A da krenemo iz početka ili da ipak popričekamo?

Izdvajamo

• Ipak, ukoliko budu imali milosti, vlastodršci neće raspisivati sveopšte izbore na jesen i neće nas terati da presipamo iz šupljeg u prazno. Zadržaće se na pokrajinskim i lokalnim izborima. Da li će pobediti? Izvesno je. Nakon toga, nastaviće sa daljim ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice, što je korak u dobrom pravcu, uz sporadično ometanje u vođenju unutarnje politike. Za to vreme će opozicija, tj. njena lepša strana, imati dovoljno vremena da se povrati, konsoliduje, napravi plan i nastupi sa konkretnim predlogom za izlazak iz krize. Takođe, izvesno je da će doći i do deobe Demokratske stranke što i ne mora da bude loše. Ukoliko "naprednjaci" raspišu izbore na svim nivoima, biće interesantno posmatrati moralne i etičke kapacitete stranačkih lidera i njihovu koalicionu širinu. Kredibilitet neće biti problem, baš kao ni želja da nešto promene. Toga odavno nema na političkoj sceni Srbije.

Povezani članci

• Radomir Lazić: Surfanje na kamenoj ploči
• Blažo Davidović: Crna Gora nije država ” slučajeva “, nego slučajno država
• Od Jakuševca do Mattana
• VANJSKA POLITIKA ‘EX CATEDRA’ PREDSJEDNIKA OBAME: Početak kraja globalnog liderstva SAD ili nova real politika SAD (?)
• Franjo Habulin: Pokažimo da smo dostojni onih kojima danas odajemo počast!
• Majka iz priručnika i savremena majka

Ukoliko “naprednjaci” raspišu izbore na svim nivoima, biće interesantno posmatrati moralne i etičke kapacitete stranačkih lidera i njihovu koalicionu širinu. Kredibilitet neće biti problem, baš kao ni želja da nešto promene. Toga odavno nema na političkoj sceni Srbije.

Piše: Željko Pavićević

Da su stvari izmakle kontroli ne vide samo oni zaslepljeni glupošću i blještavim sjajem iskrenih laži premijera zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Budućnost u koju smo verovali nakon petooktobarskih promena izgubila je svaki smisao, a oni koji su nas onomad u nju vodili su danas u teškom i konfuznom stanju. Naprednjačke horde se polako dele, a opozicija, ili bar njen lepši deo, nema tim sa kojim bi se ćerao. Cenu gluposti političkih subjekata platiće jedino i samo građani Srbije.

Politička scena Srbije je postala tragikomična. Spektakularno ponašanje vladajuće koalicije polako gubi na jačini jer nedostaje aktivnost jednog od vodećih koalicionih partnera, ministra vanjskih poslova Srbije i njegovog tima. Dok se naprednjačke horde batrgaju u mulju svoje politike, socijalisti taje svoje planove i smireno posmatraju situaciju. Pad helikoptera, paljenje zastave suseda, slavljenje Beograda i svako drugo političarenje ne pada na teret crvenih, štaviše, zaobilazi ih. Zato je i opravdano smatrati da će se uskoro nešto desiti jer podrške ključnih igrača nema, a kada je nema, onda vam takvi igrači i nisu potrebni. Dugo najavljivana i sve više izvesna rekonstrukcija Vlade Srbije u prvi plan će izbaciti neke nove igrače uz moguć opstanak postojećih. To svakako mogu biti oni koji već neko vreme sede u predvorju i čekaju na snimanje nekog drugog filma. Eventualni ulazak SDS Borisa Tadića i LDP Čede Jovanovića, mogao bi da da neki novi šmek vladi premijera Vučića. Ovakva rekonstrukcija bi sigurno još više zbunila javnost, ali i dovela postojeću opoziciju u još konfuznije stanje.

No, kada smo već kod opozicije, evidentno je da ona nikada nije bila rastrojenija. Demokratska stranka se pored unutrašnjih turbulencija i vladavine u senci bavi i organizovanjem nekakvog novog fronta u kojem će zasigurno participirati Nova stranka nekadašnjeg premijera Srbije, Zorana Živkovića. Ono što Pajtić i Živković imaju zajedničko jeste želja da sa vlasti sklone Vučića. To je lepo i potrebno, međutim ne i dovoljno. Pored njihovog entuzijazma u etru je i entuzijazam „opozicione desnice“ koju pored vojvode Šešelja i ostataka nekadašnjih radikala čine još i porodični ljudi iz Dveri, kao i neobavešteni, ali voljni za ćeranje, Koštunicini saborci. Krizna vremena pogoduju desnici, ali ovakve desnice se ne moramo plašiti, ako ni zbog čega drugog onda zato što nema afiniteta prema koalicijama sa evropejcima. Ipak, ne mogu svi ni u koalicije. Neki to i ne žele, poput pokreta Saše Radulovića, Dosta je bilo. Bivši ministar u Dačićevoj vladi je, kao i do sada, spreman da sam sa svojim timom izađe na crtu režimu, a o eventualnim koalicijama razmišljaće kasnije. Kako god, ovakva opozicija ne može da zada jak udarac tihoj diktaturi aktuelnog premijera. Onaj koji može da ga nokautira, ali uz pomoć nekih opozicionih igrača, jeste drug ministar Dačić. Koliko će biti spreman na sukob sa Vučićem zavisiće od toga koliko je Vučić spreman na sukob sa njim. Koalicioni potencijal „socijalista“ se ne dovodi u pitanje još od 2008. godine. Pitanje je samo ko će da igra sa njim i za čije babe zdravlje.

Posledično, ukoliko je jedini cilj opozicije svrgavanje Vučića sa vlasti, onda neće biti velikih problema. Postizborne koalicije nikada nisu predstavljale iznenađenje u Srbiji. One su nekako uvek bile neočekivano očekivane i neprijatne, ali ne i iznenađujuće. Ono što je sigurno jeste da su dosadašnje koalicione vlade sastavljene po principu „hajde da vladamo“ imale poražavajuće rezultate i građane vodile u sve veće siromaštvo i još dublju krizu. Njihov jedini zadatak bio je balansiranje debalansa. Možda baš iz tog razloga je sve prisutnije mišljenje da sa ovakvom opozicijom i njenim koalicionim kapacitetom nema potrebe menjati postojeću bulumentu, jer sigurno bolje biti neće. Ovo ne mora nužno da bude tačno, ali vođeni dosadašnjim iskustvom i rezultatima vlada od 2004. godine do danas, veoma izvesno. Zar vlada u Vojvodini nije mogla da pokaže na primeru Pokrajine šta znači vladati transparentno i odgovorno? No, da treba ukloniti Ove sa vlasti, treba!

Ipak, ukoliko budu imali milosti, vlastodršci neće raspisivati sveopšte izbore na jesen i neće nas terati da presipamo iz šupljeg u prazno. Zadržaće se na pokrajinskim i lokalnim izborima. Da li će pobediti? Izvesno je. Nakon toga, nastaviće sa daljim ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice, što je korak u dobrom pravcu, uz sporadično ometanje u vođenju unutarnje politike. Za to vreme će opozicija, tj. njena lepša strana, imati dovoljno vremena da se povrati, konsoliduje, napravi plan i nastupi sa konkretnim predlogom za izlazak iz krize. Takođe, izvesno je da će doći i do deobe Demokratske stranke što i ne mora da bude loše. Ukoliko “naprednjaci” raspišu izbore na svim nivoima, biće interesantno posmatrati moralne i etičke kapacitete stranačkih lidera i njihovu koalicionu širinu. Kredibilitet neće biti problem, baš kao ni želja da nešto promene. Toga odavno nema na političkoj sceni Srbije.