Basara: Nikakva para, a velika vajda

Kad nam je država već takva kakva je, moramo li mi da budemo kao naša država?

Ne treba, dame i gospodo, sve drvlje i kamenje svaljivati na tabloide serbske. Odavno ja govorim da su žutare – uprkos svoj svojoj neporecivoj gnusobi – najtačnija slika naše realnosti. Ponekad je poneka i tabloidima ka vladičina.

Evo recimo pre neki dan pročitah u listu Alo vrlo intrigantan naslov. „Za Miladina bilo para, za Tijanu nije“. Tabloid je mislio na onog siledžiju za koga je država ladno iskeširala – kolko ono bi – preko milion dolara i na Tijanu, devojčicu preminulu u čekanju transplantacije srca, za koju država nije izdvojila ni žutu banku. Bilo je to, da vas opomenem, da ne padne u zaborav, za popečiteljstva ktitora Teslinog spomenika Jeremića. Rečena brljotina je velepalamudno opravdana „državnim razlogom“. Jer, bajagi, da država nije odrešila kesu, moćna bi se Amerika narogušila, pa to ne bi bilo dobro po bilateralne odnose. Ni ona paljevina američke ambasade nije baš doprinela bilaterali, ali i to je opravdano „državnim razlogom“. Narodu je – navodno – trebalo „oduška“. I narod je odušak i dobio. A posle oduška je dobio i Crven Ban u otvor na donjem delu leđa.

Koliko sam razaznao iz novinskih vesti, Tijani je malo falilo da dobije novo srce. Da su, počem, naša država i naši državnici imali bar malo obraza, pa da su skunatorili, da kažemo, polovinu potrebne sume, jedna devojčica bi danas bila živa. A, eto, nije. Možda je to nerealno zahtevati od države čiji akademici planiraju građanske ratove i određuju koliko ljudi treba da pogine. Iz intervjua Latinke Perović u prošlom Vremenu saznao sam da su krajem osamdesetih besmrtnici došli od cifre od 86.000 života. Toliko je trebalo da košta vekovni kalemarov san. Ispostavilo se, međutim, da su akademici omanuli u proceni jer je konačni bilans rata na koji su nas najslatkorečivije huškali uveliko premašio predviđenu cifru.

Sve me je gorepomenuto navelo na turobna razmišljanja. Možda mi, pomislio sam, vekovima ne uspevamo da se orijentišemo i dovedemo u red zato što nam, zahvaljujući upornom opstajanju jedne morbidne ideologije, još uvek nije jasno šta su naši strateški ciljevi. Da li je to život ili je to smrt? Da li je to lečenje ili premlaćivanke? Da li je to pomaganje bolesnima i nemoćnima ili ulaganje u siledžije? To bi, dame i gospodo, trebali da razjasnimo, pa tek onda da većamo da li nam će nam biti probitačnije u Evropskoj uniji ili u Evroazijskoj federaciji. Dobro, kad nam je država već takva kakva je, moramo li mi da budemo kao naša država. Ne moramo, brate. To je naše ustavno pravo. Iskoristimo, dame i gospodo, prednosti naprednih tehnologija, pa kada se sledeći put pojavi neki slučaj sličan Tijaninom, ne čekajmo da se država smiluje, nego uplatimo SMS-om stotinak dinara. Nikakva je to para. A vajda velika.