U očekivanju Torcide

Povezani članci

• Marinko Čulić: Reketarenje države
• KOME IDE 19,2 MILIONA KM KOJE IZDVAJA HRTVATSKA ZA HRVATE U BIH? ZNA SE!
• Referendum s Krvavog mosta
• Let iznad lustracijskoga gnijezda
• Konkursi ne znače ništa: Funkcioneri i dalje imaju pravo da zapošljavaju koga hoće
• Bad luck ili po naški, jebem li im sunce nesretno

Foto: scsport.ba

Gledan nekidan Kerumovo dijeljenje najjeftinije ribe na Brdima, u vlaškom kvartu di se morski plodovi češće nađu u vicu nego na pjatu, i sve se mislin kako se ovi put lipo zajeba. Ali onda san skonta da je petak i da se tamo ništa drugo ni ne smi ist (moš mislit). U jednon momentu je Željko sta prid novinare i počea objašnjavat kako građani tribaju glasat za njega jer je on pravi Splićanin. Bilo mi je to puno lipo čut, a moran reć da me deboto podsjetia na Roka Prča; šta stason, šta glason, šta parolama. Nemojte vi mislit da ja iman štagod kontra Žele. Čovik je bia pošteno posta načelnik, demokracija je rekla svoje i produžila dalje ka i vagabundo šta i je. Eno smo i križ na Marjanu dobili, ma smo ga skoro zaboravili jer nas je zaokupia potkornjak koji je onda ubia po te šume. Sad su neki novi izbori, glasat će neki novi ljudi i odabrat čovika koji je slika i prilika grada. A ta mladost, siguran san, puno bolje razumi Kerumovo predstavljanje programa negoli bilokoju rečenicu iz Malog mista.

Puno te mladosti, ka i svi Dalmatinci, guštaju u balunu. A kad prestanu guštat, onda postanu Torcida. Da bi te uopće prihvatili u toj veseloj družini, prvo šta moraš učinit je otić sa mamom ili taton kupit široke gaće u koje moš sakrit bengalku, majicu sa kapuljačon da sakriješ zdravu pamet i Fred Perry patike za boksat dim. Posli toga malo radiš na sebi tako da se zatvoriš u svoju sobu di učiš pisme i poziraš u ogledalu probavajući izgledat ka onaj put kad ti je Andrija u trećen osnovne reka da ti jebe mater, a ti si mu reka „ne diraj mi mater“ i skoro počea plakat. Malo te straj šta se moraš ošišat na pelu, al ti bude lakše kad skužiš da ionako idućih dvadesetak godina nećeš skidat kapu sa glave. I jedne sudbonosne nedilje odjebeš učit za kontrolni iz zemljopisa (na gostovanjima ćeš ionako upoznat sve europske benzinske), napustiš obiteljsko gnijezdo i odseliš negdi na sjever. Tamo osjetiš takvu testosteronsku navalu da ti ne padne napamet se ikad odvajat od čopora koji te uzea pod svoje i obeća ti zaštitu u zamjenu za slipu odanost. To ti se učini ka dobra pogodba i jednostavno utopiš svoj život u bilu boju. Bilu onako ka prazan papir. I onda na taj papir počneš ispisivat neke riči kojin izražavaš otpor prema okolini koja ne razumi da se ne znaš nosit sa svojon nesigurnošću i okrutnosti koja vreba van stadiona i da samo tribaš osjetit ljubav, a ne đir.

Usput naučiš, od starijih i ozbiljnijih delikvenata, nešto i o povijesti kluba. Nisi baš dobro upamtia detalje, al si siguran da je Hajduk jugend oduvik diza desnicu, huka tuđin crncima i činia paprikaš od Srba. Pošto padneš povijest u školi, ne znaš šta bi drugo pa ideš navigavat. Poneseš sa sobon šal od Hajduka pa ga metneš na svakog Filipinca na brodu i staviš na fejs. Kad se vratiš doma odlučiš da to nije za tebe i odlučiš postat umjetnik. Kupiš karton sprejeva i počneš crtat navijačke murale po gradu da svi furešti vide kako Split diše; noson uronjenin u kantu piture. Sad je, evo, bila i karantena pa ti i puno prijatelja nije imalo koji kurac radit sa životon pa ste iskoristili svaki zid u gradu da se učite crtat. A kako nije bilo nigdi nikoga, maznit dvi šteke duvana iz trafike je bia pičkin dim. Kad smo kod pičke, tu prolaziš ka Hajduk u gostima, al u krizi dobro dođe i onih par koje i same idu na gostovanja. Imaš dobru šemu za spiki, a te kurvice vole unos u nos. Pedere bi sve zapalia, baš ka šta si i priksinoć prova onu njihovu nakaradnu zastavu na Matejušci. Štap je bia prekratak, al to je opet Mara zajeba. Mara, jebiga, uvik zajebe. A kocka, štaš… Al valjda će i on jednog dana doć sebi. Postat normalan, ka i ti.

Mrziš Dinamo i Zagreb. Ako ne pošalješ jednog Boysa u životu na hitni kirurški, ka da nisi kršten. Šta se tebe tiče, Dalmacija bi se tribala odvojit od Hrvatske i igrat ligu sa Zmijavcima, Zmajem i Zagoron. Bilo bi lipo se odvojit i od svita jer ćeš jednog dana i sve ove šugave strance pobacat u more. O pandurima ne želiš ni čut jer odma počneš tuć šakon u zid. Kad bi ti bar neki od njih doša jedan na jedan pa bi mu pokaza šta si naučia na treningu „samoobrane“. Fala bogu, ne mogu te zaskočit jer si in već svima upamtija face, a i registracije. Onaj crni Passat sedan osan šest tri v s te prati skoro svaku noć i nikako da udreš kukasti križ (ali ričima jer je tako smišnije) priko stanice na pazaru. Ža ti je šta nisi bia na Rivi kad su Srbe bacali u more. Ajde dobro, Crnogorce, isti kurac. Sve to triba zaklat. Ka i one komunjare koje su mislile da Hajduk može dobro igrat dok nosi crvenu zvizdu na dresu, ali su se malo zajebali. Gade ti se i metalci, pankeri, klošari, dredaši, Cigani, Slavonci, Riječani, Bosanci, šiptari, Iliri, liberali, hipsteri, lezbe, Šibenčani i svi navijači osin No Name Boysa. Jako voliš No Name Boyse.

Osim šta jako voliš No Name Boyse, voliš i homoseksualne serenade momcima u bilon. Pa tako obećaješ golobradim dječacima koji su sinoć imali prvu poluciju da ih voliš, da ih nikad neš napustit, da si in vjeran i da ćeš ih razoriti sa sjevera pa postat jedna duša i jedno tilo. Doduše, ka šta to često biva u ljubavnon odnosu, in nekad zapritiš smrću na obiteljskoj fasadi ili in opališ high kick u gradu. Tu i tamo pozoveš i trenera na razgovor, čisto da mu kažeš da se malo uozbilji. A novinari… Novinari su crvi, gliste, larve, guje, pijavice, kolutićavci. Bijedna piskarala koja pišu po nalogu i talože taj  prljavi kapital na off-shore računima na Djevičanskim otocima. Oni su poluga koja, skupa sa policijon, pokušava oduzest slobodu navijačima. Slobodu da se pošajbaju ka ljudi, demoliraju kafić-dva, jeftino se opskrbe u dućanu, uspore promet, preurede centar u zoološki, našale se sa redom i mirom, taknu par vozila, olakšaju kontejnere, napišu poruke dobrodošlice, popiju sve, potroše nešto pirotehnike, raznesu koje oko, podraže neko uho, ispišaju krajobraz i, ali rijetko, liše života nekog seronju. Mislim, ako netko uopće može pomisliti da bi se zbog ičega od navedenog trebalo završiti u pritvoru onda taj netko uopće nije tvoj kolega fašist.

A ako ćemo pošteno, zar ti smradovi ne vide da Torcida organizira akcije darivanja krvi, skupljanja sredstava za potrebite ili ljudstvo u vanrednim situacijama opće ugroze?! Zašto nisu zahvalni na tim divnim pothvatima nego se samo orjentiraju na ove di ispadaju obični šljam i huligani? Iz kojeg razloga se ne spominje da je Hajduk živ upravo zbog njih i njihovog članstva u udruzi Naš Hajduk? Da nije bilo navijača i dalje bi se sva sranja nadožuntavala iz gradske blagajne. Zato malo zahvalnosti, molim! To šta nekolicima pojedinaca stvori skupinu pa ta skupina nekad, ne češće od jednom mjesečno, napravi neko kolosalno i veličanstveno sranje je svakako izolirani slučaj, izoliran izolir trakom i gurnut u neku ladicu vitrine u klubu navijača. Pa nije valjda da sad treba i kopati po tin ormarima? To je totalno osobna stvar i nitko nema pravo odlučivati što će Torcida napraviti sa svojim tijelom! Zato vam evo svima srednji prst, jer taj film tu nećete gledati!

Vrime kad je Torcida bila nešto šta bi se moglo nazvat simbolon Dalmacije je iza nas. To vide svi koji imaju preko devetnaest godina. Ovo šta se sad okuplja pod tin imenon je njena ne blijeda, nego tamna sjena. Prošlo je doba kad su se sa sjevera bacale baze i  Svagušine krafne letale na tartan. Ostala je težina, crnilo i mržnja. Torcidu su oteli nekakvi bezizražajni klonovi i klanovi koji su totalno dizorijentirani u odnosu na klub kojeg drže kao taoca. I ne drže samo njega nego i cili grad. Ulicama vlada tihi teror. Niko ne smi pisnit jer ušate U-ši vrebaju na svakon kantunu. Ovon mistu su nekad tepali da je cirkus, a kad cirkus utihne ostaje samo freak show. A vitar raznosi jezivi šapat tog kulta smrti koji kaže: „Hajduk živi vječno“.