Osuđeni za ubistvo žena i dece u Podujevu – Saša Cvjetan – pušten na slobodu pre isteka kazne

Povezani članci

• Uhapšen Branislav Zeljković, direktor Instituta za javno zdravstvo Republike Srpske
• Pređite na drugu stranu, država je sklona rušenju
• Aldijana Smailhodžić: Ramović je zaduživao građane za projekte koje ne realizira, a sad ih zadužuje za pojekte koji im ne trebaju
• SDP: Vlada HNK kupuje zgrade i oružje dok građani jedva sastavljaju kraj s krajem
• POZNATI BH. FOTOGRAF ZIYAF GAFIĆ OTVARA ČETVRTI DAN SAJMA “KNJIGE U NIŠAMA“
• Dino Mustafić: Mostar bira: pola ili cijelo

Viši sud u Beogradu doneo je 8. marta 2018. godine rešenje kojim je Sašu Cvjetana, bivšeg pripadnika jedinice  „Škorpioni“, osuđenog na 20 godina zatvora zbog ubistva 14 albanskih civila u Podujevu u martu 1999. godine, pustio na uslovni otpust nakon izdržane više od 2/3 kazne na koju je osuđen. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da se udovoljavanjem Cvjetanovom zahtevu da se pusti na uslovni otpust kazna na koju je osuđen zbog zločina nad civilima obesmišljava, a patnje žrtava nipodaštavaju.

Dana 28. marta 1999. godine pripadnici jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije „Škorpioniˮ, među kojima i Cvjetan, streljali su u dvorištu porodice Gashi u Podujevu 14 albanskih civila – sedmoro dece uzrasta od dve do 15 godina i sedam žena, i to: Shpetima Bogujevci (10), Shpenda Bogujevci (13), Salu Bogujevci (39), Noru Bogujevci (15), Shefkatu Bogujevci (43), Shehidu Bogujevci (67), Nefisu Bogujevci Llugaliu (54), Fezdriju Llugialiu (21), Dafinu Duriqi (9), Arbera Duriqi (7), Mimozu Duriqi (4), Albina Duriqi (2), Fitnetu Duriqi (36) i Ismu Duriqi (69), dok je streljanje, sa teškim povredama, preživelo petoro dece – Saranda, Fatos, Jehona, Lirije i Genc Bogujevci.

Za ovaj zločin je 2005. godine pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen Saša Cvjetan, dok su 2010. godine osuđeni i drugi počinioci zločina u Podujevu – Dragan Borojević, Miodrag Šolaja i Dragan Medić, a 2011. godine, nakon ponavljanja postupka, osuđen je i Željko Đukić.

Saša Cvjetan je u dva kazneno-popravna zavoda – u Sremskoj Mitrovici i u Beogradu – proveo ukupno 16 godina i četiri meseca. Na slobodu je pušten 22. marta 2018. godine, više od tri i po godine pre isteka kazne, nakon što je uvažen njegov zahtev za uslovni otpust. Razlozi za takvu odluku su da je Cvjetan izdržao 2/3 kazne, da je proces resocijalizacije kod njega uspešno okončan, odnosno da je očekivano da će se Cvjetan na slobodi dobro vladati i da za vreme trajanja uslovnog otpusta neće izvršiti novo krivično delo.

Dok je boravio u KPZ Sremska Mitrovica, Cvjetan je, kako se navodi u izveštaju KPZ Sremska Mitrovica koji je predstavljao osnov Višem sudu za donošenje odluke o puštanju na uslovni otpust, bio radno angažovan kao predradnik u radnoj brigadi, a od 2017. godine se nalazio u poluotvorenom odeljenju KPZ-a, što je podrazumevalo korišćenje pogodnosti izlaska u grad jedanput u dva meseca, vikend osustvo svakog meseca u trajanju od tri dana, kao i odlazak na godišnji odmor. Za vreme trajanja izvršavanja kazne Cvjetan je „radne obaveze izvršava[o] bez primedbi“, a navodi se i da mu je ponašanje bilo „u skladu sa pravilima kućnog reda, da je podrška primarne porodice i vanbračne supruge konstantna, da nakon izdržavanja kazne osuđeni ima u planu da se zaposli“ i iz tog razloga, po mišljenju KPZ, sud treba da udovolji Cvjetanovom zahtevu i pusti ga na uslovni otpust.

Da je Saša Cvjetan tokom izdržavanja kazne uspešno resocijalizovan potvrdio je i Viši sud u svom rešenju konstatujući: „[S]a osnovom se može očekivati da će [se] osuđeni Cvjetan Saša na slobodi dobro vladati, a naročito da dok traje uslovni otpust neće izvršiti novo krivično delo.“ S tim u vezi, iako su ispunjeni zakonski uslovi za puštanje na uslovni otpust (Cvjetan je izdržao više od 2/3 kazne i dobio je pozitivno mišljenje KPZ o svom ponašanju tokom izdržavanja kazne), sud o tome ne bi smeo da odlučuje po automatizmu. Naime, u slučaju osude za teška dela kao što je ratni zločin protiv civilnog stanovništva, zakon predviđa da sud može, ali ne mora odlučiti da osuđenog pusti na uslovni otpust. Baš iz razloga što teška krivična dela dovode do velikih patnji žrtava i do drugih teških posledica, pored ispunjenosti zakonskih uslova, prema mišljenju FHP-a, sud treba da uzme u obzir i druge okolnosti koje bi potvrdile opravdanost puštanja na uslovni otpust. Neke od okolnosti koje je sud trebalo da uzme u obzir su izražavanje iskrenog kajanja za izvršeno delo, saosećanje prema žrtvama i njihovim patnjama, kao i priznanje dela. Međutim, o ovim okolnostima u rešenju Višeg suda nije bilo pomena.

Nijedna od navedenih okolnosti ne idu u prilog Saši Cvjetanu. On je osuđen za učestvovanje u ubistvu 14 žena i dece, teško ranjavanje još petoro dece od koje je najmlađe imalo šest godina, a tokom trajanja suđenja nikada nije izrazio kajanje, već je negirao krivicu, tvrdeći da postupak ima „političku pozadinu“ i da on lično „nikada nije pucao u civile i decu“. Žaljenje za patnje žrtava izražavao je samo deklarativno, u sklopu pokušaja da umanji sopstvenu odgovornost.

Stav FHP-a je da sud nije trebao da prihvati Cvjetanov zahtev i pusti ga na uslovni otpust, kako zbog težine počinjenog dela, tako i zbog posledica koje je ono proizvelo, zbog čega je inače i osuđen na maksimalnu kaznu zatvora. Puštanjem na uslovni otpust, kao i dodeljivanjem privilegija osuđenicima za ratne zločine tokom boravka u zatvoru, institucije Republike Srbije obesmišljavaju suđenja za ratne zločine i umanjuju težinu izrečenih kazni. Podsećanja radi, nakon pogibije Slobodana Medića  31. decembra 2013. godine u saobraćajnoj nesreći, javnost je saznala da je on kao osuđenik na 20 godina zatvora zbog ubistva šestorice Bošnjaka počinjenog u leto 1995. godine u Trnovu kod Srebrenice, u vreme nesreće tokom novogodišnjih praznika boravio na privremenoj slobodi.

Ako se ima u vidu da se svake godine broj podignutih optužnica za počinjene ratne zločine smanjuje, kao i da suđenja traju nerazumno dugo, puštanjem na uslovni otpust osuđenih ratnih zločinaca dodatno se grubo izigrava pravo žrtava zločina na pravdu i priznanje njihovih patnji. Stoga, FHP zahteva da sudovi prilikom odlučivanja o zahtevu za uslovni otpust uzmu u obzir i način na koji je delo izvršeno, izražavanje iskrenog kajanja za počinjen zločin, patnju žrtava, kao i posledice sa kojima se preživeli i dalje suočavaju.