Savo Brko Zmaj od Bosne

Povezani članci

• Fatiha za Davida
• Mostar objektivom Š.G.
• BORIMO SE JAME UZ JAME
• Banjalučki Pale sam na svijetu
• Đurđica Čilić: Nije lako biti Drago Bojić niti je lako govoriti ono što on govori
• Viktor Ivančić: Kontinuitet političke averzije prema BiH 

Ima metara i kilometara koliko hoćeš, ali nema ljudi. Stari prijatelji gde ste? A umro je i Savo Brko. Zmaj od Bosne. Dobri anđeo međ čuvarima pakla.

Biće vakta i za ljude, izdržite… kuražio je Savo Brko Đurđević, čuvar u logoru TO u Šamcu, bošnjačke i hrvatske sužnje, dok su drugi, in vivo, nad njima trenirali mengeleovsku veštinu vađenja zuba zidarskim kleštima. Štitio ih je, kad bi noću zlotvori, razdirući tminu očima mržnje, nogom obuvenom u krvavu čizmu gruvali u vrata tamnice. Uprli bi prstom u gomilu bunovnih jadnika vrišteći: Ti…ti…ti… napolje! To je značilo da će se vratiti polomljenih rebara. Sužnji nisu zaboravili mučitelje, ali ni Savu koji se zaletao međ njih, odvraćajući ih od đavoljeg nauma. Kad je, neki dan, Savo Đurđević, dobri čovek iz logora TO, kamičak u zidu nade u bolju Bosnu umro, ispratili su ga na večni počinak.

Na sahrani prijatelja, kako su Brku zvali logoraši bili su: Jozo Puškarić, bosanski franjevac, župnik župe Donja Tramošnica, Vinko Tufeković i Ešref Zaimbegović, ljudska i fudbalska gromada predratnog Šamca. O danima jada i pokora u šamačkom Gvantanamu i dobročinstvima Savinim kazivao nam je fra Jozo, duhovnik. Rat me zatekao na službi župnika. Srpski policajci došli su 14. svibnja u župnu kuću i odveli me u logor… Tu sam proveo četiri meseca. Ali to vrijeme ne meri se mjesecima nego danima, satima, sekundama… Stodvadeset dana činili su se kao 120 godina. Cijelo vreme uglavnom žedni i gladni. Bez ikakve higijene, pranja, brijanja, šišanja. Svakodnevno maltretirani, mučeni raznim predmetima, rukama i nogama. Mene su na takva mučenja znali da izvode i po pet puta. Uglavnom noću. Od batinanja slomljena su mi i tri rebra… Prijetili su mi da će me guliti, nokte mi čupati i rane soliti…

Fra Jozo i Ešref ispred župne kuće

Fra Jozo veli da se kalvarija nije mogla izdržati bez pomoći ljudi-brata i prijatelja Save. Tako je ovaj zatočenik zvao svog čuvara. Rat nemilosrdno kida veze. I između najbližih. Savu i mene je zbližio. Vezao nas iskrenim prijateljstvom. On policajac. Ja sveštenik. On Srbin. Ja Hrvat. On čuvar društvenog reda i zakona. Ja čuvar božjeg reda i zakona… Divio sam se Savinom karakteru. Ljudskosti i dobroti od kojih nije odustajao ni u najtežim ratnim zbivanjima, za razliku od drugih. Savo je bio dika i ponos. Osobito svog roda i naroda. Primer budućim generacijama… govorio je nad odrom čuvara isprativši ga zajedno sa najbližom porodicom. Danas Jozo živi “višak života” zahvaljujući Savi Brki i dobroj ženi Fatimi čija je porodica kradom doturala hranu sužnjima teranim na ropski rad. A kad bi se sa dirinčenja vratili čekala ih je tek kriška hleba i namaz od pekmeza ili margarina. O tim danima fra Jozo svedočiće i pred papom Franjom.

Neki će se začuditi i zapitati zašto zatočenici odaju počast svom čuvaru, kaže Ešref Zaimbegović. Savo jeste bio stražar, ali dobar čovjek u teška i zla vremena. Čovjek među neljudima. Savo se sa još nekolicinom izdvajao ljudskošću. Zatočenike nije maltretirao, ni udarao. Ni drugima to nije dao. Kad je mogao pomoći, pomogao je. Znao je reći ovom zlu mora doći kraj, svedoči Zaimbegović dodajući da je sa Savom o teškim trenucima razgovarao kad je ovaj imao noćnu smenu. Nisu se pre toga poznavali, ali je Savo došavši pred rat iz Rijeke u Šamac ponešto o Ešrefovom ranijem životu i čuvenju znao. Neka je Savi laka posavska zemlja, dodaje Zekija Zaimbegović. I sama u internaciji sedam meseci priča da je pokojni Đurđević bio dobar prema interniranim Bošnjacima i Hrvatima u selu Zasavica.

Ovih dana nad Šamcem preti sivo kišno nebo. Odozdo reka Bosna valja u Savu mutnu vodu. Gradski bedemi ojačani u strahu da se ne ponovi lanjska poplava, kad je vodurina progutala grad. Malo, malo Šamčani svraćaju na obalu da izmere koliko je reka nadošla. Iznad bedema na trasi nekadašnjeg šetališta, sad većma pustog, spomenik “Palima za slobodu 92-95”. U obližnjem parku propada obeležje palim Srbima, Hrvatima i Muslimanima u antifašističkom i oslobodilačkom ratu 1941-45.

Spomenik palima za “slobodu RS”

Spomenik palim antifašistima

Pustim ulicama u invalidskim kolicima šparta nekad čuveni lokalni fudbaler zvani Major. Izmerio je grad uzduž i popreko hiljadu puta. Ima metara i kilometara koliko hoćeš, ali nema ljudi. Stari prijatelji gde ste? A umro je i Savo Brko. Zmaj od Bosne. Dobri anđeo međ čuvarima pakla. Oko nogu mota mi se mačka. Željna ljudske pažnje i maženja. Delim sa macom doručak. Sa okolnih kuća propalih fasada zjape otvoreni prozori. Na njima nema nikog da isprati slučajni susret sa ovom maznom krznašicom.

Major u kolicima