Basara: Nepomirljivost samosažaljenja

Izdvajamo

• S kim, more, mi da se mirimo, kome da praštamo, kad još nismo Osmanlijama oprostili poraz u boju na Kosovu. Koji - tako kažu najnovija istoriografska istraživanja - uopšte nije bio poraz jer je Bajazit bio taj koji je posle bitke bacio koplje u trnje, podvio repić i vratio se tamo odakle je došao. Da se počem bavio južnoslovenskom problematikom - kao što nije jer je imao pametnija posla - bezbeli bi zaključio da Južni Sloveni zapravo vole da budu poražavani, jer im porazi - i stvarni i fiktivni - daju obilje materijala za samosažaljenje. A samosažaljenje znamo šta je - rđava beskonačnost propadanja, jadikovanje nad propašću i svaljivanje krivice na sve druge osim na sebe. Pa vi sad vidite.

Povezani članci

• Pančić: O jednom dugu
• Reportaža sa Kosova: Ples na Balkanu
• Od čega je crn Crni Petar?
• Sedma sila na egzorcističkoj seansi
• Zaključci koje ne možemo izvući iz nereda u Londonu
• Boris Dežulović: Diktatori, gazde i pečeni volovi

Od pomirenja, dakle, neće biti ništa – niti može da bude. Iz razloga koje ću vam sad podastreti.

Svetislav Basara, Danas.rs

Svima ovih dana puna usta regionalnih pomirenja, a na takozvanom terenu – čuda i pokore, buka i bes. Evo, recimo, hrvatski Overlord, Milanović, glatko odbio velikodušnu ponudu našeg Overlorda da se ustanovi opšteexjugoslovenski dan sećanja na žrtve rata.

Ne znam šta je Vučić očekivao, to jest – ako je uopšte nešto očekivao. Zar nije imao nekog savetnika koji bi mu došapnuo da je sam pomen Jugoslavije – u bilo kom kontekstu – u Hrvatskoj ravan činu veleizdaje. Tek u Prištini niko nije hteo da čuje za zajednički Dan mrtvih. Iz BiH se – koliko sam obavešten – niko nije oglasio, mada nagađam da bi odgovor bio jedno decidirano – NE.

Nisam, konačno, siguran da bi ta plemenita ideja i u Srbiji bila dočekana sa blagonaklonošću. Kao da čujem (za sada neizgovorene glasove) koji zapomažu: Još nismo napravili ni srpski Jad Vašem, a on hoće da za našim mrtvima žalimo u društvu koljača i genocidlija. Od pomirenja, dakle, neće biti ništa – niti može da bude. Iz razloga koje ću vam sad podastreti.

Da je u ex-yu narodima i narodnostima nivo svesti i duhovnosti potrebne za (makar simbolično) pomirenje bio na nešto višem nivou, pomirenje uopšte ne bi bilo potrebno, jer se Jugoslavija ili ne bi raspala ili bi se raspala mirnim putem, na podobije Čeha i Slovaka, takođe Slovena, doduše zapadnih. Ali mi smo Sloveni južni, maltene mediteranski, krv nam je uzavrela. I pročaja.

Sad će dežurni profesionalni patrioti da graknu: Može biti da smo takvi, ali takvi smo s jakim razlogom, zato što je naša istorija teška i krvava i što (neki tamo, nikad imenovani) stalno pokušavaju da nam nabijaju kompleks krivice i manje vrednosti. Sada ću se okanuti susednih naroda i narodnosti, prepustiti ih na milost i nemilost tamošnjih kolumnista, a ja ću se pozabaviti našom, srpskom, istorijom nepomirljivosti.

S kim, more, mi da se mirimo, kome da praštamo, kad još nismo Osmanlijama oprostili poraz u boju na Kosovu. Koji – tako kažu najnovija istoriografska istraživanja – uopšte nije bio poraz jer je Bajazit bio taj koji je posle bitke bacio koplje u trnje, podvio repić i vratio se tamo odakle je došao. Da se počem bavio južnoslovenskom problematikom – kao što nije jer je imao pametnija posla – bezbeli bi zaključio da Južni Sloveni zapravo vole da budu poražavani, jer im porazi – i stvarni i fiktivni – daju obilje materijala za samosažaljenje. A samosažaljenje znamo šta je – rđava beskonačnost propadanja, jadikovanje nad propašću i svaljivanje krivice na sve druge osim na sebe. Pa vi sad vidite.