ENG
Srastanje huligana, kriminala i politike u Srbiji
Autor/ica 👤Dušan Komarčević
Povezani članci
Foto: AFP
Srbija je zemlja sa visokim rizikom od huliganskog nasilja, kao i sa čvrstim vezama huliganskih grupa sa političkim i kriminogenim strukturama, navodi se u izveštaju međunarodne nevladine Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala.
U izveštaju, objavljenom 27. juna, je analizirano stanje u šest država regiona – Srbiji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu, Albaniji i Bosni i Hercegovini (BiH), a po količini i opsegu incidenata najviše zabrinjavaju grupe u Srbiji i BiH.
Samo u Beogradu je u periodu od 2013. do 2018. godine poginulo osam osoba u 182 incidenta u vezi sa fudbalskim huliganima, stoji u izveštaju, uz napomenu da se većina ovih incidenata dogodila van sportskih objekata.
“Mnogi od osuđenih za nasilne zločine na sportskim priredbama ranije su osuđivani za nanošenje telesnih povreda, ubijanje i zlostavljanje životinja, nedozvoljenu proizvodnju, posedovanje i promet oružja i droge i krađu”, navodi se u publikaciji.
Razlika između ‘ultrasa’ i huliganskih grupa
Saša Đorđević, iz Globalne inicijative, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) da su u Srbiji i BiH detektovane najčvršće veze huliganskih skupina sa nasiljem, politikom i kriminalom.
“U izveštaju smo utvrdili postojanje organizovanih kriminalnih huliganskih grupa koje se veoma često povezuju sa ilegalnom trgovinom drogom, oružjem i reketiranjem. Štaviše, u Srbiji navijanje i fudbal služe ili kao paravan za kriminalne aktivnosti ili kao pogon za regrutaciju novih članova”, kaže Đorđević.
Istraživači su analizirali isključivo dešavanja na fudbalskim utakmicama i 122 navijačke grupe koje su kvalifikovane kao “ultras”. Pod ovim pojmom se, objašnjava Đorđević, podrazumevaju “strastvene i organizovane asocijacije navijača, često veoma tvrdog ideološkog i političkog stava”.
Za razliku od njih, huliganske grupe su nasilne i često se povezuju sa kriminalnim aktivnostima.
“Dakle, između te dve grupe postoji razlika i nije nužno da pojedinac iz ultras grupe pređe u huligane i da nasiljem iskazuje svoj stav”, kaže Đorđević.
Globalna inicijativa u izveštaju podseća na istraživanje sprovedeno 2012. godine, koje je pokazalo da je protiv 30 vođa huliganskih grupa u Srbiji podneto 279 krivičnih prijava.
Trojica od ovih muškaraca počinila su ubistva, jedan je ubijen, dok je 12 bilo umešano u krivična dela u vezi za drogom.
Veze politike i navijačkih skupina
U Višem sudu u Beogradu u toku je proces protiv Veljka Belivuka, nekadašnjeg vođe navijačke grupe FK Partizan “Principi”, optuženog da je vođa organizovane kriminalne grupe.
Belivuk i članovi njegove grupe, uhapšeni su februara 2021. godine i terete se za sedam teških ubistava, proizvodnju i prodaju opojnih droga i niz drugih krivičnih dela.
Deo opozicije je više puta izneo tvrdnje da su članovi grupe Veljka Belivuka bili deo ličnog obezbeđenja predsednika Srbije Aleksandra Vučića tokom otvaranja atletskog stadiona u Novom Pazaru 2017. i njegove inauguracije iste godine.
Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) je te tvrdnje demantovala.
Vojni sindikat Srbije je 2017. podneo krivičnu prijavu protiv nadležnih u vojsci, zbog toga što su Belivuk i drugi članovi njegove grupe vežbali pucanje na državnom vojnom strelištu. Prema tim navodima, sa njima je u društvu bio i generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić.
Vojska je demantovala te navode, a Osnovno tužilaštvo u Pančevu je istragu o tom slučaju obustavilo 2018. godine, pošto su dokazi nestali.
Tu se ne završavaju navodi o vezama Belivukovih “Principa” sa vrhom države. Istraživački portal KRIK je objavio više fotografija na kojima se vidi sin predsednika Srbije Danilo Vučić u društvu članova Belivukove grupe.
Suđenje Veljku Belivuku i pripadnicima njegove grupe počelo je u martu 2022. godine, a do sada je pročitana samo trećina od 300 stranica optužnice. Novo ročište zakazano je za početak jula.
Saša Đorđević kaže da dosadašnji tok procesa ne uliva veliko poverenje u pravosuđe, jer je prošlo godinu i po dana od hapšenja Belivuka i njegove grupe, a sudski proces se konstantno odgađa.
“Sve to dodatno povećava sumnju koja postoji u javnosti o uticaju pojedinih struktura države na celokupan proces i da postoji politička zaštita. Pri tome se još uvek ne zna hoće li tužilaštvo i policija pokrenuti postupak o političkim vezama ‘Principa’ o kojima su istraživački mediji dosta pisali”, kaže Đorđević.
Od tribina do ratišta
Prve “ultras” navijačke grupe u bivšoj Jugoslaviji se pojavljuju krajem 1980-ih godina, kada se u Sarajevu formiraju grupe “Manijaci” i “Horde zla”, te “Delije” i “United force” u Beogradu.
Kako su političke i međuetničke tenzije u SFRJ rasle, tako su se navijačke grupe dobijale na značaju, pa su mnogi “ultrasovci” tokom ratnog raspada Jugoslavije navijačka obeležja zamenili maskiranim uniformama.
Željko Ražnatović Arkan bio je krajem osamdesetih vođa Zvezdinih “Delija”, koji su nekoliko godina kasnije činili okosnicu njegove paravojne Srpske dobrovoljačke garde koja je učestvovala u ratu u Hrvatskoj i BiH.
O tome svedoči i folk pesma koju su arkanovci uzeli za svoju koračnicu: “Arkanove ‘Delije’ to su hrabri momci/Hej, hej Tigrovi, srpski dobrovoljci.”
U prilog vezama Arkanove jedinice sa državnim strukturama govori činjenica da je Srpska dobrovoljačka garda u to vreme svoju kasarnu dobila u vojnom objektu Jugoslovenske narodne armije (JNA) u Erdutu.
Učešće u petooktobarskim promenama
Krajem devedesetih, demokratska opozicija povezuje se sa predstavnicima navijača koji su imali svoju ulogu i u petooktobarskim demonstracijama.
“Pojedinci iz navijačkih grupa koje podržavaju najtrofejnije klubove u Srbiji – Crvenu zvezdu i Partizan – bili su među prvima koji su upali u Skupštinu 2000. godine i razoružali policiju i time su učestvovali u razbijanju režima Slobodana Miloševića”, kaže Đorđević.
Godinu dana nakon dolaska Demokratske opozicije Srbije (DOS) na vlast , predstavnicima navijača Zvezde je u beogradskom Kulturnom centru Rex ekipa emisije “Sportski ritam srca” sa kultnog opozicionog Radija B92 uručila “nagradu za životno delo”.
Nacionalizam i netrpeljivost
Međutim, to ne znači da su navijačke formacije pacifikovane nakon Miloševićevog pada. Naprotiv, svoju rušilačku snagu pokazale su već 30. juna 2001. godine, kada je trebalo da bude održana prva Parada ponosa u Beogradu.
Skup nije ni počeo pošto su navijači Crvene zvezde, Partizana i Rada, uz podršku ekstremno desničarskih grupa, brutalno napali učesnike.
Upravo su se huliganske i ekstremno desničarske grupe najagresivnije suprotstavljale svakom sledećem pokušaju da se organizuje Parada ponosa u glavnom gradu Srbije.
Prvi put su LGBT aktivisti i građani prošetali u povorci 2010. godine. U isto vreme više hiljada policajaca štitilo je učesnike od oko 6.000 huligana koji su u rušilačkom besu demolirali širi centar grada i zapalili prostorije Demokratske stranke, koja je tada predvodila vladajuću koaliciju.
U nasilju je povređeno više od 140 osoba, a preko 250 je privedeno.
Tek 2014. godine, u vreme kada je SNS učvrstio svoju vlast, Prajd je održan uz mere obezbeđenja, ali bez aktivnog učešća organizovanih huliganskih grupa na kontraskupovima. Tako je bilo svih narednih godina.
Osim protiv LGBT prava, huligani su na ulice izlazili i kako bi izrazili nezadovoljstvo zbog hapšenja haških osuđenika Ratka Mladića i Radovana Karadžića.
Saša Đorđević kaže da su u svim navijačkim skupinama koje je Globalna inicijativa analizirala prisutni elementi nacionalizma i naglašavanja verske pripadnosti.
“Na primer, navijačke grupe koje dolaze iz (bh. entiteta) Republike Srpske, Srbije ili Severne Makedonije imaju jak pravoslavni momenat”, kaže Đorđević.
Kako protiv huliganskog nasilja?
Aleksandar Vučić je 2016. godine, u vreme dok je bio premijer Srbije, izjavio da država trenutno nema snage da se obračuna sa huliganskim grupama, te da je za to potreban širok društveni konsenzus.
“Ako me pitate zašto nemamo dovoljno snage za to, pa nemamo dovoljno snage zato što je potreban društveni konsenzus za neke stvari”, rekao je Vučić u maju 2016. godine.
Saša Đorđević kaže da nije jasno na kakav društveni konsenzus je tadašnji premijer a današnji predsednik mislio, te podseća da je Vlada Srbije 2013. godine usvojila Nacionalnu strategiju za sprečavanje nasilja na sportskim priredbama.
“Ljudi su izabrali tu Vladu. Dakle, postojao je konsenzus, ljudi su glasali za to. E, sad, ako se misli na širi društveni konsenzus, u smislu da nije bilo spremnosti unutar policije, tužilaštva i sudstva da reše, onda je to nešto drugo”, kaže Đorđević.
Pokušaj institucija da se uhvate u koštac sa huliganskim grupama završio se neuspešno pre više od jedne decenije, u vreme vlade DS-a. Javno tužilaštvo Srbije je u oktobru 2009. godine podnelo Ustavnom sudu predlog za zabranu nasilnog i kriminalnog delovanja 14 ekstremističkih grupa, navijača beogradskih klubova Partizan, Crvena zvezda i Rad.
Taj predlog su, međutim, sudije odbile pod obrazloženjem da nema ustavnih pretpostavki za vođenje takvog postupka pred Ustavnim sudom.
MUP Srbije do zaključenja teksta nije odgovorio na upit RSE da prokomentariše izveštaj Globalne inicijative. Takođe, iz tog ministarstva nije stigao odgovor na pitanje da li se nešto promenilo šest godina nakon Vučićeve izjave da država nema snage za borbu protiv huliganizma.
Saša Đorđević kaže da u analizi rada policije treba praviti razliku između borbe protiv huliganskog nasilja na stadionima i borbe protiv organizovanog kriminala.
“Kada je reč o nasilju na fudbalskim stadionima, u poslednjih nekoliko godina je manji broj incidenata, ali se dešavaju incidenti van sportskih objekata. To je nešto što se može očekivati, pošto je sličan trend zabeležen i u Velikoj Britaniji kada je država uvela kazne za bilo kakav incident u sportskom objektu”, kaže Đorđević.
Hapšenje Belivuka i njegove grupe je, ocenjuje Đorđević, veliki korak napred u borbi protiv organizovanog kriminala. Međutim, on dodaje da su problemi nastupili nakon hapšenja.
“Nakon hapšenja nije sledio efikasan pravosudni epilog i suđenje se samo odgađa”, kaže Đorđević.
On kaže da Srbiji nedostaje praksa da se kroz fudbal radi na prevenciji huliganizma. Takvi primeri postoje u Belgiji, Holandiji i Nemačkoj, ali i u pojedinim zemljama Latinske Amerike.
“Dakle, kroz fudbal i sport uopšte se uče drugačije vrednosti. To je proces koji zahteva duži vremenski period. Druga preporuka je da policija, tužilaštvo i sudstvo deluju na istoj liniji, dakle kao jedinstven tim, a ne kao istureni pojedinci”, zaključuje Đorđević.
Srbija je pre 19 godina usvojila Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim događajima. U tom periodu zakon je više puta dopunjavan, poslednji put 2018. godine.
Legislativa predviđa, između ostalog, obaveznu evidencija kupaca karata, koju su organizatori sportskih događaja dužni da predaju Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP) Srbije, sankcionisanje vređanja na verskoj i nacionalnoj osnovi, kao zatvorske ili novčane kazne do 1.200 evra za one koji učestvuju u izgredima na sportskim događajima.
Autor/ica 👤Dušan Komarčević
