Srbija nudi pomoć preduzećima u zamjenu za udio u vlasništvu

Stručnjaci upozoravaju da nije jasno po kojim kriterijumima će država procjenjivati vrijednost firmi kojima bude davala pomoć, pa samim tim ni kolika će biti stvarna vrijednost državnog udjela u njima.

Piše: Milorad Vesić

Za razliku od prvog paketa državne pomoći privredi, koji su proletos zvučno najavljivali i predstavljali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali, nova mera državne podrške, oličena u mogućnosti dokapitalizacije firmi budžetskim novcem u zamenu za udeo u vlasništvu, najavljena je samo saopštenjem Vlade Srbije i za sada prolazi gotovo neprimetno.

Uredba o uslovima i kriterijumima usklađenosti državne pomoći kroz dokapitalizaciju učesnika na tržištu radi otklanjanja poremećaja uzrokovanih pandemijom, daje mogućnost preduzećima da zatraže finansijsku pomoć države, koja može biti i do 250 miliona evra (čak i veća, uz dodatne uslove), ali uz kriterijume koji podrazumevaju da nisu bila u teškoćama na kraju prošle godine, da bi bez intervencije države prekinula poslovanje ili se suočila sa ozbiljnim poteškoćama u poslovanju, kao i da nisu u mogućnosti da pribave finansiranje na tržištu po pristupačnim uslovima, a postojeće mere državne pomoći nisu dovoljne da bi se osigurala njihova održivost.

Kao jedan od uslova se navodi i interes države da interveniše, na primer, radi sprečavanja socijalnih poteškoća i tržišnog neuspeha usled značajnog gubitka zaposlenja ili rizika od prekida pružanja važne usluge ili robe.

Osim dodele sredstava u zamenu za udeo u vlasništvu, uredba omogućava i državnu pomoć hibridnim instrumentima, koji predviđaju mogućnost da država otkupi obveznice firme, a zauzvrat postane “tihi partner” bez učešća u upravljanju.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić kaže da sama po sebi uredba nije loša. “To je model koji postoji u svetu i primenjuje se. Na primer, za vreme prošle ekonomske krize, Sjedinjene Američke Države (SAD) su pomogle General Motorsu tako što su otkupile deonice te kompanije i ušle u vlasništvo. Kasnije, kad se kompanija oporavila, država je prodala svoj deo akcija. E, sad je pitanje da li i kako to može da funkcioniše u Srbiji”, kaže Savić za Al Jazeeru.

Opasnosti od zloupotreba uredbe

Njegov kolega sa fakulteta profesor Dejan Šoškić kao jedan od mogućih problema navodi pitanje cene po kojoj će država otkupljivati vlasničke udele u nekim preduzećima. Naime, Uredba definiše da se procena vrednosti državnog udela u firmi koja traži pomoć sprovodi u odnosu na njenu procenjenu tržišnu vrednost, pri “čemu vrednost pojedinačne akcije koju država stiče ne prelazi prosečnu cenu akcije korisnika tokom 15 dana pre dana podnošenja zahteva”.

“Kao što je vrlo problematično bilo otkupljivanje obveznica Telekoma od strane Narodne banke Srbije, tako je vrlo problematično i dokapitalizovanje preduzeća od strane države, jer je nejasno koja se vrednost zaista kupuje. S obzirom da ne postoji sekundarno tržište akcija preduzeća, ovakva vrsta pomoći se može pretvoriti u to da država stiče vlasništvo u određenom procentu u pojedinim privatnim kompanijama, a da ne postoji garancija da je plaćeni iznos ujedno i realna vrednost kupljenog vlasničkog učešća.  To se, u slabim ukupnim institucionalnim uslovima u našoj zemlji, može pretvoriti u još jedan mehanizam zloupotrebe novca poreskih obveznika i prelivanja državnog novca u privatni sektor bez adekvatnih mehanizama kontrole”, upozorava Šoškić za Al Jazeeru.

Ukoliko se vrednost udela ne može proceniti na osnovu tržišne vrednosti akcija preduzeća na berzi, postavlja se pitanje drugih kriterijuma za procenu. Uredba nudi mogućnost i da, ako preduzeće nije kotirano na berzi, procenu njegove tržišne vrednosti sprovodi nezavisni procenitelj, odnosno da se sprovodi na “drugi prigodan način”.

Profesor Šoškić ukazuje da je nejasno šta znači procena vrednosti firme na prigodan način i kako bi to izgledalo u praksi, upozoravajući da ovakva nepreciznost otvara prostor za proizvoljna tumačenja i eventualne zloupotrebe.

Profesor Savić, koji kaže da i sam ima dosta iskustva sa procenama, objašnjava da je to težak i komplikovan posao i u regularnim uslovima.

“Kako biti siguran da li će neko preduzeće da propadne ili opstane? Pogotovo sad, u uslovima pandemije, za koju se ne zna ni koliko će da traje ni kog intenziteta će da bude ni koje će posledice da ostavi. Takve procene su teške čak i za one koji svaki dan trguju na uređenim svetskim berzama, a kamoli za Srbiju, gde berza nije tako razvijena”, navodi Savić, podsećajući da Srbija već ima razna iskustva, uključujući i ono sa Fondom za razvoj, koji je, kako kaže, tokom svog postojanja davao povoljne kredite i mnogim firmama koje kasnije nisu mogle da vrate ta sredstva.

Ovo može predstavljati problem i u obrnutom smeru, budući da je uredbom predviđeno da korisnik pomoći u svakom trenutku može da otkupi državni udeo, ali i da država u svakom trenutku može svoj deo da proda bilo kome ko nije korisnik državne pomoći, pa se i u tom slučaju postavlja pitanje cene po kojoj bi država prodavala svoj udeo u nekoj firmi. Tim pre, što nije retkost da kad država nešto prodaje nema zainteresovanih kupaca, sve dok se početna cena osetno ne spusti. Pomoć će se isplaćivati do septembra sledeće godine, ali za sada nije poznato ni koju je sumu Vlada Srbije spremna da izdvoji za ove svrhe.

Poslodavci podržavaju nove mjere

Osim toga, za razliku od prvog paketa pomoći, ovaj poslednji će imati i svoju cenu i to ne samo kroz udeo u vlasništvu. Naime, uredbom je propisano da će frme koje se odluče na pomoć koja je njome propisana morati državi da plaćaju i određenu naknadu (u visini referentne kamatne stope uvećane za premiju), koja se posle određenog roka uvećava, kako bi se korisnik pomoći stimulisao da što pre otkupi svoj udeo.

Privrednici pozdravljaju i ovu meru države, uz one već ranije usvojene, kao značajnu pomoć privredi, kakvu su, navode, i vlade mnogih razvijenih zemalja pružale kompanijama u svojoj zemlji. Ipak, čini se da ni sami još nisu sigurni na koji način će biti realizovana.

“Ako takva mera znači da će opstati neka mala, srednja, ili velika preduzeća, koja bi bez ove mere bila ugrožena, onda je ona svakako pozitivna stvar. Ono što je, takođe, važno da uredba eliminiše zloupotrebu u smislu da državna pomoć kroz dokapitalizaciju ne sme da se koristi u cilju ubrzanog širenja poslovanja, niti preuzimanja povećanih rizika”, kaže za Al jazeeru Andreja Brkić, predsednik Izvršnog odbora Unije poslodavaca Srbije (UPS).

Na pitanje u kojim sektorima bi najviše firmi moglo da se odluči da zatraži ovu vrstu pomoći, odnosno koje su to firme koje ispunjavaju uslove iz uredbe da mogu da zatraže pomoć, Brkić odgovara da uredba sadrži dosta uslova za zainteresovana preduzeća i teško je proceniti kako će ih država tumačiti, odnosno kako će teći proces odlučivanja o novoj vrsti pomoći.

“Verujem da najviše kandidata za državno učešće može da dođe iz sektora turizma, hotelijerstva i saobraćaja, gde su potresi izazvani pandemijom najveći. Međutim, ni u tim sektorima nisu svi na isti način pogođeni pandemijom”, kaže Brkić, dodajući da su u UPS-u spremni da pomognu i u donošenju nekih budućih mera.

“Neki smatraju da je ova vrsta pomoći namenjena, pre svega, velikim preduzećima, gde država već ima udeo u vlasništvu, poput Air Serbia, Elektroprivrede Srbije ili Telekoma Srbije, ako eventualno uđe u problem. To možda može biti dobar način da se pomogne tim velikim preduzećima, a da opet ne bude protivno pravilima Evropske unije, koja ne gleda blagonaklono na državnu pomoć”, kaže profesor Savić.

Ako je za državu rizik da ulaže novac poreskih obveznika u vlasništvo preduzeća za čiji opstanak nema garancija, pitanje je i koliko je za firme povoljna ova vrsta pomoći, naročito za mala i srednja preduzeća.

Kockaju se i država i firme

“Nema jedinstvene procene o tome šta je povoljno. Svaka firma za sebe moraće da proceni da li joj podrška odgovara, u zavisnosti od sopstvene finansijske situacije, likvidnosti, planova. Očito je da pomoć države kroz kupovinu udela nije besplatna i ponuđena je tako da stimuliše preduzeće na što brže mere za oporavak, odnosno na što brži otkup udela koji kupuje država. Zato sam siguran da će sva zainteresovana preduzeća to izračunati pre nego što se kandiduju za ovu vrstu podrške. Ako žele da vrate udele moraće da plate izvestan trošak, iskazan ili kroz kamatu, ili da se odreknu dela potencijalnih prihoda, ako njihova firma do trenutka otkupa poveća svoju tržišnu vrednost. Uprkos toj ceni, uveren sam da će zainteresovanih preduzeća biti, jer za neke od firmi drugi načini finansiranja trenutno nisu dostupni”, kaže Brkić.

“Kada nije jasno po kojoj se ceni kupuje određeni udeo u vlasništvu, onda je to teško reći da li je nešto povoljno. Naime, dok se ne pogleda koliko preduzeće realno vredi, a koliko je plaćen vlasnički udeo države, neće biti ni jasno da li je ovakva pomoć države povoljna ili ne. Ono što je svakako, nažalost, propušteno je da se pomoć fokusira na preduzeća koja su u takozvanom razmenjivom delu BDPa, tj. koja su konkurentna i sposobna da izvoze”, ocenjuje profesor Šoškić.

Uredba predviđa da sporazum o pomoći kroz dokapitalizaciju može sadržati i pravo preče kupovine postojećim, odnosno vlasnicima koji su imali udeo u kapitalu pre dodele budžetskih sredstava. Ipak, ovakva formulacija ukazuje da to nije obavezno, što ostavlja mogućnost da, na primer, država u nekom trenutku proda svoj deo akcija najvećem konkurentu preduzeća koje je tražilo njenu pomoć i tako utiče na dešavanja na tržištu.

Profesor Savić ne isključuje tu mogućnost, ali smatra da tu nema ničeg neuobičajenog. “To je posao u koji se ulazi na zahtev vlasnika firme, ne na zahtev države. I vlasnik firme mora biti svestan i tog rizika, to jeste neka vrsta kockanja”.

Ipak, na tu vrstu kockanja odlučila se čak i Lufthansa, poznati nemački avio prevoznik, koji se ovog proleća, teško pogođen posledicama pandemije korona virusa, odlučio da zatraži pomoć države. Nemačka vlada odobrila je pomoć od devet milijardi evra, u zamenu za petinu vlasništva u kompaniji i postala najveći deoničar, s tim da svoj udeo planira da proda do kraja 2023. godine.

Za Šoškića takva praksa nije sporna, ali napominje da je ključna stvar da li država nešto plaća realno ili ne. “Dakle, nužno je da postoji razvijeno sekundarno tržište harija, ili da postoji kvalitetna i kredibilna profesija procenitelja koja bi svojom poslovnom reputacijom garantovale realnost procena imovine koja se kupuje novcem poreskih obveznika, ali i da se definišu mehanizmi kontrole tih procena”.

Savić, međutim, podseća da Srbija ipak nije na istom nivou uređenosti kao Nemačka, niti ima dovoljno iskustva u takvim situacijama, a ponekad postoji i mogućnost zloupotrebe.

S druge strane, zloupotreba je bilo i u mnogo uređenijim državama, poput SAD-a, gde su banke, koje su dobili stotine milijardi dolara državne pomoći tokom svetske ekonomske krize, deo tog novca iskoristile za podelu bonusa svojim menadžerima.

Ako je za utehu, Vlada Srbije je uredbom predvidela da firme koje budu dokapitalizovane državnim novcem, neće smeti da isplaćuju dividende akcionarima, niti bonuse zaposlenima sve dok ne otkupe najmanje 75 odsto državne pomoći.

Al Jazeera