Akademik Ćosić među repatim Albancima

Povezani članci

• Boris Tadić i bosanski Hrvati
• Ruski ‘vojni’ model za decu iz Srbije
• Esad Bajtal o knjizi CIJENA JEDNE ZABLUDE Husejina Paravlića
• Tomislav Jakić: Tko je Hrvatskoj odrezao jezik?
• Eto Vam je Brankica po drugi put
• Alešević neće dobiti imunitet: Osumnjičen je za davanje mita i neovlašteno snimanje Tegeltije

Napisao je član dične SANU i pisac D. Ćosić kako su Albanci na Kosovu „najgori ološ i etnički talog Balkana“ – tako nekako glasi ova njegova mudrost – i reagovao je beogradski advokat dr S. Popović i kazao mu da je to čisti rasizam. Reagovali smo i mi i nikom ništa – akademik i dalje misli kako misli. Uostalom, ko bi njemu mogao da veruje, jer su u njegovim dnevničkim beleškama „misli“ u haosu, ispreturano je sve tako da se ne zna gde je glava gde je rep: akademik priča kako je u jednoj šetnji sa pokojnim E. Kardeljem čuo od njega kako je Jugoslavija „samo prolazna stanica za buduću slovenačku državu“. Malo dalje akademik kazuje kako je jednom u Beogradu u šetnji sa Veli Devom čuo od kosovskog prvaka kako je i njima Albancima ta autonomija „samo prolazna stanica“. I tako redom jer su se svi ispovedali njemu – i samo njemu. Kraja tim lagarijama nema kod akademika Ćosića i stvorio je čitavu školu takvih svedoka istorije. Naravno lažne – i dozlaboga dosadne.

Ovde se javljamo da bismo ispričali kakvu je muku akademik D. Ćosić zadao nama u našim – verujemo u to – ozbiljnim istraživanjima.

Ono da su kosovski Albanci repati je iz dela doktora i akademika Vladana Đorđevića: iščitali smo još jednom spise V. Đorđevića i posao se isplatio – učeni doktor Vladan je bio lekar po struci – studije medicine je u Beču završio. Pisao je – bio je i lični lekar kralja Milana – na odličnom nemačkom, srpskom i francuskom jeziku. Ostavio je dela iz istorije – posebno iz istorije srpske medicine jer je bio osnivač Srpskog lekarskog društva. Zaslužan čovek jednom reči i eno mu spomenika u malom parku nedaleko od KBC Srbije blizu Medicinskog fakulteta. Ono da su Albanci primitivni i da imaju repove uzeo je od Nemaca: ti se Albanci znaju okačiti za repove o drveće i ne razlikuju šećer i sneg. Bio je doktor Vladan i ideolog neke Srbije koja će izaći na more – i od toga ništa nije bilo. Vredelo je to čitati, a to o Albancima je kliše među Nemcima u onovremenoj literaturi i naravno tipična je rasistička budalaština. Tu se naše muke ne završavaju. Poput svih knjiških moljaca nastavili smo istraživanja – i posao je tekao teško. Odakle ti klišei koje narodi pripisuju jedni drugima da ih ponize, i našli smo deo odgovora u Istoriji Zapada koju je napisao francuski akademik izučavajući upravo ovaj problem, odnosno zbog čega su narodi susedima pripisivali da su caudati odnosno da imaju repove. Što su narodi bivali primitivniji i opsednutiji pakosnim etničkim nacionalizmom, svest im se više sužavala i jedni su drugima pripisivali da su repati i zbog toga su izbijali ratovi i to krvavi – to je trajalo kaže francuski naučnik do XVIII veka, a oživelo je i krajem XIX veka posebno na Balkanu – nije neobično što se zanimanje za ovo delo V. Đorđevića javilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Nova teškoća u našim istraživanjima je nastupila kada smo utvrdili da D. Ćosić ne poznaje delo doktora Vladana Đorđevića – možda je načuo nešto.

Iz istraživanja francuskog akademika se vidi – on se zove Jacques de Vitry a delo Histoire occidentale – da su u srednjem veku u zapisima i hronikama Francuzi prikazivali Engleze kao repate ljude. To je stara mržnja i na gravurama se vidi kako Englezi imaju repove, posebno u zapisima jedne Akvitanke iz 1153, koji su sačuvani i prevedeni s latinskog u delu koje je ozbiljna akademska rasprava – u sukobima su Normani i Francuzi pretili Englezima kako će ih pobediti i poseći im repove. I tekstovi i slike deluju uistinu divno – i ljudska glupost može tako da se čini. Tu predrasudu pominje i Bokačo kao praznovericu za političku upotrebu. A istraživanja koja je vodila Lilian M. C. Randall su još rečitija. I ona se slaže da su ovi klišeji stvarani za ratne i ideološke potrebe i tako je od srednjega veka do danas. Naivno je očekivati od D. Ćosića da nešto ozbiljnije poznaje, jer ne čita ni na jednom stranom jeziku – a još smo naivniji mi koji to od njega tražimo. Kada Ćosić u nekom svom romanu pomene nekog rimskog imperatora – odnosno kada njegovi junaci to čine – svaki srednjoškolac će primetiti da je tu greška najmanje od dva veka, jer takvog imperatora tada u Senatu rimskom nije bilo. O tome su drugi dosta pisali a posebno S. Slapšak.

Bilo kako bilo, nama je Ćosić pomogao da odgonetnemo problem, a što ga on nije razumeo to je drugo – odnosno on po čuvenju funkcionalizuje klišeje i tačno zna kada je to politički potrebno. Ovo sada oko Kosova prilika je da se to pomene, a naša istraživanja nastavljamo jer nam drugo i ne preostaje.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net