Oblici antifašizma

Povezani članci

• Blajburški saldo
• Fra Ivo Marković: Biskupe Ratko Periću, istina se živi, istina oslobađa!
• Šta se krije iza ubistava u Hercegovini i koji je najveći sigurnosni problem u BiH
• Drago Bojić: Prekivanje krstova u mačeve
• Postoji (li) život i severno od severnog Kosova?!
• Mostarska dijaspora – financijska i emocionalna potpora građanima kroz doznake iz inozemstva

Antifašistička koalicija u Drugom svetskom ratu bila je ideološki heterogena. Nemačkom nacizmu kičmu je slomila sovjetska Crvena armija, njen antifašizam bio je antikapitalistički. Marksisti su tvrdili da je kriza kapitalizma dovela do propasti evropskog poretka država u Prvom svetskom ratu, nastanka fašizma u Italiji i nacionalsocijalizma u Nemačkoj. Čuvena je rečenica Maksa Horkhajmera: „Ko nije spreman da govori o kapitalizmu, mora da ćuti o fašizmu.“

Drukčije je sa liberalnim antifašizmom Čerčila, Ruzvelta ili Šarla de Gola. U fašističkim sistemima i ideologijama, njima je problem bio samo ekstremni nacionalizam oni su negirali odgovornost kapitalizma za nastanak i razvoj fašizma. Naprotiv, Čerčil je početkom dvadesetih pozdravio nastanak italijanskog fašizma, zato što je u njemu video spasonsoni protivotrov za otrov boljševizma. Ni pojava Hitlera ga nije zabrinjavala. Sve dok je nacistička agresija bila uperena samo protiv komunista i Jevreja, liberalna Evropa nije se mnogo uznemiravala. U Hitleru i njegovoj agresivnosti videli su šansu da se dokrajči SSSR i nemački radnički i komunistički pokret, koji su, pre Prvog svetskog rata, bili glavni stubovi međunarodnog socijalizma.

Stvari se menjaju posle napada Nemačke na SSSR. Po ulicama američkih gradova lepljeni su plakati sa Staljinovim likom i potpisom “Uncle Joe”. Omraženi komunistički vođa preko noći postao je poželjni saveznik.

Antifašistički pokret doveo je ne samo do vojnog sloma sila osovine, nego i do posleratne emancipacije nižih socijalnih slojeva u zapadnim državama, do pojave antikolonijalnih pokreta, sloma svetskog kolonijalnog sistema i pojave razvojnih nacionalizama u Trećem svetu. Posle ratova uvek dolazi do popravljanja društvenog položaja nižih klasa, koje u ratovima snose najveći deo tereta, a posle rata više nisu spremne da trpe podređeni položaj. Države blagostanja u zapadnom svetu tekovina su antifašizma.

Zahvaljujući odlučujućem doprinosu SSSR u pobedi nad fašizmom, ojačao je međunarodni radnički pokret, elite bogatih nisu više mogle da vladaju na stari način. Zlatno doba evropske demokratije, od 1945. do početka osamdesetih bilo je takođe rezultat levog antifašizma. Niže klase stekle su ozbiljnu političku moć, kapitalizam je bio pod pritiskom da čini ustupke, kako bi se sprečila radikalizacija radničke klase i kako bi se ona držala u granicama sistema. Politički izbori bili su smisleni, odlučivalo se o stvarnim alternativama, a ne, kao danas, o tome koja oligarhija će voditi istu politiku kao i prethodna.

Zahvaljujući levom antifašizmu, došlo je do privremene promene načina na koji je funkcionisao svetski kapitalistički sistem. Ovaj sitem hijerarhijski strukturira prostor na centar, poluperiferiju i periferiju. Središta akumulacije kapitala su u centru, tu su koncentrisani materijalno bogatstvo i politička moć, poluperiferija i periferija su u podređenom položaju, nemaju mogućnost da autonomno koncipiraju svoje razvojne strategije, oni su dopunski privredni prostor u kome su sve ljudske aktivnosti određene potrebama centra.

Antifašizam je obuzdao kapitalizam, ograničio njegovu agresivnost, kako unutar država, tako i na međunarodnom planu. Blokovska podela sveta i postojanje alternativnog sistema, omogućili su ne samo emancipaciju nižih klasa u bogatim državama, već je, po prvi put u istoriji, otvorena mogućnost, siromašnim i perifernim narodima i državama da započnu procese modernizacije i industrijalizacije.

Taj period, u kome su bar neki narodi periferije i poluperiferije uživali nacionalnu nezavisnost, završen je padom Berlinskog zida. U procesima restauracije kapitalizma koji su usledili, izvršena je demodernizacija istočnoevropskih društava, većina ih je vraćena u podređeni položaj, a veći deo Trećeg sveta u globalizovanom kapitalizmu ponovo se našao u poziciji zavisnosti.

Postfordističke forme akumulacijskih strategija krupnog kapitala slomile su društvenu moć radničke klase i sisteme istočnoevropskog socijalizma. Globalizovani kapitalizam svoju svetsku hegemoniju ostvaruje zahvaljajući slobodnom kretanju kapitala po širokom prostoru, što onemogućava kontrolu kapitala, koja je bila organizovana na nacionalnom planu. Neoliberalni sistem počiva na radiklanoj privatizaciji, fleksibilizaciji i deregulaciji. Država je potisnuta iz ekonomije, ona je proglašena za glavnu smetnju funkcionisanja tržišta, koje, navodno, nesputano državnom intervencijom, ostvaruje optimalne ekonomske učinke. Sistemska kriza iz 2008. nije uspela da dovede u pitanje ovakav poredak.

Rezultat je trijumf neoliberalnog antifašizma. Nacionalni suverenitet, pravo na samoopredeljenje naroda i autonomni razvoj poništeni su, antifašizam je sveden na kritiku nacionalizma. Tako je njegov sadržaj kastriran, svaki oblik borbe za društvenu pravdu je unapred diskvalifikovan i proglašen za terorističku utopiju. Pojam antifašizam se upotrebljava kako to odgovara globalnom krupnom kapitalu, koji svaki otopr univerzalizovanom kapitalizmu proglašava za totalitarizam.

Srbija ne zaostaje. U njoj dominira fenomen koji sociolozi nazivaju anti-antifašizam. Ovaj pojam centriran je u Srbiji oko negiranja narodnooslobodilačke borbe i bilo kakvih pozitivnih rezulatata socijalističkog perioda.

Liberalni i autonomaški antifašizam koncentrisani su isključivo na kritiku nacionalizma, oslobođeni su od bilo kakvog sadržaja koji dovodi u pitanje kapitalizam.

Za srpsku desnicu, levi antifašizam je problem ne samo zato što je antikapitalistički već i stoga što je internacionalistički, insistira na ostvarivanju univerzalnih ciljeva kao što su socijalna, polna, seksualna i nacionalna ravnopravnost.

Ne sme se svaki oblik nacionalizma i konzervativizma proglašavati za fašizam. Ukoliko se tako postupa, fašizam se normalizuje i čini prihvatljivim, gubi se iz vida njegova izuzetnost. Samo ekstremni nacionalizam je fašizam, kada se nacija proglašava za najviši, ekskluzivni politički princip. Nije ni svaka desna diktatura fašistička. Insistiranje na preciznom definisanju pojmova od ključnog je političkog značaja, neselektivna osuda svakog nacionalizma kao fašizma širi socijalnu bazu ultradesnice.

Na levici je ovaj problem odavno poznat. Roza Luksemburg opravdavala je nacionalizam malih naroda, Lenjin je smatrao da su odbrambeni ratovi porobljenih naroda pravedni. Po Lenjinu, Srbija je u Prvom svetskom ratu vodila pravedan rat protiv germanskog imperijalizma.

Sve je veći broj analitičara koji smatraju da se kriza Evropske Unije ne može razrešiti na postojećim institucionalnim osnovama, da je verovatan i poželjan povratak nacionalne države. Transforamcija EU u transfernu federaciju, poput SAD, nije moguća. Kulturne i socijalne razlike unutar EU onemogućavaju stvaranje jedinstvene države. Najveće razlike u dohotcima domaćinstava, od najbogatije države do najsiromašnije, u SAD je jedan prema dva, u EU iznosi jedan prema deset. Razlika u razvijenosti između Kosova i Slovenije u SFRJ bila je 1988. jedan prema sedam.
Sjedinjene države su u značajnijoj meri kulturno homogene, u EU nacionalne i jezičke razlike poklapaju se sa stepenom ekonomske razvijenosti, odnosno nerazvijenosti. EU je oštro podeljena na Sever i Jug. Ne postoji evropsko društvo, tzv. evropske vrednosti nemaju veliku integrativnu snagu, osećaj nacionalnog identiteta je neuporedivo jači.

Uverenje da stvaranje jedinstvenog tržišta automatski vodi do većeg stepena ujedinjavanja u svim oblastima, naivno je. Harvardski ekonomisti Alesina i Spolaore ukazuju da širenje obima teriotorije neke političke jedinice uz istovremano povećavanje kulturne fragmentacije može stvoriti više konfliktnog potencijala od koristi koje donosi ekonomija obima.

Aktivnu socijalnu i ekonomsku politiku moguće je voditi samo ukoliko je prostor na kome se upravlja ograničen. Globalizacijski kosmopolitizam krupnog kapitala je reakcionaran, on je usmeren protiv socijalnih prava i onemogućava anticikličnu ekonomsku politiku i, sprovođenje autonomnih razvojnih strategija. Ne postoji jedan univerzalni koncept ekonomskog sistema koji je primenjiv u svim uslovima. Vašingtonski konsenzus je krajnje simplifikovan model koji nije utemeljen na znanju, njegova dominacija je posledica ekonomske i političke moći vrhova svetske buržoazije, koja nameće principe koji njima najviše odgovaraju.

Kulturna raznolikost nije štetna, ona je bogatija značenjima od globalizovane američke popularne kuluture. Svako društvo mora imati pravo da samostalno odlučuje o tome kako hoće da živi. Nacionale razlike čine moralnu specijalizaciju, kako ukazuje Roberto Mangabiera Unger. Prema univerzalnim ciljevima krećemo se različitim putevima.

Nisu svi nacionalizmi isti. Ne treba podržavati one koji su ksenofobni ili imperijalno arogantni. Balkanski nacionalizmi su poseban problem, radi se o kleronacionalizmima, koji ne mogu biti iskorišćeni za postizanje progresivnih ciljeva.

Tokom većeg dela svoje istorije, srpski narod i Srbija bili su u podređenom položaju prema velikim silama. Po prvi put, Srbi i drugi narodi koji su živeli u Jugoslaviji, dobili su, posle uspešno izvedene socijalističke revolucije 1945. god., mogućnost da samostalno odlučuju o svojoj sudbini, oslobođeni stranih okupacija ili diktata velikih sila.
Razbijanjem Jugoslavije i genocidnim ratovima koji su usledili, gotovo u potpunosti su uništene progresivne tekovine iz socijalitičkog perioda. Stvorene su patuljaste, nesamostalne države, društva su parohijalizovana i ekonomski devastirana, bez razvojne perspektive. Danas nema ni govora o tome da su balkanski narodi samostalni i suvereni, oni su pod potpunom dominacijaom EU, SAD, međunarodnih finansijskih institucija i globalnog krupnog kapitala.

Nije neopravdan onaj ekonomski nacionalizam koji se protivi savremenom imperijalizmu. Imaperijalizam u XXI veku više se koristi ekonomsko-finansijskim sredstvima porobljavanja, nego vojnim. Primer Grčke je to uverljvo pokazao. Ako se zalažemo za to da ključna ekonomska bogatstva i prirodni resursi budu u našem vlasništvu, to nije reakcionarni nacionalizam. Kao što ni skorašnje davanje koncesije na Aerodrom Nikola Tesla stranoj kompaniji nije prosvećeni kosmopolitizam.

Parola EPS i Telekom su naši, nije ksenofobija, to je legitimna odbrana naših interesa, možemo ih nazvati i nacionalnim. Ali ni poklanjanje NIS-a Rusiji nije izraz patriotizma.

Branko Petranović je s pravom insistirao da je srpska nacionalna integracija problem koji se tiče Srba, drugih naroda koji žive na Balkanu i velikih sila. Miloševićevo nastojanje da se ovaj problem reši jednostrano, oslanjanjem na oskudnu silu i skromne ekonomske resurse, doveo je do katastrofe.

U otporu globalizovanom kapitalizmu mali balkanski narodi moraju se ujedinjavati. U devetnaestom veku postojala je parola da narodi napreduju tako što sarađuju, a propadaju tako što se sukobljavaju. Balkan je nagori primer drugog načela.

Knezu Mihailu pripisuje se izreka: “Balkan balkanskim narodima“. Forme integracije malih balkanskih naroda danas ne moraju ličiti na zajedničku državu kakva je bila Jugoslavija. Mogući su ekonomski savezi utemeljeni na zajedničkim interesima, a sporove treba rešavati međusobnim sporazumima, bez destruktivnog posredovanja velikih sila. Uvek su ekonomski produktivnije integracije između države sličnog nivoa ekonomske razvijenosti, nego između siromašnih i bogatih. U eventualnoj ekonomskoj integraciji sa Nemačkom, Srbija će proći kao Grčka. Bolje bi bilo graditi mostove saradnje sa drugim blakanskim narodima i razvijati koncept ekonomskog sistema koji odgovara našim prilikama.

Članstvo Srbije u Evropskoj uniji je neizvesno, a i eventualna ekonomska korist će biti mnogo manja od očekivane. EU ne pokazuje ni naznake političke energije za rešavanje krize postojećeg koncepta. U devetnaestom veku se govorilo da je Turska bolesnik sa Bosfora, sa malo preterivanja bi se moglo reći da je EU danas bolesnik iz Brisela. Neoliberalni evrofanatici svako ispoljavanje evroslepticizma pokušaće da identifikuju sa ksenofobnim nacionalizmom. Ultradesnica i neofašističke grupe u Srbiji postoje, ali racionalna argumentacija o nesposobnosti EU da se transformiše u takvu poziciju ne spada.

Resuverenizacija otvara mogućnost stvaranja alternativnog koncepta neoliberalizmu, koji danas dominira. Srbija treba da bude jaka, socijalna i demokratksa država, koja uvažava prava svih svojih građana, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

zsf.rs