Predstavljen izveštaj Suditi nekažnjeno: Uloga tužilaca i sudija u montiranim procesima protiv kosovskih Albanaca 1998–2000. godine

Povezani članci

• Zlatko Jelisavac: Gastarbajteri
• U BOSNI VLAST
• Ljubav za sve
• KAKO NAS DIS VEŽE
• Igrale se ustaše nasred zemlje Srbije
• Udruženje žrtava i svjedoka genocida pozvalo tužilaštvo da procesuiraju odgovorne za opsadu Sarajeva

U utorak, 25. jula 2017. godine Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je izveštaj Suditi nekažnjeno: Uloga tužilaca i sudija u montiranim procesima protiv kosovskih Albanaca 1998–2000. godine. Izveštaj ukazuje na brojne povrede ljudskih prava tokom krivičnih postupaka koji su protiv kosovskih Albanaca vođeni u periodu od 1998. do 2000. godine, pred okružnim sudovima u Srbiji.

Otvarajući razgovor o izveštaju, izvršni direktor FHP-a Budimir Ivanišević je naveo da je FHP aktivno učestvovao u praćenju ovih sudskih postupaka, kao i u angažovanju advokata koji su pružali pravnu zaštitu optuženima. On je istakao da izveštaj analizira način na koji su postupali tužioci i sudije u ovim postupcima, oglušivanje o brojne navode optuženih da su bili izloženi torturi i nečovečnom postupanju kako bi im se iznudila priznanja u prethodnom postupku, uskraćivanje prava na adekvatnu odbranu, na prevodioca, na dostavljanje prepisa presude u zakonom propisanom roku, izvođenje i ocenu dokaza u skladu sa zakonom i niz drugih povreda koje se mogu podvesti pod grubo kršenje prava na pravično suđenje, zagarantovano tada važećim domaćim i međunarodnim propisima.

Autor izveštaja Mihailo Pavlović je istakao da se optuženima na teret uglavnom stavljalo da su u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ postali pripadnici terorističke bande, odnosno diverzantsko-terorističke grupe, da su učestvovali u stvaranju terorističkih grupa ili bandi, da su davali oružane straže, učestvovali u kopanju rovova, postavljali barikade itd.

Sudske postupke je karakterisala uniformnost povreda prava okrivljenih. Optužnice su primarno bile zasnovane na priznanjima okrivljenih datim u policiji ili pred istražnim sudijama, koje su oni povlačili već na glavnom pretresu, uz tvrdnju da su im priznanja bila iznuđena. Takođe, tužioci su optužnice podizali i na osnovu iskaza svedoka čiji je kredibilitet bio doveden u pitanje, a najveći broj optužnica je bio praćen „testom parafinske rukavice“, koji je već tada bio napušten kao dokazno sredstvo zbog toga što je utvrđeno da ne predstavlja pouzdanu indikaciju. Sudije su, sa druge strane, ignorisale ove nedostatke, uključujući i navode okrivljenih da su priznanja iznuđena torturom, čak i kada je medicinska dokumentacija potvrđivala postojanje povreda na telu. Zatvorske kazne su izricane čak i samo na osnovu iskaza okrivljenih datih u policiji ili pred istražnim sudijom, a koji su pred sudom opovrgnuti. Pojedinima je izricana zatvorska kazna uz tvrdnju da su izvršili krivično delo, iako je postojalo rešenje koje pokazuje da su u trenutku izvršenja krivičnog dela već bili pritvoreni. Sve ove presude karakterisao je izostanak obrazloženja, kao i odsustvo ocene izvedenih dokaza. Takođe, o elementima krivičnog dela, krivičnoj odgovornosti okrivljenih, nameri izvršenja dela, gotovo da ni u jednoj presudi nema ni reči.

Ovi postupci su svoj epilog dobili donošenjem Zakona o amnestiji 2001. godine, koji je obuhvatio oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude. Međutim,

krivično delo terorizma nije obuhvaćeno amnestijom iz 2001. godine, zbog čega je i danas moguće krivično gonjenje za ovo delo. Narednim Zakonom o amnestiji iz 2002. godine, data je amnestija licima koja su u periodu od 1. januara 1999. godine do 31. maja 2001. godine na teritoriji opština Preševo, Medveđa i Bujanovac učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivično delo terorizma i krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti, propisana Krivičnim zakonom Savezne Republike Jugoslavije. Ova amnestija je takođe obuhvatila oslobođenje od krivičnog gonjenja i oslobođenje od izvršenja kazne.

Pavlović je naglasio da izveštaj, osim što dokumentuje povrede prava optuženih, pokazuje i to da se najveći broj sudija i tužilaca koji su postupali u ovim predmetima i danas nalazi u institucijama sistema. Dok su neki od njih zadržali svoje funkcije, veliki broj njih je napredovao i danas se nalazi na najvišim pravosudnim i tužilačkim funkcijama u Srbiji.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice i jedan od advokata FHP-a koji su zastupali optužene, podsetio je na krivični postupak protiv tzv. Đakovičke grupe, u kome je osuđeno svih 145 lica koja su bila optužena za terorizam. Presudu u ovom predmetu ukinuo je Vrhovni sud Srbije i predmet vratio na ponovno suđenje. Nakon nekoliko godina zastoja, Teki Bokshi je u svojstvu pravnog zastupnika optuženih podneo Zahtev za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud Srbije utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku, nakon čega je nadležno tužilaštvo povuklo optužnicu. Time su stvoreni uslovi za pokretanje postupaka za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode.

Na upit novinarke agencije Beta zašto se izveštaj objavljuje 18 godina nakon događaja koje opisuje, Mihailo Pavlović je podsetio da je njegova osnovna namena da osvetli ulogu tužilaca i sudija u ovim postupcima, te da se postavi pitanje njihove dostojnosti da obavljaju državne i pravosudne funkcije danas.

Osnivačica FHP-a Nataša Kandić informisala je prisutne da je još 2001. godine FHP pripremao izveštaj o suđenjima u periodu od 1997. do 1999. godine, kojom prilikom su vođeni i intervjui sa preko 400 zatvorenika, o okolnostima pod kojima su uhapšeni. Ona je naglasila da su politička suđenja kosovskim Albancima, opisana u izveštaju, teško pitanje koje i dalje opterećuje albansko-srpske odnose, posebno imajući u vidu da se u javnosti često plasiraju navodi da su zatvorenici koji su amnestirani ratni zločinci. Takođe je istakla da je važno postaviti pitanje o tome šta znači dostojnost sudija u vreme rata.

Na samom kraju razgovora, Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava istakla je da je predstavljeni izveštaj izuzetno značajan. Ona je, radeći kao novinarka tokom 1990-ih godina, imala priliku da prati neka od suđenja obuhvaćenih ovim izveštajem, te je sa prisutnima podelila svoja zapažanja o tadašnjoj medijskoj propagandi u kojoj su optuženi, gotovo po pravilu, bili proglašavani teroristima.