ENG
TRAŽIM EUTANAZIJU ZA JUGOSLAVIJU
Autor/ica 👤 Husnija Bitić
Povezani članci
Foto: FB
Raspadom SFRJ izgubili smo svi, bez obzira što su se neki dograbili granice Evropske unije, pa sada putuju bez viza i zapošljavatju se širom kontineta. Bez viza smo putovali i pre 50 i više godina. Širom Evrope i van nje smo se zapošljavali i ranije. Nisu srećni oni koji se mogu zapošljavati negde u EU, srećni smo bili kada smo imali radna mesta kod kuće. Ja sam jedan od onih koji su se zalagali za očuvanje tadašnje države ali kada su propali svi pokušaji očuvanja, teškog srca ali ipak sam traži razlaz mirnim putem, da se podelimo kao braća a ne kao neprijatelji. Odlučio sam da se još jednom objavi pismo, jer žal zbog gubljenja SFRJ još uvek je prisutan, i biće večito kod mnogo nas koji pamtimo ta srećna vremena.
Zaista je teško se odlučiti da li treba regulisati pitanje eutanazije pravnim normama. Ima li iko pravo da oduzme život drugom? Oduzimati ono što je priroda dala, pa i kada neko ne dvosmisleno moli za to.
Teško je odlučiti se za eutanaziju za ljudsko stvorenje, ali kada je u pitanju, to što su ljudi stvorili, kao što je AVNOJ-ska Jugoslavija, situacija je sasvim drugačije. Ja npr., ne samo što se angažujem za to, nego i apelujem kod najviših državnih organa da, ubrzaju njen kraj. Njena dalja egzistecija više nikoga ne interesuje, na drugoj strani nastojanja za njeno postojanje postala su noćna mora za sve nas. Ako je stvarno istina da, nema više leka za Jugoslaviju, ajde bar što pre ljudski da je „sahranimo“ kao što dolikuje kulturom i civilizovanom društvu i vremenu u kojem živimo.
Neki kažu da, u AVNOJ–skoj Jugoslaviji nisu bili, i nisu ravnopravni, pa se angažuju za konfederalno uređenje, tj. kreiranje nove države. Drugi, takođe tvrde da nisu bili i nisu ravnopravni, bili su eksploatisani i persekutovani u postojćem društvu poslednjih petdeset godina, ali liju krokodilske suze za očuvanje federativnog uređenja države, tako da ne prihvataju niti razgovarati o ikakvoj drugoj formi državnog uređenja, osim federativno koja sada postoji,
Čudno zar ne? One prve možemo razumeti. Ako nisu bili zadovoljni u dosadašnjem, normalno da traže nešto drugo, bolje. Ali kako razumeti ove druge, koji su najgromoglasniji u isticanju svog nezadovoljstva sa dosadašnjim ugnjetavačkim položajem a prete i oružjem da će braniti postojeći sistem uređenja!!!
Zasjedanje Savezne narodne skupštine 27. oktobra 1958 – foto: wikipedia
Ovde nešto nije u redu, nije normalno. Smatramo da ovo nije posao za ljude koji se bave politikom, već za psihijatra i to visokog ranga. Kako je moguće da se, čovek s mozgom u glavi zalaže za očuvanje „ropskog“ položaja?
Od “oslobođenja” stalno su nam vlastodržšci trubili da je stara Jugoslavija bila hapasana za narode. Za ovakvu tvrdnju niko i ne sumnja, ali ni sa drugom, današnjem niko nije zadovoljan. Zašto onda nastojanja i angažovanja za njen spas?
Ako je stara Jugoslavija, bila zatvor za narode koji su živeli u njenim granicama onda i sadašnja je postala, postala najzloglasnija zatvorska ćelija za Albance. Njima danas ne preti samo bezgranična ugnjetavanja već i fizičko uništavanje. Prema programima srpskih političkih partija militarističke Srbije, koja polako klizi u pravcu „demokracije“, ukoliko one i uspevaju da uđu u parlament, ne mogu očekivati ništa dobro oni koji se nisu deklarisali kao Srbi, a najgore će proći Albanci.
Velik broj ovakvih „demokratskih“ partija u Srbiji svoj program počinju himnon „Bože pravde“. Međutim, njihovi programi nemaju ništa drugo osim srbizba i srpske države. Neki kažu da su granice Srbije svugde gde ima Srba, drugi insistiraju da se Albancima uskratiti autonomiju (ona je veću uskraćena), neki treći kažu da Albancima treba zabrani njihov jezik i da se zatvori univerzitet u Prištini. Pametan čovek rekao bi: Čuvaj nas Bože, o Bože pravde! Ipak nešto mi ne uđe u glavu. Kako je moguće da, polovina naroda koji žive u Albaniji da se zovu Albanci, a druga polovina istog naroda koji žive u Jugoslavi budu Šiptari? Zašto ne prati ista sudbina i Srbe? Međutim, bez obzira gde oni žive, svi oni se nazivaju Srbi.
Pre dve večeri na Beogradskoj televiziju pojavila se nekakva „Nova demokratija“, nova oformljena politička partija koja ne vidi dalje od svoga nosa. Za ovu partija ne postoji nijedan drugi narod, ne samo u Jugoslaviji, nego ni na svetu koji može da se meri sa srpskim narodom. Ovi ne samo što su usvojili u svom programu šovinizam, nego i predviđaju neke demografske pokrete na Kosovu, bazirajući na modelima Pol Pota i Jicak Shamira.
Predviđaju proterivanje preko trista hiljada Albanaca sa njihovih ognjišta. Idu toliko daleko sa svojim budalaštinama da „posade“ po jedan srpski grad sa 10 do 15 hiljade stanovnika, na Kosovu, između svakog grada ili naselja u kojima žive Albanci. Ovu megalomaniju bi poželeo i sam vojnik Šoven, naime Adolf Hitler. S pravom se postavlja pitanje u kakvoj tajnoj misiji je boravio pre izvesnog vremena u Srbiji Izraelski ministaar, Ariel Sharon?
Nije dobro da se bavimo prognozama da li će biti obnovljen i ukoliko će biti realizovan srpski program, da li će postići cilj, ali ujedno smo više nego sigurni, na Kosovu će biti proljivanje krvi, ito vrlo brzo.
Ukoliko se u međuvremenu ne desi nešto, ukoliko ne dođu pameti militantne horde, kojima je duševna hrana Kosovo i patnje Albanaca, doći će do masakra, i to većih razmera nego pre šesto godina. Međutim, postavlja se pitanje: ko će slaviti pobedu, a ko oplakivati gubitak? Ima li smisla da se slavi Pirova pobeda? Bilo bi pametno da se realno pogledaju stvari, da u svakom slučaju živi imaju veća prava nego mrtvi, kao što je rekao jedan bivši američki predsednik. Blizu pameti je očekivati jedan žestok otpor Albanaca kad budu ugoženi istrebljenjem–progonom.
Albanci su odolevali 500 godina osmanlijskim osvajačima, sačuvali jezik, kulturu, vitalnost, hrabrost i svoj otpor. Srbija je malena u poređenje sa nekadašnjim carstvom Osmanlija.
Kosovarja, br. 22, novembar 1990.g.
Autor/ica 👤 Husnija Bitić
