Žrtva silovanja upućena na parnični postupak radi ostvarenja naknade štete

Povezani članci

• VELIKE, HRABRE, DOBRE ŽENE: Nataša Kandić je probudila borbu
• Opijati na povjerenje
• Boris Tadić i bosanski Hrvati
• Levica, desnica, centralno
• Osoba godine portala Tačno.net – Snježana Kordić
• Prijedor obilježava Dan sjećanja na holokaust

Viši sud u Beogradu doneo je 23. septembra 2019. godine presudu kojom je optuženog Dalibora Maksimovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina zbog ubistva četiri i silovanja jedne Bošnjakinje u maju 1992. godine na području Bratunca. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je sud pogrešio što u toku postupka nije žrtvi silovanja dosudio imovinsko-pravni zahtev (naknadu štete), već ju je uputio da to svoje pravo ostvari u parničnom postupku.

Tužilaštvo za ratne zločine je 14. aprila 2016. godine optužilo Dalibora Maksimovića da je 9. maja 1992. godine, kao pripadnik Vojske Republike Srpske (VRS), u mestima Repovac i Glogova (opština Bratunac, BiH), zajedno sa nepoznatim NN pripadnicima VRS, ubio četiri bošnjačka civila – Husu Salkića, Omera Salkića, Nezira Salkića i Muju Šaćirovića, dok je dve Bošnjakinje, zaštićene svedokinje, nezakonito zatvorio, a jednu od njih više puta silovao.

Sud je poverovao iskazima svedoka koji su bili očevici ubistva bošnjačkih civila, kao i iskazu žrtve silovanja, koji su u dovoljnoj meri uverili sud da je optuženi izvršilac ovih krivičnih dela. Prilikom odmeravanja kazne, sud je optuženom kao olakšavajuće okolnosti cenio da je u vreme izvršenja dela imao nepunih 20 godina i njegove porodične prilike, dok je kao otežavajuće okolnosti cenio bezobzirnost prilikom izvršenja dela i veliki broj žrtava.

U postupcima za ratne zločine koji se vode pred sudom u Srbiji, oštećenima nikada nije dosuđena naknada štete, što je sud pravdao tvrdnjom da bi se odlučivanjem o tom zahtevu odugovlačio krivični postupak.

FHP smatra da je sud trebalo da usvoji imovinsko-pravni zahtev žene-žrtve silovanja, koja je tokom krivičnog postupka imala meru zaštite prikrivanjem identiteta. Tu meru zaštite oštećena neće moći da zadrži u parničnom postupku u kojem bi ostvarila pravo na naknadu štete, jer Zakon o parničnom postupku ne dozvoljava da se u ulozi tužioca pojavi osoba sa zaštićenim identitetom. U konkretnom slučaju, žena-žrtva silovanja dovedena je u situaciju da napravi izbor između toga da li će zadržati zaštitnu meru i odustati od prava na naknadu štete, ili će otkriti svoj identitet i pokrenuti postupak za naknadu štete. Ovim izborom žrtva silovanja se stavlja u položaj da mora da bira između toga prava na zaštitu identiteta i prava na naknadu štete. Ovakva situacija je mogla biti izbegnuta da je sud u krivičnom postupku žrtvi silovanja dosudio naknadu štete.

Nasuprot domaćoj sudskoj praksi, sudovi BiH su prepoznali probleme sa kojima se suočavaju žrtve seksualnog nasilja prilikom ostvarivanja prava na naknadu štete van krivičnog postupka, te su izmenili sudsku praksu, dosuđujući im naknadu štete u krivičnom postupku. S tim u vezi, stav FHP-a je da bi ovakvu praksu trebalo da prihvati i pravosuđe Srbije, kako bi žrtve seksualnog nasilja naknadu štete ostvarile odmah u krivičnom postupku, čime bi se izbegla zakonska obaveza da u parničnom postupku otkriju svoj identitet.