Bojkot, noćna mora ili divan san?

Povezani članci

• NAŠ SVIJET KRHKE NADE
• Neponovljiva Gordana Bonetti
• Andrej Nikolaidis o napadima na Predraga Lucića: Ovdašnji fašizmi su sramota čak i za fašizam
• Dobre vesti za počinioce ratnih zločina
• Sve je to velika igra, ali mi imamo odgovornost
• Ekonomska kriza je majka fašizma

Kaže naš narod „nemoj trčati pred rudu“. Baš ova naša narodska je postala zvučna nekim našim opozicionim liderima, ili se bar prave da je čuju. Unazad nekoliko meseci se intenzivno raspravlja o bojkotu predstojećih izbora. Pored vlasti i opozicije u raspravu o ovoj veoma značajnoj temi za naš razvoj i prosperitet na evropskom putu Srbije, uključila se široka javnost, naša politička elita, nevladin sektor i pripadnici razvijenih evropskih i svetskih ekonomskih zajednica. I naravno, kao i uvek kada je politika u Srbiji u pitanju, imamo svakoga za ponešto. Jedni su rešeni da bojkotuju izbore po svaku cenu, drugi na iste izlaze po cenu svega, a treći svojim perverznim političkim ponašanjem odaju utisak da ni sami ne znaju šta im je u datoj situaciji činiti.

Piše: Željko Pavićević

Kada se finansijskom i socijalnom elementu unutar opozicionih stranaka doda i nepovoljna atmosfera izazvana Zakonom o informisanju i Izbornim zakonom kao i iscrpljujuća aktivnost „aktivista“ okupljenih oko predsednika Srbije, stiče se utisak da pojedini opozicioni lideri opozicionih stranaka ne znaju gde udaraju.

Teško je utvrditi prave razloge bojkota izbora pojedinih opozicionara, ali izdvajaju se neki koji baš i nemaju velike veze sa teškim političkim i institucionalnim javašlukom u Srbiji. Zakon o informisanju koji se kao bumerang obio o glavu onima koji su ga još davnih dana usvojili, kao i Izborni zakon po kojem su do poslednjih izbora stranke u Srbiji vojevale, nisu se menjali unazad skoro više od jedne decenije ili još od perioda demokratskih promena. „Medijski mrak“ nije uveo Vučić. On je samo, spletom čudnih okolnosti, napustio prostoriju u kojoj se sada u mraku nalaze upravo oni koji su ga te davne 2009. godine uspešno implementirali. Da se podsetimo, jedan od ključnih udara na medije u modernoj političkoj istoriji „mlade demokratije“ desio se 31. avgusta 2009. godine kada je Parlament Srbije izglasao Zakon o javnom informisanju poznat kao „Tadićev zakon o informisanju“. Izglasavanje ovog zakona izazvalo je brojne kritike novinarskih udruženja, ali i tadašnjih opozicionih i vladajućih stranaka. Slična situacija je bila i sa Izbornim zakonom. Predloge o stepenastom cenzusu, promeni izbornog sistema, uvođenju gornjeg i donjeg doma, izboru narodnih poslanika i slično, tadašnja „demokratska vlast“ je uspešno demokratski demontirala. Učinjeno nije bilo ništa. Sve je ostalo po starom. I sada se nalazimo u novoj, istoj, a opet drugačijoj situaciji izazvanoj jednostavnim, a opet veoma složenim pitanjem „Bojkot ili ne?“.

Iako su se Sporazumom sa narodom obavezali da će se zajednički boriti za slobodne medije i poštene izbore, ali i da, ukoliko se ne ispune uslovi za fer izborni proces, na izborima neće učestvovati, od zajedničke borbe opozicionih stranaka izgleda na kraju neće biti ništa. Jedan od razloga bojkota predstojećih izbora od strane „finansijski jakih i nezavisnih“ stranaka koje su napravile Sporazum mogao bi biti gušenje upravo onih koje ne ulaskom u parlament gube sve, a i potpisnici su „spomenara“. Nije tajna da Đilas i Jeremić jedini imaju dovoljno „snage“, da bez „subvencija države“ izguraju period između dva izborna procesa. Ovakva ideja i nije loša ukoliko se uzme u obzir veliki broj minornih političkih organizacija koje se nalaze u etru Srbije, a koje su nekakvu političku snagu dobile upravo usitnjavanjem stranaka za čije programe i ideje su na izborima glasali građani Srbije. Tako su „odbegli“ na krilima jedne političke opcije, nakon unutar-stranačkog koškanja izazvanog sujetom i neadekvatnom podelom plena, postali poslanici nekih novih stranaka potpuno nelegitimno i neetički.

Nešto slično je i sa „koalicionim partnerima“. Unazad nekoliko godina koalicije su pravljene kako bi „stranke d.o.o.“ na ramenima „velikih“ postale nekakva politička opcija u Srbiji. Novcem iz budžeta i pogodnostima koje su sticali kao parlamentarne stranke, „koalicioni partneri“ su dobijali priliku da iskažu svoj stav stvarajući privid nekakve političke opcije.  Tako primera radi, Nova stranka je možda jedina koja je poslušala onu narodsku s početka. Iako je ostankom u Parlamentu pokazala političku zrelost izraženu u liku i delu svoga lidera, Zorana Živkovića, njihov stav o „ne-bojkotu“ izbora ostavlja im dovoljan prostor da iskoriste svoj, dugo godina stvaran „koalicioni kapacitet“ i postanu deo neke izborne koalicije ukoliko bude onih koji bi zajedno sa njima koaliciju pravili. Ukoliko ih ne bude, Nova bi sigurno kao i uvek promenila ćurak i bila deo širokog političkog fronta okupljenog oko „finansijski jakih“ stranaka. U prilog tome ide i skorašnja izjava Živkovića da će prva odluka neke nove vlasti biti hapšenje Aleksandra Vučića i svih koji su učestvovali u njegovoj vlasti i to “zbog veleizdaje, organizovanog kriminala i korupcije, kao i organizovanja ubistava neistomišljenika”. Iako demagoška, ova izjava je ozbiljan adut Nove u borbi protiv vlasti u Srbiji.

Za razliku od Đilasa i Jeremića, nešto drugačiju taktiku i tumačenje Sporazuma imaju aktivisti Pokreta slobodnih građana. Oni ne odustaju od pregovora sa „slinama“, „ludacima“, „neznalicama“ i „plačipičkama“. U nadi da će ostvariti „makedonski scenario“ , „slobodni građani“ biju ljutu bitku na dva fronta, jednu sa ostatkom opozicije i njihovim simpatizerima na društvenim mrežama i drugu sa vlastodršcima za okruglim stolom. Ova druga je možda interesantnija za javnost jer ukoliko je dobiju, Vučić dobija legitimitet da, uz prisustvo opozicije u Parlamentu i veliku podršku međunarodne zajednice, najzad reši pitanje Kosova i Metohije. Kakav god ishod ove borbe bio, „pravoj“ opoziciji Srbije se ne piše dobro.

Prosto je neverovatno očekivati od „ološokratije“ na vlasti da izađe u susret predstavnicima onih koji su davnih dana usvojili „Tadićev zakon o informisanju“ i učvrstili nakaradni Izborni zakon. Da li je realno očekivati da graditelji  Beograda na vodi, „izdajnici Kosova i Metohije“ i lica sa crnim maskama izađu u susret potpisnicima „spomenara“? Realno, jeste. I upravo bi se tada stvorila prava Vučićeva opozicija. Poput kakve „sluškinje“, zajedno sa Čedom i Šapićem, slušajući priče po kuloarima, Trifunović se nada da će „Vučić da podari“ i omogući ulazak „opozicije“ u parlament. Vučiću to i odgovara, baš kao i scenario kojem pribegavaju Đilas i Jeremić. Sa opozicijom u Parlamentu i opozicijom izvan njega, Vučić će neometano vladati još dugo na krilima usitnjene i nejedinstvene opozicije u Srbiji. Institucionalni haos i vladajući javašluk u senci izgradnje i razvoja Srbije, a pod pritiskom Kosovskog pitanja držaće narod Srbije u decenijskoj zabludi da žive bolje iako se od boljeg života može videti samo istoimena serija na nekom od TV kanala.  Sa druge strane, ukoliko Đilasu i Jeremiću upali plan koji su napravili, gušenje minornih ili ukrupnjavanje opozicije bi moglo biti prvi korak u rušenju Vučića i iščekivanju trenutka kada će SPS i „drugi“ unutar SNS „progledati“.