Adriatik Kelmendi: Sarajlija na Miloševićevom putu

Povezani članci

• U Sarajevu održan “Marš za žrtve korupcije”
• Korupcijski sapun za diplomatsku karijeru
• Viktor Ivančić: Polirasizam
• ČUDNI HRVATSKI PEREC
• Ladislav Tomičić: Hrvatska u ratu s vlastitom djecom
• Predstavljanje Dosijea „Zločini nad Hrvatima u Vojvodini“

Ako neko odraste sa idejom da je bio jedina žrtva nepravde i ratova koji su se desili pre nego što su oni rođeni – bili oni Albanci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, Makedonci ili Slovenci – naravno da će se hraniti idejom osvete.

Kusturica samo pokušava ponoviti sebe. Neprihvatljiv deja vu za jednog umetnika, s obzirom da umetnost – kao što se zna – pre svega cilja na originalnost, ali je veoma dobro za nekog političara šarlatana. Dakle, Kusturica je mnogo puta do sada potvrdio da je, uprkos velikom broju filmskih nagrada, samo političar koji se pretvara da je umetnik.

U filmu, za koji tvrdi da snima, radi se o trgovini organima kao ‘najbrutalnijem slučaju veka’, Kusturica pokušava učiniti isto što je pokušao uraditi i o ratu u Bosni, filmom koji je financirao RTS Miloševićevog doba, ‘Underground’. Dakle, zloupotrebiti svoju popularnost, pretvorivši u očima sveta žrtve u nasilnike, a nasilnike u žrtve.

Šta se to vrti po perverznom umu kao što je Kusturicin, mislim da je najbolje opisao moj kolega iz Crne Gore, Andrej Nikolaidis.

„Znajući da je on svog  mrtvog oca proglasio srbinom (Murat, A.K. ) kao i samog sebe pravoslavnim hrišćaninom, on je veoma lako odabrao svoju stranu u bosanskom ratu. On je tu stranu odabrao preko Ratka Mladića i Radovana Karadžića. On nije bio sa njima tokom bombardovanja, ali svaki put kada je uvideo priliku, sa svojim pristupom u umetnost i medijskoj areni našao im je alibi za ubijanje svakog muslimana koji nije hteo priznati da ima hrišćansko poreklo“, napisao je Nikolaidis.

Kada  bi Kusturica stvarno bio umetnik, onda bi trebalo da bude slobodan da snima filmove o svemu i svakome. I ti filmovi, naravno da bi bili deo fatazije nekog umetnika, i kao takvi, znači fikcija, možda bi se prihvatili od strane publike, zavisno od ukusa.

Problem je u tome što se ovde ne bavimo Kusturicom kao umetnikom, već kao političarem koji tvrdi da se film ‘Undergroud’, kao i ovaj novi o Kosovu  baziraju na stvarnim dešavanjima.

Odjednom, osim navoda koje je predstavila u svojoj knjizi bivša glavna tužiteljica Haga, Carla del Ponte, ali koje nikada nije imala priliku dokazati dovoljno da bi podigla optužnicu, kao i izveštaj Dicka Martyja, koji se još nije materijalizovao kao proizvod za sudnicu, još ne postoji nijedan pravni dokaz  koji bi mogao dokazati da se nešto tako stvarno desilo. A dok se ne dokaže, nešto tako se može  nazvati samo pretpostavkom, a ne činjenicom.

S druge strane, postoje konkretni podaci koji govore o već dokazanim zločinima i tačnim imenima u bivšoj Jugoslaviji.

Npr. koalicija nevladinih organizacija okupljenih oko ideje za REKOM, pod vođstvom srpske humanistkinje Nataša Kandić, tačno su konkretizirale ono o čemu se slažu i Amnesty International, Human Rights Watch i UNHCR, da je tokom rata u Jugoslaviji  ubijeno više od 130 hiljada ljudi, od kojih su manjina Srbi, dok su većina bili žrtve ubilačke srpske mašinerije.

U Bosni i Hercegovini je ubijeno oko 97 hiljada ljudi, od kojih 66 posto Bošnjaka, 25 posto Srba, 8 posto Hrvata, dok su ostali uglavnom Albanci i ostale manjine. Od svih  ubijenih Bošnjaka, 83 posto njih su bili civili, 30 posto žene i deca, u poređenju sa samo 10 posto Srba.

U Hrvatskoj je ubijeno oko 11 hiljada Hrvata i oko 7 hiljada Srba. Da ne zaboravimo da su svi ovi ljudi ubijeni van teritorije Srbije i u državama koje su danas nezavisne.

Dok na Kosovu statistike pokazuju broj od oko 13 hiljada ubijenih, tokom rata i odmah nakon njega. Od tog broja oko 10.500 su Albanci, 2000 Srba i više od 500 nealbanaca, nesrba i i ostalih neidentifikovanih.

Imamo još nekoliko kratkih činjenica.

Haški Tribunal podigao je 161 optužnicu. 94 od njih su protiv Srba, 29 protiv Hrvata, po 9 protiv Bošnjaka i Albanaca i po 2 za Makedonce i Crnogorce.

O kome onda priča Kusturica? Ili možda kao reditelj, primećuje globalne teorije zavere protiv Srba, iako ove gore spomenute cifre može i sam videti.

Ali užas ima veze sa nedostatkom etike. Kusturica i mnogi drugi znaju šta su činjenice, a šta izmišljotine u ratu. Međutim, koga on i ostali poput njega pokušavaju da prevare? Možda Kusturica jednim svojim filmom može ostaviti utisak na nekoga u svetu ko ujedno nema pojma da je postojala i gde je postojala Jugoslavija, ali da li može varati stanovnike bivše Jugoslavije? Ne!

Problem je u tome što on nastavlja put njegovog idola, Slobodana Miloševića, koji je u svome umu uzvisio srpski narod kao božanski narod i kao žrtvu. Ova je ideja dovela do ratova, smrti i razaranja u ovim zemljama.

Takođe, on može varati decu, kao najnedužnija bića, onu decu koja su rođena u novom milenijumu. Ali on pokušava pokazati njima samo jedan deo priče – kao što je rečeno – nepotvrđeni deo, tako da se ta deca osećaju kao žrtve rata.

I ako neko odraste sa idejom da je bio jedina žrtva nepravde i ratova koji su se desili pre nego što su oni rođeni – bili oni Albanci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Crnogorci, Makedonci ili Slovenci – naravno da će se hraniti idejom osvete. Ali na ovaj način nikada se neće ostvariti pravda, ni mir između naroda koji su nekada ratovali.

U suprotnom, sa ovom logikom žrtvovanja samo će se još više otvoriti put za stvaranje novih smrtonosnih eskadrila za druge ratove na Balkanu.

U svakom slučaju, možda Kusturičina nacionalna ubilačka razjarenost najzad i ima neko objašnjenje. Konačno, dok kombinuje umetnost i politiku, izgleda da je pronašao odgovarajući položaj. On je postao predsednik Skijaškog saveza Srbije.

U svakom slučaju, to već dokazuje zašto se ovaj čovek već odavno počeo baviti skijanjem.

P.S. Nikolaidis, optužen od strane Kusturice, posle veoma dugog sudskog procesa, kažnjen je da plati 12 hiljada evra.

P.S. 2: Jedan od najpoznatijih novinara na Balkanu Petar Luković nekoliko puta je bio optuživan od strane Kusturice.

P.S.3: U ovom tekstu namerno sam izbegao pominjanje Kusturičinog imena. Do 2005. zvao se muslimanskim imenom, Emir, a posle ga je zamenio srpskim imenom Nemanja. Strepeći da je Kusturica, dok sam pisao ovaj tekst mogao ponovo da promeni identitet, nazivao sam ga samo po prezimenu.

P.S.4:  Veoma sam srećan što živim u državi koju Kusturica ne priznaje, stoga ne može tužiti i mene, kao što je uradio mojim kolegama novinarima.

*Na albanskom jeziku izraz ‘čovek na skijama’ znači lud čovek

e-Novine