar bi se onako gorljivo zalagao za održavanje Parade ponosa. To je, da kažemo, dijagnoza jedne škole amaterskog psihoanalitičkog mišljenja. Druga pak škola stoji na sasvim suprotnom stanovištu. Ti doktori drže da ja, u stvari, prezirem adžuvane, ali da kao „osvedočeni demokrata i liberal“ nemam muda da to javno kažem, pa ih – bajagi ih braneći – blatim i ocrnjujem. I eto nama još jedne srpske podele. Ako je za utehu, ni bečka psihoanalitička škola nije bila imuna na srpske podele. I tamo je vrlo brzo pukla tikva. I to na tipično srpski način. Podelili su se na patriote – pristalice Sigmunda Frojda – i na izdajnike – sledbenike Karla Gustava Junga.

Nemam ja tu puno izbora, cenjeni publikume. Srpski jezik spada u (u nauci nepriznatu) grupu psovačkih jezika, čiji je neprikosnoveni lider – ako je verovati jezikoslovcima – susedni nam mađarski. Ali ni mi nismo mačiji kašalj. Koji se još jezik može pohvaliti činjenicom da se u njemu najodlučnija negacija izražava izričitom afirmacijom – oću Crven Ban. E sad, da sam sledbenik komentatorske psihoanalitičke škole mogao bih maliciozno reći da svi oni koji koriste tu sintagmu (što znači najmanje polovina muške populacije) nisu latentni nego deklarisani homoseksualci. To bi, naravno, bilo daleko od istine. A još dalje od naše današnje teme koju bismo, parafrazirajući Fon Klauzevica, mogli nazvati – Produžetak Crvenog Bana političkim sredstvima.

V čjom djelo. Pročitah u jednoj ovdašnjoj žutari (polu)senzacionalni članak o gradonačelniku Pančeva, izvesnom Radanovu, koji se u pretpolitičkom životu beše proslavio epohalnim izumom uredno patentirane naprave „koja povećava dužinu i obim“ Crvenog Bana. Nemojte me pitati za tehničke detalje, nema ih ni u pomenutom članku, ali ne treba sumnjati da je naprava solidno funkcionisala. Pretpostavljam da još uvek funkcioniše. Samo mi nije jasno zašto je tako dugo čamila u anonimnosti? Ja recimo do juče za nju nikada nisam čuo. A sad je – reći će zlobnici – prekasno. Nego, kad smo već kod seksualnosti, daj da stvar isteramo na čistac, da više ne bude zabuna. Mislim da je izgradnja ličnog identiteta seksualnosti (hetero, homo, neutro, svejedno) krajnje budalasto preduzeće. A zašto, moliću lepo? Zato što se onoga trenutka kada se seksualnost (po neumitnoj prirodi stvari) ugasi, ugasi i identitet.