PRIČAJ MI… KRIVI SMO MI

Povezani članci

• Da li smo zaista sahranili oca ili nekog drugog? Decenije bez smiraja
• Apelacioni sud potvrdio rehabilitaciju četničkog vojvode Nikole Kalabića
• Hoće li država zaštiti radnike: Firma „Standard“ iz Ilijaša otpustila je 500 radnika
• Zlobni, velikosrpski „nebeski anđeli“ u Gacku
• CAFÉ NOSTALGIJA: NOĆ BEZ MUZEJA
• INFORADAR SAZNAJE: Čovićev zet limuzine plaća 300.000 KM!

Šta nam se to kao narodu desilo pa smo pali na samo dno?

Uspeli smo da od Muzičkog tobogana stignemo do Pinkovih zvezdica. Od kredita za kupovinu automobila do kredita za kupovinu udžbenika. Od besplatnog lečenja do lečenja SMS porukama. Od socijalne pravde do socijalnog slučaja. Od pisaca do starleta. Od Živojina Mišića do Ratka Mladića.

Ponosimo se sa onim od čega smo se nekada stideli. Stidimo se onog što nam je nekad bilo za ponos. Sistem vrednosti smo izvrnuli naopako, tako da  dno nije samo na vrhu nego se i raširilo na sve strane. U svim sferama života gazimo po mulju. Ekonomija, zdravstvo, obrazovanje, kultura, informisanje… Nama svaka promena vlasti dokaže  da i od gorih ima gori. Ako su izbori test inteligencije, onda smo izuzetno glupi i redovno padamo na svakom.

Na greškama se ne učimo, mi se na greškama mučimo.

Doduše, sami smo krivi i to krivi po svim tačkama. Naravno, nikada to kao narod nećemo priznati, uvek ćemo krivca tražiti u nekom drugom. Amerikanci, Novi svetski poredak, NATO, Rusi, EU, HAARP, Hrvati, Albanci, Muslimani… Neki su samo od krivaca što smo mi postali ovo što jesmo. Teorijama zavere nikada kraja.

Nema gde nećemo tražiti krivca, samo ne tamo gde treba da ga potražimo, a to je ogledalo, tamo se ne usuđujemo da pogledamo. Nama uopšte nije potreban neprijatelj jer ovo što mi sami sebi radimo već duže vreme, ovo je sasvim dovoljno da nestanemo kao narod.

Nekada sam u šali pisao da jedno proročanstvo kaže da će nas Srba ostati taman da svi stanemo u Parove. Danas vidim da to uopšte nije šala. Na kraju, odneće đavo i nas i šalu ako nastavimo ovako. Vratimo dno tamo gde mu je i mesto a ako nešto treba da se menja, onda smo to definitivno mi!

Mi treba da se menjamo, da probamo da  sačuvamo sami sebe, jer drugi nam ionako ništa ne mogu.

Znam da su najteži koraci oni kojima čovek treba da pođe od sebe, ali to je jedini način.

Za početak bi mogli da prestanemo da gledamo druge. Da počne da nam smeta smeće u našem dvorištu puno više od neorezane ruže u komšijskom. Da počnemo da se bavimo nama samima, a ne drugima.

Zakoračimo od sebe da bi smo konačno došli sebi.