ZNATE LI GDE SE NALAZI DEPRESIJA?

Od ugla ulica Ive Andrića i Heroja Pinkija u Novom Sadu, pa prema putu za Ribarsko poluostrvo, u okruženju komunalno opremljenih i uređenih, gradskih četvrti Liman IV i Telep – nalazi se naselje Depresija. Onaj ko je dao ime ovom delu grada nimalo nije pogrešio: u Depresiji ljudi žive, i u prostornom i u psihološkom smislu, u udolini, u vlazi, u depresiji… U barakama koje su im namenili nekadašnji poslodavci, davno nekad čuvene firme “Neimar”, “1. maj” i “Žegrap”. Depresiju su im dodelili, tako bar stoji u papirima, samo privremeno, dok im ne obezbede drugi, bolji smeštaj. Ljudi su uredno, kao što je to nekada u zajedničkoj nam, socijalističkoj zemlji bivalo, uplaćivali novac u stambeni fond i čekali svoj red da dobiju krov nad glavom. Preduzeća – čiji su radnici, da apsurd bude veći, izgradili pola sadašnjeg Novog Sada – u međuvremenu, propala. Privremeni smeštaj postao je ovim nevoljnicima jedino i stalno prebivalište. Obezbeđivanje drugog i drugačijeg smeštaja primerenog ljudskom rodu traje za ove ljude od sedamdesetih godina prošlog veka! Dakle, bezmalo pola veka! Šta sve nisu radili i kako sve nisu pokušavali da izađu iz Depresije i depresije, da udahnu i da se osobode memle, poplava, snega, komaraca, blata, insekata, bolesti…

Ovih dana, pak, u 21. veku, članovi stotinak domaćinstava koji nastanjuju Depresiju, koji su do sada davali život samo da se njihove porodice spasu bede i D(d)epresije, sada gleda u nebo, moli boga i sudbinu, kuka, očajava, sukobljava se s tzv. nadležnima, psuje vlast i političare, apeluje na razne službe i institucije – samo da ih ostave na miru i da ih ne isele, da ih ostave da žive tu gde su godinama živeli! Jer, na adrese stanara ovih baraka počela su da stižu rešenja o prinudnom iseljenju! Privatni izvršitelji već su iselili dve barake, radnici koji su tu boravili završili su kao beskućnici, bukvalno na ulici, a uskoro se očekuje da stignu i rešenja za iseljenje ostalih stanovnika.

Naime, desilo se da je – nakon kraha preduzeća u kojima su radili, vrlo sistematskim i organizovanim postupcima sa više “nadležnih” adresa , a stanarima iza leđa, pre devet godina, neko odlučio da dopusti (i to je očigledno iz raznih pravaca koordinisano) da deo zemljišta na kojima se nalaze udžerice, postane vlasništvo biznismena Aleksandra Savanovića iz Zemuna.

On je svoje vlasništvo, potom, uknjižio i usledila je najava iseljenja, jer se, kako se i požalio sudu, stanari Depresije bespravno nalaze na njegovom posedu. Zauzećem njegovog zemljišta i njegove imovine bavili su se, potom, pravosudni organi i na osnovu dokaza i papira, nakon sudskih sporova, koje je pokrenuo Savanović, presudili da stanari moraju da se isele iz svog privremeno-stalnog smeštaja u drvenim barakama.

Aleksandar Savanović: Kako koje rešenje stigne, ja ću ih seljavati

– Kako koje rešenje stigne, ja ću ih iseljavati! Ja imam legalno i legitimno pravo na taj prostor, imam papire i pravosnažnu odluku. Devet godian pokušavam da dođem do pravde i prava u ovoj zemlji! Ne znam zašto sam sad ja stavljen na stud srama! – kaže vlasnik Depresije Aleksandar Savanović. – Ja sam to kupio, uknjižio i devet godina pokušavam da uđem na svoj posed. A stalno mi prete! Pokušao sam na miran i pristojan način, nudio sam ih razna pogodnosti, ali nije vredelo! Morao sam, na kraju, da ih tužim! Oni nemaju ni jedan jedini papir, a ja imam pravosnažnu presudu! Ja plaćam porez i informatiku. Tek sam pre deset dana ušao u jednu prostoriju uz pomoć sudskog izvršitelja. Ljudi su pogođeni zbog toga, ali šta ja tu mogu, ja stanove nemam i ne mogu da im obezbedim. Tri političke garniture su se promenile i lagale ih! Ja tu ne mogu ništa.

U međuvremenu, ali delom i paralelno sa procesom prodaje baraka iza leđa stanarima, tekla je i svojevrsna politička borba za naklonost stanara Depresije – nije prošla ni jedna predizborna kampanja, a da se političari koji su se nadmetali za tron u gradskoj vlasti, nisu setili ovog naselja. Zgodno im je bilo da kroz svoje programe provuku obećanja i zaklinjanja! Neki su čak žrtvovali svoje firmirane cipele, a imali si i i obraza, da prošetaju kroz prašinu i blato ovog naselja i obećaju da će, čim oni dođu na vlast, sve stanare smestiti u čisto, lepo, svetlo i neprivremeno! Saka gradska vlast – od SRS, preko DS, pa do SNS – obećavala im je da će im obezbediti nekakav smeštaj čim pre i garantovala da neće biti izbačeni na ulicu kada novi vlasnik započne iseljenje!

– “Neimar” je postigao sporazum sa direktorom “Standarda” da ja ostavim sobicu u samačkom hotelu i pređem ovde. Sa suprugom Evom, koja je u međuvremenu umrla, živeli smo ovde od 1975. godine, svakog dana čekajući da nam se sudbina, kako nam je i obećano, reši. Baraka biva sasvim potopljena u poplavama 1987. godine, jedva smo se nekako skrpili i ponovo uspeli da je osposobimo za kakav takav život – priča Vukašin Despotović. – Prvog seprembra 2007. godine dobijamo tužbu od Savanovića. Usledila su, za četiri meseca, četiri ročišta… Napuštam suđenje za koje sam smatrao da je usiljeno… Presuda da se iselim donosi se 14. maja 2008. godine – u njoj je pisalo da moram da se iselim iz Sime Matavulja 1a i da nadoknadim troškove parnice! Nisam se iselio! Mirovalo je to tako, niko me nije dirao jedno vreme… Ove godine, 14. jula dobijam zaključak za sudsko izvršenje od izvršitelja Masnikose. Supruga je umrla pre dve godine, a presuda se odnosi i na nju! Sudilo se i meni i njoj, a ona je pokojna. Izvršitelji dolaze 3. avgusta s policijom… rekli da ispraznim baraku… nisam hteo dobrovoljno da otvorim vrata… polomili su sve brave… Došlo deset policajaca pred kuću, petorica stoje na ulazu… nekako sam ih namolio, dozvolili su mi da ostanem još mesec dana, pa da se 1. septembra iselim. Ako to ne učinim, kazna je 90.000 dinara, moja penzija je 12.000… Ne znam kuda ću, nemam kud… Nadam se da će me neko naći na ulici pa me smestiti u neki kereći azil, da imam krov nad glavom… A Igor Mirović me je 2006. godine tapšao po ramenu i rekao mi: “Bićete uskoro prodati”… Obećao je da će me smestiti negde, samo ako glasamo za njega, hteo je da bude gradonačelnik. Skupio sam mu 12 glasova, ovde u Depresiji…

Iz udžerice je već iseljen Radoman Šekularac:

– Dolazio izvršitelj aa četom policije. Tu sam od 1985, a sad sam na ulici… negde ispod neke šupe kod GRAS-a. Žena mi je umrla pre dva meseca. Izbacili su mi stvari, a ja nemam ni papir, zapisnik šta je od stvari sve izbačeno, ni to mi nisu dali! Kad sam došao kući, zatekao sam praznu baraku! Ne trebaju njima trule barake, već zemljište, da prodaju, a mi nismo nikom važni…Sad čekam sudbinu – priča Radoman Šekularac.

Peticija

Mi, građani Novog Sada, oštro protestujemo zbog prinudnog iseljavanja naših sugrađana iz stanova u radničkom naselju koje se, zbog očajnih uslova, već decenijama naziva Depresija, a koje se nalazi između Limana 4 i Telepa.
Stanari Depresije danas bukvalno završavaju na ulici, iako su neki od njih u stanovima koji su trebali da budu samo privremeni smeštaj proveli i po četrdeset godina.
Iako su sve garniture gradskih vlasti pred svake izbore ovim ljudima zdušno obećavali da će im, kada novi vlasnik zemljišta započne iseljenje Depresije, grad obezbediti smeštaj, to se nije desilo.
Otkako je iseljenje započeto, predstavnici gradskih vlasti nisu našli za shodno da se barem obrate ovim ljudima ili novosadskoj javnosti, koja je ostala šokirana zbog tretmana svojih komšija.
Podsećamo Grad Novi Sad da postoje brojni prostori u gradu koji zvrje prazni, i koji bi mogli da se iskoriste kao smeštajni kapacitet, samo kada ni neko imao barem malo volje da ovim ljudima pomogne.
Ne smemo dozvoliti da naše komšije ostanu bez krova nad glavom. Političari, ispunjavajte šta ste obećavali!
Zahtevamo od Grada Novog Sada da pronađe privremeni, a potom i trajni smeštaj za naše komšije iz Depresije, koji su žrtve dugogodišnje konfuzne i neljudske politike grada i cele države!

Građani i nevladine organizacije Novog Sada

Šefiki Begun još nije stiglo obaveštenje, a ona ga, drhteći i u snu, kako kaže, svaki dan očekuje:

– Moj suprug Enver je radio u “Neimaru”, doveo me u barake 1976. Tu sam rodila sina, pa ćerku… Sirotica je umrla, dobila bronhitis od ove vlage i umrla u bolnici… Nismo imali kupatilo, ali smo bili i s tim zadovoljni, samo da imamo krov nad glavom… metuli smo patos, uveli vodu… Onda su došle poplave, pa nam je sneg srušio pola kuće… I suprug mi je umro. A na sudu su mi rekli da ja ne živim tu gde sad živim, nego da sam ja sama podigla baraku i nasilno se uselila… Ja ne tražim ništa, samo nek me odavde ne teraju, da imam makar i ovakav krov nad glavom!

Solidarnosti sa stanarima Depresije pokazaće danas i novosadske nevladine organizacije i građani Novog Sada, organizujući protest ispred Gradske kuće i na taj način pokušaće da utiču na vlast da pronađe rešenja za višedecinijsku nevolju ovih ljudi! Organizatori skupa zahtevaju od gradskih vlasti da prime predstavnike stanara Depresije i saopšte im kada će napokon ostvariti svoja obećanja! Nevladine organizacije Novog Sada i neformalne inicijative građana predale su novosadskim vlastima peticiju solidarnosti sa stanarima Depresije!