Prvomajski protest u Beogradu

Povezani članci

• Tomislav Marković: Otkud tolika mržnja prema Ženama u crnom?
• Portret Vučićevog intelektualca
• Bele trake
• NAŠE ŽENE DANAS IMAJU STATUS ROBLJA
• Vidi, gari, ne može!: Privođenje Milana Vujića u funkciji zastrašivanje političkih protivnika
• Marko Vešović: Fašista grmi protiv fašizma

Kako izgleda život u Srbiji proleća 2017. godine, nekoliko dana pre još jednog Prvog maja, a gotovo tri decenije nakon konačnog sloma socijalističkog društva i uspostavljanja kapitalističkih društvenih odnosa?

Proleća 2017. godine Srbija je zemlja u kojoj industrija gotovo da ne postoji. Postrojenja nekadašnjih fabrika avetinjski su prazna dok nas podsećaju da se proizvodnja nekada mogla i drugačije organizovati – tako da bude u interesu ljudi koji u njima rade, a nezavisna od interesa krupnog kapitala i (ne)mogućnosti uvećanja privatnog profita.

Proleća 2017. godine Srbija je zemlja  hronične nezaposlenosti, a čak i kada imate posao, on je sasvim neizvestan i nesiguran i ni na koji način nemate garanciju da ćete ga zadržati – naprotiv, veliki deo stanovništva je na ugovoru na određeno i bez ikakve socijalne zaštite. Sve ove okolnosti su još drastičnije ako ste žena ili pripadate nekoj manjinskoj grupi. Srbija je, zapravo, zemlja u kojoj je osiromašenost toliko velika da se ogroman broj ljudi konitinuirano bavi preživljavanjem od prvog do prvog u mesecu uz grčevite pokušaje da zadrže kakve-takve obrise elementarno dostojanstvenog života.

Proleća 2017. godine Srbija je zemlja u kojoj radnice i radnici, ako uopšte imaju sreću da imaju ma kakav posao, odlaze na svoja radna mesta na kojima neki od njih moraju da rade i po dvanaest sati iako svi živimo u uverenju da smo se za osmočasovno radno vreme izborili još pre gotovo sto godina. Radna mesta na kojima se ne poštuju bazične ljudske potrebe poput odlaska u WC. Radna mesta na kojima će biti terani da brže, jače, bolje rade za interes kapitala – kapitala koji je, naposletku, doveo do toga da jednog jutra, nedavno, radnice i radnici jedne fabrike nađu svog obešenog kolegu koji više nije mogao da trpi život nedostojan čoveka.

Proleća 2017. godine Srbija je zemlja u kojoj postojeća radna zakonska regulativa ne služi ničemu drugom do institucionalizaciji eksploatacije radništva – ona je tu samo da postojeće radne uslove učini još nepodnošljivijim, a organizovanje radnica i radnika što težim. Ipak, čak i ovakvi, štetni zakoni se ponekad ne poštuju ako je to nepoštovanje mehanizam koji će pomoći kapitalu da uvećava svoj profit. Dakle, radnice i radnici moraju da se bore za bolje radne uslove uprkos, a ne uz pomoć zakona koji te odnose uređuju.

Proleća 2017. godine Srbija je zemlja u kojoj se našim novcem – koji bi mogao biti investiran u školstvo, zdravstvo ili ma koji drugi deo javnog sektora od koga korist ima čitava zajednica – subvencionišu predstavnici privatnog kapitala, svejedno da li je on tzv. domaći ili tzv. strani. Srbija je, jasno, zemlja koja nije usamljena u ovome – sve zemlje koje se nalaze u našem okruženju takmiče se u spuštanju cene rada, takmiče se u proizvodnji siromaštva i takmiče se u teranju vlastitih građana i građanki u što dublji glib kapitalističke periferije. Umesto zajedničkog delovanja koje će težiti solidarnosti i internacionalizmu, naše države se gube u strmoglavoj trci ka dnu.

Proleća 2017. godine Srbija je zemlja u kojoj je gotovo čitava javna sfera nasilno pretvorena u servis vladajuće političke i ekonomske elite – servis čija je jedina svrha da na ovaj ili onaj način guši glasove koji pokušavaju da artikulišu neke drugačije političke ideje. Ideje koje bi zagovarale potrebe ljudi umesto interesa profita, solidarnost umesto kompeticije, demokratičnost umesto isključivanja, horizontalno udruživanje umesto hijerarhijskog odlučivanja.

Proleća 2017. Srbija je zemlja u kojoj vladajuće elite operišu nacionalističkim narativima u kojima zveckanjem oružjem pokušavaju da zapuše uši, a ratničkim bojama zamažu oči narodu koji dižu u metafizičke visine dok ga istovremeno na svaki način osiromašuju i dok ga onesposobljavaju da uvidi da, umesto nametnutih neprijatelja oličenih u raznim prokazanim drugim, istinski neprijatelj tog naroda su upravo one, vladajuće elite. Ipak, u isto to vreme, one su spremne da pripadnice i pripadnike tog naroda – ako im to odgovara – proglašavaju lenjim, zatrovanim klicama samoupravnog socijalizma, sve u svemu, nedovoljno zrelim da odlučuje o vlastitoj sudbini.

Proleća 2017. Srbija je zemlja u kojoj smo i kroz izlaznost na izborima i kroz proteste koji su im usledili više nego jasno videli da je legitimitet mejnstrim političkih opcija sasvim uzdrman i da nam je nužno potreban novi model političkog organizovanja koji će počivati na radikalno drugačijem principu, principu maksimizacije zadovoljenja potreba ljudi, a ne profita. Iako su tokom aprilskih protesta bile artikulisane različite poruke nezadovoljstva postojećim stanjem, iako su se postavljala najrazličitija pitanja o mogućim pravcima u kojima bi promišljanja drugačijeg društva mogla krenuti, jedno od onih pitanja koje bi moglo stajati iza takvih promišljanja je i sledeće – KO KRADE RAD?

Zato i ovog proleća 2017. godine Levi samit Srbije poziva sve radnice i radnike, penzionerke i penzionere, seljaštvo, nezaposlene, studentkinje i studente, sve koji su žrtvovani i opljačkani tokom tranzicije da 1. maja izađemo na ulice i pokažemo da ne želimo društvo po meri kapitala već društvo po meri radnica i radnika i njihovih potreba za sopstvenim razvojem!

Prvomajski protest u Beogradu u organizaciji Levog samita Srbije će započeti okupljanje u 11:30 (1. maja) ispred zgrade Glavne pošte u Takovskoj, da bi se zatim pridružio sindikalnom skupu na Trgu Nikole Pašića.