Punoletstvo bez Đinđića: Kako bi Srbija izgledala danas da je Đinđić živ?

Povezani članci

• Pomozimo Sanji
• “Sarajevo je u stanju izboriti se! Ovo je borba za život! Pridružite se”
• Nije zločin postavljati pitanja o islamu
• Ukleti neimar i porez na šund
• Slobodan Dukić: Ima li ognja u avionu
• U SKC-u “Telo u fokusu II” 25. marta

Fondacije za unapređenje demokratije „Ljuba Davidović“ organizuje tribinu  pod nazivom „Punoletstvo bez Đinđića: Kako bi Srbija izgledala danas da je Đinđić živ?“ u petak, 12. marta 2021. godine, od 20 do 22 časa koja će se uživo prenositi preko Facebook stranice Demokratske stranke, a koja će se snimati u prostorijama Fonda – Svetogorska 37, Beograd

Učesnici tribine biće: Milan St. Protić, istoričar, Filip Švarm, glavni urednik nedeljnika „Vreme”, Gordana Matković, ministarka u Vladi Zorana Đinđića i Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke. Tribinu će moderirati Nedim Sejdinović, novinar.

Pre 18 godina naša država je ostala bez premijera i predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića. Srbija je zapravo njegovu politiku i političku viziju, koja je podrazumevala modernu i demokratsku državuoslobođenju od mitova prošlosti – počela da razumeva tek posle njegovog brutalnog ubistva. Ne može se međutim reći da je njegova politika na kraju pobedila, kako neki tvrde, jer u tom slučaju ne bismo danas živeliu nedemokratskoj, autokratskoj, visokokorumpiranoj državi u kojoj je prognano kritičko mišljenje i satanizovana svaka politička alternativa.
Uspoređivanje Vučića i Đinđića, što često čine režimski mediji i glasnogovornici, zapravo je velika podvala: njihove politike su bile i ostale duboko antagonizovane, jer se radi o dva potpuno različita pogleda na svet i na to kako bi država trebalo da bude ustrojena. Svi oni koji iskreno poštuju i slede Đinđićevu politiku nalaze se nasupro Vučićevog režima, izloženi snažnim, neljudskim pritiscima, sličnim onima kojima je i pokojni premijer bio izlagan tokom devedesetih godina prošloga stoleća, pa čak i u periodu dok je predvodio Vladu Srbije. Sve vlasti posle 12. marta 2003. godine zajedno nisu uspele da se po dometima približe Đinđićevoj kratkotrajnoj vladavini.

Vlast koju je on personifikovao uspela je – uprkos teškom nasleđu i unutrašnjim političkim spoticanjima i turbulencijama – da za nešto više od dve godine do tada hermetički zatvorenu i prokaženu Srbiju otvori, vrati je u zajednicu civilizovanih država, značajno podigne standard građana i unapredi do tada veoma loše odnose u regionu. Srbija se – čini se – nikada nije oporavila od atentata na ovog čoveka koji se svojim obrazovanjem, znanjem i političkim umećem izdvajao od političke kaljuge u kojoj živimo već decenijama.

Učesnici tribine će pokušati da daju odgovore na pitanja: Da li bi bio moguć današnji Aleksandar Vučić da je Đinđić sa nama? Ko su istinski nastavljači Đinđićeve politike? Šta je svrha čestog poistovećivanja Đinđićeve i Vučićeve politike? Kako u naše društvo i politiku vratiti energiju optimizma koja je bila glavna Đinđićeva politička karakteristika?