Šifra: Kosovo

Povezani članci

• SAMI, A ZAJEDNO
• Veliki antifašistički skup u Novom Sadu 23. oktobra
• Branitelji protiv obranitelja
• Zlatko Dizdarević: ISIL je u tehničkom smislu proizvod zapadne politike, kao faktor destabilizacije cijelog prostora
• Nacrt zakona o boračko-invalidskoj zaštiti zadržava diskriminatorna rešenja u odnosu na civilne žrtve rata
• Ima li spokoja u četiri Doboja?

Nema ko u Srbiji ne razmišlja o Kosovu na ovaj ili onaj način. Kao ludaci. Mogli bi da dobijemo i šifru koliko smo opterećeni ovim delom srbijanske teritorije. Kosovo je vekovima bilo kolevka srpstva. No, nisu Sloveni oduvek živeli na ovim prostorima. Imali su kolevku negde drugde. I kada je došlo vreme da biraju između opstanka i „kolevke“ znamo šta su izabrali. Da li smo spremni da nestanemo sa ovih prostora kako bi sačuvali „kolevku“?

Piše: Željko Pavićević

Prvo što mi padne na pamet kada neko pomene Kosovo su Dua Lipa i Rita Ora. Možda zato što mi je nakon toliko godina iste i prazne priče postalo dosta Kosova u negativnom kontekstu. Od Brionskog plenuma 1966. godine, preko Ustavne autonomije iz 1974. i Gazimestana 15 godina kasnije, NATO bombardovanja Srbije 1999. godine i jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine, sve do spomenika predsedniku Klintonu 2009. godine, ulaska Srba u Parlament Kosova nakon izbora za četvrti saziv Skupštine Kosova, 2010. godine i konačno u Vladu Kosova, bivšeg oficira i lidera OVK, Ramuša Haradinaja, 2017. godine, Kosovo se koristilo za nekakvo potkusurivanje. Da ne pominjem Kosovski boj i Vuka Brankovića. Intriga i teorija zavere nikada nije falilo na ovim prostorima. Tako je Tito bio kum svakog devetog albanskog deteta u porodici, Ranković je bio duga senka i čvrsta ruka dok je zajedno sa Krcunom naseljavao Kosovo Albancima, Milošević nas je branio da nas ne biju, Đinđić je ubijen od strane inostranih obaveštajnih službi zbog kosovske politike, dok Vučića, primoranog  da stavi tačku na ovaj decenijski problem, demokratska opozicija, koja je to želela da uradi pre njega, a nije mogla, sada u tome sprečava. Pametnom dosta.

Ovih dana Srbiju je na evropskoj turneji zaobišao državni sekretar SAD Majk Pompeo. Posetivši Crnu Goru i Severnu Makedoniju, tokom prijatnog razgovora sa zvaničnicima ovih zemalja, Pompeo je između ostalog prokomentarisao destabilišuću ulogu Rusije na ovim prostorima, provlačeći kroz priču i decenijski problem Srbije i Kosova. Samo nekoliko dana pre njegove turneje, predsednik Vučić je pred skupštinom UN rekao „da nerešeno pitanje Kosova i Metohije opterećuje ekonomski rast ne samo mladih u Srbiji, već i u regionu i da trajno rešenje mora da bude postignuto tako da nijedna strana neće dobiti sve, ali će dobiti dovoljno“. „Mi smo hrabro i realistično s verom počeli da se borimo za trajno rešenje. Niko više od Srbije ne želi rešenje“, istakao je Vučić. No, ili Pompeo nije bio obavešten o ovom Vučićevom izlaganju, ili je znao nešto što ćemo mi saznati tokom njegovog boravka na Zapadnom Balkanu.

Istog dana kada je Pompeo ručao sa Đukanovićem a večerao sa Zajevim, pozivajući makedonske partnere da se odupru kineskom uticaju, usledilo je iznenađenje za Srbiju od strane najuticajnijeg američkog tviteraša. Predsednik Donald Tramp je objavio da za specijalnog izaslanika SAD za dijalog između Srbije i Kosova imenuje trenutnog ambasadora te države u Nemačkoj, Ričarda Grenela. Opisan kao prek i narcisoidan, naklonjen ultradesničarima i privržen usponu konzervativnih snaga u Evropi, Ričard, prvi deklarisani homoseksualc državne administracije, pobudio je različita osećanja i emocije kod balkanskih lidera. Sreća, radost, zbunjenost, tiha tuga! Najpre su osvanule izjave kosovskih zvaničnika na Tviteru, a zatim se razgovaralo telefonom. Upucavanje je počelo. Hašim Tači je naveo da se raduje saradnji sa Grenelom kako bi “osigurali konačni mir na Balkanu uvodeći Kosovo u NATO i porodicu EU zemalja“. Radostan je bio i premijer Kosova Haradinaj koji je unapred izneo svoje viđenje konačnog rešenja: “bezuslovan dijalog kako bi postigli obostrano priznanje u postojećim granicama“. Sa druge strane, srbijanski zvaničnici su reagovali kao da ih je zapljusnulo „vedro ledene vode“. Tako ministarka za evropske integracije Srbije Jadranka Joksimović pretpostavlja da Grenel „ima uvid u dosadašnji tok pregovora“. Ne, pao je s Marsa. Nekako, izgleda da ministarka Joksimović nije obaveštena ko je bio i jeste Ričard Grenel. Koštunica nije umro, a kada će, ne znamo. Čak je i predsednik Vučić, vidno iznenađenjem ovakvom odlukom svog američkog kolega, izjavio da “mi ne izražavamo svoje nezadovoljstvo što je to tako“. A šta izražavamo? Konfuziju, zbunjenost i neobaveštenost? Ili možda tugu što smo toliki trud uložili u saradnju sa Pompeom, a on nas je “otkačio“. Da se nije kojim slučajem naljutio na ministra Dačića, koji je više nade da će se nešto desiti u našu korist ulagao u suprugu državnog sekretara, Beograđanku. No, sada bar znamo šta su Milošević i Vučić imali zajedničko kada je Kosovo u pitanju. Ričarda! Holbrukovo posredovanje nas je skupo koštalo. Nada se da će Grenelovo biti nešto jeftinije.

Evidentno je da Vašington pokazuje ozbiljnu zainteresovanost za situaciju i dešavanja na ovim prostorima. No, nije jasno ko od naših političara i šta očekuje od situacije u kojoj se nalazimo. Građanska opcija ima jedan cilj. To je EU. Njih ne zanima šta je potrebno uraditi da se taj cilj postigne. Oni su spremni da zarad tog cilja izađu na izbore i daju legitimitet predsedniku Vučiću da stavi tačku na Kosovsku priču. Sa druge strane levičari, centar i desničari unutar saveza opozicionih stranaka ne bi tako lako da daju već dato Kosovo. Oni bi da ga brane, ali ne znaju kako, čime i zašto. Kosovo se unazad decenijama koristilo za skupljanje političkih poena, potkradanje izborne volje građana, ekonomske malverzacije i organizovani kriminal. Teritorija koja je „srce“ Srbije samo na papiru, a u realnosti svačija i ničija, ogroman je kamen spoticanja političkim i ekonomskim reformama Srbije. Ona je ujedno i bojno polje velikih ekonomskih sila koje svoja koplja oštre nad nama, malim narodima, zarad svojih, a ne naših interesa. U politici nema ljubavi i bratstva. Politika je goli interes. Kosovo je zato i kamen spoticanja geopolitičkom pozicioniranju Srbije. Srbija nije deo SAD i nije deo Rusije. Srbija je deo Evrope.

Preispitujemo se iz dana u dan i to je zdravo. Menjamo stavove jer se okruženje oko nas rapidno menja. Kosovo je bilo naše. Osvajali smo ga i gubili. Nema ko u Srbiji ne razmišlja o Kosovu na ovaj ili onaj način. Kao ludaci. Mogli bi da dobijemo i šifru koliko smo opterećeni ovim delom srbijanske teritorije. Kosovo je vekovima bilo kolevka srpstva. No, nisu Sloveni oduvek živeli na ovim prostorima. Imali su kolevku negde drugde. I kada je došlo vreme da biraju između opstanka i „kolevke“ znamo šta su izabrali. Da li smo spremni da nestanemo sa ovih prostora kako bi sačuvali „kolevku“?