Милошевић је сломио ЈНА

Фото М. Лазански

Двадесет година после распада или разбијања СФРЈ још постоје дилеме да ли је све морало да се догоди баш тако крваво и несрећно. Да ли су народи некадашње Југославије могли да се разиђу релативно пристојно, без разарања, да ли је морало да дође до ратова, да би сада, после свега, ти исти народи опет морали да траже путеве неке нове сарадње? Је ли Југославија, заправо, била парадигма века на овим просторима?

Адмирал флоте у пензији Бранко Мамула један је од последњих живих највиших војних руководилаца бивше СФРЈ, сведок релевантних догађаја у политичком и војном врху земље, човек који зна шта се све догађало у предвечерје распада некадашње заједничке државе.

Адмирал Мамула био је начелник Генералштаба оружаних снага СФРЈ и савезни секретар за народну одбрану, односно министар одбране, a на тој функцији је пензионисан 1988. године. У тренутку када је отишао у пензију ЈНА је имала под оружјем 336.000 војника, подофицира и официра. Данас живи у Тивту и има 90 година.

Адмирале, како данас гледате на трагедију Југославије, да ли смо се могли другачије разићи?

Југославија се није распала, она је разбијена. Ватре су потпаљене у кући, а ватрогасци су, уместо да помогну да се пожар угаси, срушили кућу до краја. Ми из ЈНА хтели смо да се Југославија сачува и реформише у мирним условима, јер смо процењивали да све друго води у рат, али ми нисмо имали власт у СФРЈ. Власт је била у републикама, а на нивоу савезне државе власт, ако је и постојала, била је у рукама двају председништава: државе и партије, заправо партије пре свега. Зато је и највећа одговорност за све оно трагично што је проистекло из разбијања Југославије на онима који су држали власт.

Колика је одговорност врха ЈНА за трагичне последице разбијања државе?

Војно руководство ЈНА сноси одговорност што није извршило државни удар, што је дозволило да националистичке вође и сепаратистичко понашање двеју западних република гурну ЈНА у руке српског национализма, који је ЈНА бескрупулозно искористио у међунационалном рату и на крају одбацио.

Ваша лична одговорност за све то?

Има ствари које сам морао да урадим, а нисам урадио, веровао сам да се ретроградне снаге из најтамније прошлости наших народа, са својим националистичким ратним заставама, могу и морају зауставити и није било разлога да ЈНА то не учини. Верујем да би у томе, да је то учињено на време, Армија имала и подршку већине свих југословенских народа. И да би крајњи исход био неупоредиво бољи од оног што су грађани Југославије после доживели. Мени и мојој генерацији остаје да понесемо одговорност за све оно што се могло, а није урадило да не дође до најтрагичнијег исхода. ЈНА је морала да преузме одговорност када су институције државе затајиле.

Били сте на последњем састанку врха ЈНА с Титом, 22. децембра 1979, у Карађорђеву. Шта је тада речено?

На Дан ЈНА Тито се лоше осећао, све се свело на пригодан поздрав генерала Љубичића и заједнички ручак, али дан раније, на седници Савета народне одбране, на којој су били први људи федерације, република и покрајина, ЈНА и ТО, наравно и маршал, као начелник Генералштаба поднео сам реферат о стању у оружаним снагама. Стање у друштву оценио сам као негативно, изнео сам то као упозорење на последице, у опрезном контексту шта се све може догодити у временима после Тита. Наравно, то сам врло фино формулисао, али Тито је све пажљиво саслушао. Било нам је важно да он о томе заузме став. Углавном, моје оцене нико одмах није коментарисао, јер је председник СИВ-а Веселин Ђурановић непредвиђено иступио одмах после мог реферата, затраживши девалвацију динара и ново задуживање земље код ММФ-а. Тито је одбио и једно и друго, Ђурановић је понудио оставку, Тито се наљутио и завршио састанак. Ситуација је била непријатна, последња прилика да пред свима и маршалом дискутујемо о томе куда иде земља. То је прошло, јер Тито је одмах затим отишао у Клинички центар у Љубљани. Но, Тито је у сваком сусрету с нама из ЈНА увек наглашавао да се СФРЈ мора очувати и одбранити.

Посетили сте затим Тита у време његовог лечења?

Да, видело се да пролази свој крижни пут. У једном тренутку се нашалио: „Како би изгледало да ја као врховни командант изађем пред Светог Петра на једној нози и рапортирам да сам коначно стигао“. Она позната његова црна кожна торба стајала је уз узглавље, у торби је био и пиштољ. Адмирал Костић, његов ађутант, покушао је ту торбу у време болести да склони, али Тито то није дозволио.

У то време на нашим границама Совјети су гомилали трупе.

Да, имали смо искуство са 1968. годином када су Совјети интервенисали у Чехословачкој, а нама је требало превише времена да се мобилишемо за евентуалну одбрану од совјетске инвазије, просто нисмо тада били тренутно спремни. У време Титове болести чак седам совјетских дивизија било је у Мађарској и ми смо се тада, поучени искуством из 1968, спремили за озбиљну одбрану. Негде у јесен 1980. био нам је у посети начелник Генералштаба Мађарске генерал Иштван Олах. Разговарали смо и о догађајима од пре неколико месеци. Рекао ми је да није било немогуће да нас снаге Варшавског уговора тада нападну из Мађарске, при чему би мађарска армија извршавала своје обавезе што ни он, нити мађарско руководство не би могли да зауставе. Али ме је уверавао да би он, Иштван Олах, нашао начина да ме на време обавести о свему. Он је био сјајан човек и официр, нисам о том разговору ширио даље, јер смо већ били избушени као решето и нисам хтео да упропастим искреног пријатеља.

Како то мислите избушени као решето?

У јулу 1976. Тито ме је позвао у Ужичку. Тражио је да му предложим новог ађутанта, предложио сам му адмирала Виловића, прихватио је. Онда ме је изненада упитао: „Реците, Мамула, има ли издаје у врху Армије?“ Добро сам запамтио сваку његову реч. И био сам изненађен. Као на филмској траци превртео сам у мислима све догађаје у Армији који би могли бити разлог да се Тито забрине. Маршал је осетио да се мучим, прошетао је по кабинету и онда сео за радни сто. Покушао сам да поновим неке оцене које су генерали Љубичић и Шарац изнели државном врху у марту те године. Тито ме је прекинуо питањем: „У врху Армије?“ Рекао сам да не верујем да би неко из врха Војске могао да почини издају. Није био задовољан одговором и затражио је да о томе никоме не причам. Случај генерала Ђоке Јованића још није избио, али ни њему се ничим није могло доказати да је спремао војни удар, а посебно не да је у све то била уплетена и Јованка Броз. Све што је Јованић урадио била је консултација највиших генерала у ССНО-у и ГШ о могућем кандидату за министра одбране, будући да је Љубичић завршавао свој трећи мандат. Генерал Стане Поточар је био уверен да се ради о подвали Јованићу и Јованки Броз, док је Јованић мислио да му је „сместио“ његов земљак генерал Дане Ћуић, што није истина. Питао сам се зашто маршал не тражи одговоре од генерала Љубичића и начелника војне безбедности генерала Бране Јоксовића. Чињеница да је маршал на предлог Бакарића прихватио четврти мандат генерала Љубичића и да ће овај, после Доланца, постати човек број два у Југославији, није доводила у питање Титово поверење у Љубичића.

Од када почињу ваши неспоразуми с генералом Љубичићем?

Неколико месеци после маршалове смрти, једног јутра, затекао сам на столу информацију да је републички штаб ТО Словеније известио руководство Словеније, а оно Председништво СФРЈ, да је током ноћи примљено наређење Генералштаба о подизању приправности ЈНА и ТО чија садржина наређења узнемирава, а прави циљ је сумњив. Ништа нисам знао о томе, позвао сам генерала Милана Бјелогрлића, начелника Оперативне управе. Он ме је известио да је током ноћи послао наређење свим командама армија и штабовима ТО. Наређење је Љубичић сам саставио и рекао му да никога о томе не обавештава. Тај „нико“ био сам, наравно, ја као начелник Генералштаба.
Иначе, наређење је било конфузно, срочено чудно и верујем да га нико у командама и штабовима и није схватио јер из њега није произлазило ништа посебно. Но, чињеница је да је словеначко руководство реаговало и то је био више индикатор осећања и очекивања у Љубљани него Љубичићева намера.
Мало сам укорио Бјелогрлића, скренувши му пажњу да се нешто слично више не понови, без обзира на то ко од њега то затражи. Љубичић је стигао у канцеларију нешто касније и није знао да су из Словеније већ реаговали. Известио сам га и предложио му да објасни Председништву СФРЈ шта је хтео с тим наређењем. Уједно сам га замолио да нас убудуће не доводи у неугодну ситуацију несувислим наређењима без правог циља. Рекао сам му да се са мном може сарађивати или разићи, трећег избора нема. Не знам како је све то касније објаснио Председништву СФРЈ, али се прашина слегла.

Шта је хтео генерал Љубичић тим наређењем?

Не верујем да је планирао некакав војни удар, није он имао личне предиспозиције за тако нешто. Иако су касније кружиле приче, када је Љубичић већ отишао из ЈНА, да је нешто намеравао, али се није усудио. Наиме, остала је мистерија око изградње и опреме куће на војној економији у Сурчину. Урађена је као сужено командно место, имала је одличан систем везе, штапску опрему, противатомско склониште, собе за одмор и спавање, кухињу и велике залихе хране. Кућа је довршена 1976. а да о њој ништа нису знали војни грађевински органи, па чак ни органи безбедности. Генерал Илија Радаковић, помоћник министра за позадину, на моје директно питање о чему се ту ради, одговорио је да у тој кући није ни он био. Кућа је била на два до три километра од аеродрома у Сурчину, где се у случају агресије са Истока очекивао ваздушни десант великих размера у стратегијској војној операцији преко Бачке и Срема према Београду. Али, с тим објектом, том кућом, није се ушло у нормалан систем командовања оружаним снагама. Нисам хтео да отварам по том питању сукоб с Љубичићем, он је већ био на челу Србије, и то би Армији тада само штетило. Али остала је загонетка шта је хтео.

Жито за НАТО

У време после Резолуције Информбироа, у воде Виса стигла је у службену посету група бродова америчке ратне морнарице којом је командовао адмирал Џон Касади, на носачу авиона „Корал си“. Заједно с Титом обишли смо носач авиона, где нас је адмирал Касади поздравио. У свом излагању адмирал је нагласио да су они, Американци, сада ето у водама Виса, одакле могу да гађају совјетске циљеве у Украјини. Тито се мало намрштио, а када је адмирал наставио у истом стилу, Тито га је прекинуо и рекао му да с територије Југославије нико и никада неће гађати Совјетски Савез. Годину дана касније ми смо у Вашингтону тражили да нам САД испоруче жито. Преговарач са америчке стране био је већ пензионисани адмирал Касади. Дословно нам је рекао: „Може жито, али морате у НАТО“. Београд је обавештен о услову. Тито је Американцима поручио да се с Југославијом тако не може разговарати и преговори су прекинути. Ипак, касније, Ајзенхауер нам је испоручио жито. А нисмо ушли у НАТО.